Takođe ste govorili o ogromnom uticaju koji je na vas izvršila Antologija savremene latinoameričke poezije Dadlija Fitsa, gde ste prvi put naišli na dela pesnika kao što su Pablo Neruda i Cezar Valjeho.
Da, to je i dalje jedna od najlepših knjiga za koje znam. Ovi pesnici nisu bili ništa nalik bilo čemu što sam ikada pročitao. Južnoamerička poezija je na neki način bliža američkoj nego evropska. Zbog granice, ogromnog prostora i osećaja da si uvek provincijalac. Ne mogu da zamislim Vitmena ili Dikinsona kao Francuza ili Nemca, ali nemam problem da ih zamislim u nekom gradiću u Argentini ili Brazilu. Naravno, među nama postoje i duboke razlike, ali u vreme kada sam ih čitao 1959. godine, bili su mi bliski i dovoljno dragoceni da ih oponašam.
Šta ste studirali na Univerzitetu u Njujorku sredinom šezdesetih, gde ste dobili bachelor diplomu?
Lingvistiku – uglavnom ruski jezik i lingvistiku. Nekada sam govorio kako želim da čitam Tolstoja, Dostojevskog i Čehova u originalu — ili tako nešto — ali to zapravo nije bio razlog. Mislio sam da će mi učenje jezika pomoći u pisanju, a takođe i da će mi biti lako jer sam već znao nešto ruskog. Potpuno sam pogrešio. Na kraju sam morao da zapamtim završetke glagola u baltičkim jezicima i pravila za formiranje imenica u staropruskom i zamrzeo sam ga. Držao sam se toga iz tvrdoglavosti i lenjosti, ne želeći da počnem sa bilo čim drugim.
Šta biste preporučili pesniku da studira?
Nema pripreme za poeziju. Od četiri godine kopanja grobova, uz neku dobru zbirku pesama ili knjigu iz filozofije pri ruci, imali bi koristi kao i od svakog univerziteta
Kada ste prvi put otkrili rad pesnika njujorške škole i da li su oni bili značajan uticaj ili inspiracija?
Mislim da sam prvi put naišao na njihovu poeziju u broju onog malog časopisa koji su uređivali, Locus Solus. Kad je to moglo biti?
1961–1962.
I jednom sam otišao na čitanje Frenka O’Hare na Drugoj aveniji u lokalu koji mislim da se zove “Metro”. Takođe se sećam da sam čitao njegovu pesmu „U sećanje na moja osećanja“ (In Memory of My Feelings), mislići kako je to najbolja pesma ikada napisana. Bili smo donekle poznanici, jer sam ja često posećivao iste barove kao i on. Mimo toga, teško mi je da budem konkretniji pošto je bilo toliko malih časopisa, toliko pesnika koje sam čitao. Ešberijevu poeziju nisam dobro poznavao, a Kohovu tek nešto bolje. Sigurno u početku na njih nisam gledao kao na posebnu grupu. Sve je to postalo jasno mnogo kasnije.
Upropastio sam mnoge pesme, oduzeo im sav život ne dozvolivši da ostanu pomalo neobične, besmislene i neprikladne. Ponekad takve „slabosti“ daju pesmi nekakav šarm, ali ne možete to znati dok ne probate da je poboljšate.
Šta je sa pesnicima koji su u to vreme smatrani teškašima, Robert Louel i Džon Berimen?
Gledao sam ih s visine. Godinama kasnije sam promenio mišljenje, ali tada mi njihova poezija jednostavno nije koristila, kao ni bilo kome od mojih prijatelja.
Zašto? Šta vam se nije dopalo u njihovom radu? Šta vas je navelo da se predomislite?
Bili su isuviše književni, previše samosvesni, previše su hteli da pišu „veliku“ pesmu. Kasnije sam počeo da cenim Berimenov smisao sa finu liriku, njegov sluh za jezik i Louelovu istorijsku perspektivu i verbalnu veštinu.
Šta je sa teškašima ovog doba? Kakvo je stanje savremene poezije?
Pitajte me to za sto godina.
Vašem radu su se oduvek divili pesnici i kritičari sa obe strane „velike podele“ – mislim na podelu između establišmenta i avangarde, bledolikog i crvenokožca, kuvanog i sirovog, tradicionalnog i eksperimentalnog. Koliko ste tada bili svesni „poetskih ratova“?
To je sve o čemu smo pričali. Tu su bili bitnici, “Projektivni stih” Čarlsa Olsona i recepti Roberta Blaja za američku poeziju u njegovom časopisu “Šezdesete” oko kojih smo se svađali. Težio sam pesnicima kao što su V. S. Mervin, Džejms Rajt i Blaj, koji su imali malo nadrealizma u svom radu, ali su pesme i ideje o poeziji pronalazili negde drugde. Šta čini dobru pesmu nikada mi se nije činilo jednostavnim pitanjem. Ako književna istorija poslednjih sto godina išta dokazuje, ona dokazuje to. Volim Frosta i Roberta Krilija, Gertrudu Stajn i Donalda Džastisa. Danas, pretpostavljam, postoje takozvani jezički pesnici i nova generacija formalista oko kojih se treba nadgornjavati, ali smatram da je to gubljenje vremena.
Vaše prve dve knjige, Šta kaže trava (1967) i Negde među nama kamen hvata beleške (1969), objavila je mala izdavačka kuća u San Francisku pod nazivom “Kajak”. Kako je do toga došlo i kako su one bile prihvaćene?
“Kajak” je bio časopis za poeziju u Santa Kruzu u Kaliforniji, koji je objavljivao pesnike koji su manje-više pisali kao nadrealisti. Njegov urednik, Džordž Hičkok, bio je pozorišni glumac i pesnik pod uticajem Bretona i Perea. Nakon što mi je objavio mnoge pesme u časopisu tokom dve ili tri godine, zamolio me je da napišem knjigu. Bio sam, naravno, oduševljen. Iako je štampa bila jeftina, “Kajak” je bio nadaleko čitan i poštovan. Šta kaže trava je izašla 1967. i bila je druga knjiga koju je časopis ikada objavio. Onog dana kada je izašla, nisam mogao da verujem svojim očima. Bio sam srećan što imam knjigu i istovremeno zapanjen koliko je ružna. Bilo me je sramota da je pokažem bilo kome. Fora je u tome što me je ta knjiga učinila poznatim. Distribuirao ju je “City Lights”, isti izdavač koji je distribuirao Ginsbergov bestseler Urlik, tako da se proširio. Dobio sam brojne kritike, od kojih su većina bile pozitivne. Činilo se da je svaki drugi pesnik u zemlji to pročitao, pa sam objavio još jednu knjigu sa Hičkokom, Negde među nama kamen hvata beleške. Izgledala je malo bolje, iako još uvek je bila amaterski napravljena, ali, kao što sam rekao, moje ime je postalo poznato.
Novo Faberovo izdanje vaših Izabranih pesama ne sadrži Vašu najdužu pesmu „Belo“ (White), koja je objavljena u više različitih verzija. Nadam se da to nije zato što je se sada odričete?
Ne, ne, želeo sam da ova knjiga bude sastavljena od kraćih pesama. „Belo“ mi se veoma sviđa, mada još uvek postoji nekoliko stvarčica koje želim da promenim.
Da li je „Belo“ vaš jedini pokušaj dugačke pesme?
Bilo je i drugih dužih pesama koje sam napisao kada sam bio veoma mlad — na primer, duga narativna pesma koju sam napisao 1957–1958 o španskoj inkviziciji sa prikrivenim aluzijama na eru Makartija. To je jedna od pesama koje sam izbacio. U početku je bilo još takvih pokušaja, koje bolje da zaboravimo. S vremenom sam počeo da dajem prednost sažetosti i sadržajnosti. Manje je više, što se mene tiče. Uvek se skraćujem – možda i previše.
Mislim da je ogromna količina pročitanog materijala koji sam predavao tokom godina uticala na moju pesničku praksu, više nego samo predavanje.
Kakvu ulogu revizija igra u načinu na koji pišete – da li često dobijete pesmu u jednom potezu, da tako kažem, ili imate više ruku?
Naći će me i u mrtvačkom sanduku kako petljam po nekoj pesmi. Čak ni objavljene pesme neću ostaviti na miru. Veoma retko napišem sve kako treba iz prve. Uglavnom beskonačno revidiram. Ne čuvam stare verzije, ali pretpostavljam da ih ima na stotine u slučaju pojedinih pesama. Postoji opasnost kod takvog beskonačnog prepravljanja. Upropastio sam mnoge pesme, oduzeo im sav život ne dozvolivši da ostanu pomalo neobične, besmislene i neprikladne. Ponekad takve „slabosti“ daju pesmi nekakav šarm, ali ne možete to znati dok ne probate da je poboljšate.
Jedna od najizrazitijih karakteristika vaše poezije je način na koji kombinuje jako nepredvidive slike sa stilom naracije koji je sažet, skraćen, ponekad eliptičan. Kako se razvijala ta napetost?
Vilijam Karlos Vilijams je ostavio veliki utisak na mene. Mislim da je moj stil formiran delom kao reakcija na moje rane imitacije Krejna i Stivensa. Želeo sam da nešto naizgled neumetničko i svakodnevno iznenadi čitaoca tako što će mu preneti mnogo više. Drugim rečima, želeo sam pesmu koju pas može da razume. Ipak, volim čudne reči, čudne slike, zapanjujuće metafore i bogat stil, pa sam kao monah u javnoj kući, žvaćem komad suvog hleba dok gledam dame kako piju šampanjac i paradiraju u čipkastom donjem vešu.
Pretpostavljam da, kada bih hteo da vas lociram na mapi posleratne američke poezije, pisci blizu kojih bih vas smestio bi bili Čarls Rajt i Džejms Tejt. Da li bi to bilo tačno?
Naravno. Znam ih sto godina. Upoznao sam Čarlsa Rajta 1963. godine u Nansiju u Francuskoj, kada sam bio u vojsci. Od tada smo prijatelji. Svojevremeno, pre trideset godina, svi smo bili etiketirani kao neonadrealisti i napadali su nas da pišemo samodovoljne, besmislene i navodno antiintelektualne pesme, ali nam ta etiketa zaista ništa nije značila. Nadrealizam je bio veoma zabavan dok je trajao, ali je odavno mrtav i nestao. Naravno, koristili smo mnogo slika u našim pesmama i pravili nepredvidive skokove i jukstapozicije, ali to nije bila velika stvar. Da bih dokazao da to nije velika stvar, napravio sam malu studiju američkog folklora u njujorškoj javnoj biblioteci 1963–1964. Zanimale su me magijske izreke, brzalice, sujeverja, zagonetke i poslovice. Usredsredio bih se na neku malu frazu kao što je „izvlačenje sunčevih zraka iz krastavca“, i zapisao bih je u malu svesku sa namerom da objavim zbirku domorodačke nadrealističke imaginacije i kako bi sve ove neznalice u svetu književnosti umukle i ostavile nas na miru. Međutim, to se nikad nije dogodilo. Kada je sveska bila puna, izgubio sam je u metrou. Nisam to mogao nikom drugom da dokažem, ali jesam sebi.
Pomalo sam zbunjen načinom na koji Tejta i vas mnogi vide kao naslednike takozvanih pesnika dubokih slika (Deep Image Poets)—Mervin, Blaj, Mark Strand i Džejms Rajt. Najočiglednija razlika je u tome što vaša poezija mnogo više koristi humor nego njihova.
Strand može biti smešan, ali da, mi ne pripadamo toj grupi. Blesavljenje, razigranost u našim pesmama čini nas mnogo bližim njujorškoj školi. Nećemo ništa nikoga da naučimo; ne obožavamo prirodu niti pričamo čitaocu koliko smo patili. Kao što je Tejt negde rekao: „To je tragična priča, ali to je ono što je tako smešno.” Slažem se sa tim. Mi smo zemlja miliona budala, verujemo u najimbecilnije stvari o sebi i svetu, ali kada je poezija u pitanju samo formalnost se računa, a šala je nešto neameričko. Ono što mi se sviđa kod Tejta je njegovo potpuno poverenje u maštu, da ona može pronaći poeziju svuda i u svakoj zamislivoj ljudskoj situaciji, a ne samo na vrhu planine dok sunce zalazi neke junske večeri. On promišljeno iskazuje nepoštovanje i mnogo je smeliji pesnik od mene. Mogu samo da se ugledam na njega.
Počeli ste da predajete u Kaliforniji 1970. godine, a zatim ste se preselili na Univerzitet u Nju Hempširu 1973. godine, gde ste i dalje. Da li je podučavanje poezije uopšte uticalo na vašu praksu?
To mi je omogućilo da čitam i čitam iznova mnogo literature, da formulišem ideje na času i da mi se pametni studenti suprotstave na licu mesta i nateraju me da sve preispitam. Mislim da je ogromna količina pročitanog materijala koji sam predavao tokom godina uticala na moju pesničku praksu, više nego samo predavanje.
Sada ste žitelj Nove Engleske više od trideset godina. Koje pisce koji se dovode u vezu sa tradicijom Nove Engleske su vam najviše značili?
Emili Dikinson, Emerson, Hotorn, Frost. Nisam mario za Frosta dok nisam došao u Novu Englesku, ali onda sam se obreo u istom pejzažu koji on opisuje u svojoj poeziji. Kad pogledam kroz prozor, o svakom drvetu, o svakoj ptici već je pisao Frost. Zatim postoji čitav niz filozofskih i estetskih pitanja koje on i drugi pisci iz Nove Engleske postavljaju a koja su u skladu sa mojim temperamentom. Ako neko živi tamo gde ja živim, nemoguće je ne voditi dijalog sa njima. Čak i moj pas dok šetamo šumom ostavlja mi utisak da je upoznat sa spisima Henrija Dejvida Toroa i da želi da zna šta je mislim o nekim njegovim idejama.
A šta je sa Volasom Stivensom?
Stivens je bio veoma veliki pesnik i veoma pametan čovek. Shvatio je šta su romantičari, Emerson, Vitmen i Vilijam Karlos Vilijams – da je svaka teorija poezije na kraju teorija stvarnosti. Volim pesme koje imaju zanimljive filozofske ideje, kao što njegove imaju. Ono što Dikinson, Frost i Stivens dele je sposobnost da se sastavi kratka lirska pesma o nekom običnom iskustvu koje na kraju završava postavljanjem svih vrsta metafizičkih pitanja. Pesme kao što su Stivensov „Snežni čovek“ (The Snow Man), Dikinsonov „Postoji neki nagib svetlosti“ (There’s certain Slant of light) i Frostova „Zimska noć jednog starca“ (An Old Man’s Winter Nighti). Volim te stvari.
Mislim da su moje pesme vremenom počele pažljivije da se bave jezikom i muzikom. Više je autobiografskih elemenata, više narativa. Postao sam pesnik sela koliko i pesnik grada.
Želeo bih da vas pitam i o uticaju Džozefa Kornela na vaš rad; napisali ste mu svojevrsni omaž, “Alhemija iz sitničarnice” (Dime-Store Alchemy), koji je objavljen 1992. Kada ste ga otkrili?
Mislim u kasnim 50-im kada sam prvi put zavirio u knjige o nadrealističkoj umetnosti. Bio je jedini Amerikanac, pa se isticao. Kada sam shvatio kako je konstruisao svoje kutije, znao sam da smo braća po duši. Lutao je gradom razgledajući i pronalazeći s vremena na vreme neki čudan, naizgled beskorisni predmet, koji bi sačuvao, a zatim ga doneo zajedno sa drugim, jednako beskorisnim stvarima. Kornel kutija je poput pesme, mesto gde se malo verovatne stvari spajaju da bi gledaocu pružile novo estetsko iskustvo. Lepota za Kornela je ono što se nađe. Nikada ga nisam sreo, ali sam poznavao ljude koji jesu, i on bi rekao stvari kao što su: Na stanici u Dvadeset osmoj ulici, postoji sjajan automat za žvake sa slomljenim ogledalom koji je zaista prelep. Za mene je takav način viđenja Njujorka imao mnogo smisla.
Vaše urbane scene često imaju neku vrstu noir prizvuka, posebno pesme kao što su “Hotel Insomnia” i “Hotel Stary Sky”. Kada je počelo vase očijukanje sa filmom?
Kad sam imao deset ili jedanaest godina. Gledao sam mnogo filmova ranije, ali dok nisam pogledao prve noir filmove nisam osetio poeziju grada. Beograd, u kome sam odrastao, bio je veoma mračan, veoma opasan u ratnim godinama, pa i posle. Ovi američki filmovi su bili moja veza sa neprospavanim noćima kada sam virio kroz prozor i gledao ulice mokre od kiše. Sećam se bola koji sam osetio kada sam otkrio da ih neki od mojih najbližih prijatelja ne vole koliko ja. Nisam mogao da razumem kako je to moguće.
Koji su vam bili neki od omiljenih filmova?
The Asphalt Jungle, The Naked City, The Blue Dahlia, Out of the Past, itd.
Još jedan vanpesnički uticaj kojeg bih želeo da se dotaknem je američka muzika – posebno džez i bluz.
Pa, u Beogradu sam slušao mnogo džeza na radiju — Glen Miler i big-bend džez su bili veoma popularni u Jugoslaviji. Onda kada sam stigao u Pariz, otkrio sam Čarlija Parkera, Monka, Dejvisa i Bada Pauela. Jednom u Sjedinjenim Državama, slušao sam džez uživo sa svojim ocem, ali što je još važnije slušao sam ga na radiju satima svakog dana. Imam kolekcionarsku fanatičnu stranu ličnosti. Kada se zainteresujem za neku temu, moram sve da znam. Usuđujem se da tvrdim da sam preslušao skoro svaku džez ploču objavljenu između 1920. i 1960. Isto važi i za bluz. Koliko ljudi je čulo za Quality Serenaders Pola Hauarda, Džabo Smita ili Kripl Klarensa Loftona? Ne mnogo, pretpostavljam. Da li je nešto od toga uticalo na moju poeziju? Ne znam na koji način. U Americi, ako želite da znate gde je srce, slušajte bluz i kantri muziku. Najčudnija stvar kod bluza je ekonomičnost teksta, koja u nekoliko redova može da prenese složenu ljudsku dramu.
Evo primera:
Rekao sam, dobro jutro, gospodine iz zalagaonice
Dok sam prolazio kroz njegova vrata. Osećam se loše od jutros
I zaista želim svoj .44. (kalibar municije, prim. prev.)
Bio sam na zabavi sinoć.
Bio sam tamo do 2 ujutru. Vraćam se tamo večeras.
Možda ću morati da upucam nekoga.
To je sa ploče nekog Ruzvelta Sajksa iz 1929. koji svira klavir i peva. Ima još tekstova, ali iz ovoga možete da shvatite ideju.
Jednom sam intervjuisao Alena Ginsberga i pitao ga zašto piše tako kako je pisao, na šta mi je odgovorio: „Jer tako to radim!” Ima li još mnogo više da se kaže o tome zašto pesnici pišu onako kako pišu?
Verovatno ne. Pišem da iznerviram Boga, da nasmejem Smrt. Pišem jer ne mogu da shvatim kako treba pisati. Pišem jer želim da se svaka žena na svetu zaljubi u mene. Čovek može da pokuša tako da pametuje, ali na kraju se svede na ono što je Ginsberg rekao.
Kako biste okarakterisali način na koji je vaš stil evoluirao tokom četrdeset godina koliko pišete poeziju?
U ranim pesmama ideja mi je bila da se pesme u potpunosti prave od slika, ne mareći previše za zvuk, koristeći najjednostavniji mogući rečnik. Mislim da su moje pesme vremenom počele pažljivije da se bave jezikom i muzikom. Više je autobiografskih elemenata, više narativa. Postao sam pesnik sela koliko i pesnik grada. Naravno, još uvek imam svoje opsesije, svoje loše navike, svoje slepe tačke. Kao i svi pesnici koji su ovoliko pisali, ponavljam se. Voleo bih da nije tako. A opet, kao i svi oni koji boluju od nesanice, imam tendenciju da iznova i iznova razmišljam o istim stvarima iz noći u noć.
„Istina“ izdvojena i pročišćena od zadovoljstava običnog života, po mom mišljenju, ne vredi ni pišljivog boba.
Poslednjih godina politika je sigurno bila u velikoj meri uključena u stvari o kojima razmišljate noću – posebno u događajima u nekadašnjoj Jugoslaviji. Da li ste predvideli razne sukobe koji su izbili na Balkanu devedesetih godina?
Bilo je čudno. I video sam da dolazi i nisam video. Nacionalizam je svuda bio u usponu, a u Srbiji je izabran Milošević. Znao sam da će njegova politika dovesti do krvoprolića, ali znate kako je, uvek se pretpostavlja da su ljudi razumniji nego što zaista jesu. U svakom društvu postoje oni koji ne mogu da ubiju i oni koji mogu. Nisam dobro odredio razmeru među njima. Ko je mogao predvideti Srebrenicu? Izgubio sam mnogo prijatelja koji su postali besno ostrašćeni. Bilo je to grozno vreme. Nacionalizam je kolektivno ludilo, oblik narcizma gde se milioni trebe pred zamišljenim ogledalom, govoreći sebi da su Božji miljenici. Njihova sreća može proizaći samo iz nesreće drugih, pa treba da ubiju i ojade mnogo ljudi. U isto vreme postoji nešto samoubilačko, nešto samoporažavajuće u celom tom poduhvatu. Pre ili kasnije uvek dođu do lošeg kraja. Priča o nacionalizmu na Balkanu je da se svi sećaju šta su njima radili poslednjih hiljadu godina, a niko se ne seća šta su oni uradili nekom drugom. Stalno sam ih podsećao na to, a oni su me stalno nazivali izdajnikom.
Kada ste poslednji put bili u Beogradu?
Poslednji put sam bio tamo 1982. Dobio sam Fulbrajtovu stipendiju i tamo sam proveo leto putujući naokolo. Bilo je veoma prijatno, a ipak sam se osećao kao stranac više nego 1972. Mnogi pisci i intelektualci su se i dalje pretvarali da su ubeđeni komunisti ili bar marksisti, tako da je bilo tema o kojima je trebalo izbegavati i ne kritikovati ih. Nisam mogao da govorim onako kako to obično radim i to je postalo zamorno nakon nekog vremena. Kasnije, tokom Miloševićevih godina, to nije bio slučaj. Opozicione novine za koje sam pisao bile su za divno čudo slobodne i često smelije od svojih kolega na Zapadu.
Ne pišete direktno o određenim istorijskim krizama ili katastrofama, ali sigurno rat na Balkanu leži u osnovi mračnih istorijskih perspektiva pesama kao što su „Čitanje istorije“ (Reading History) ili „Imperije“ (Empires), obe iz ranih devedesetih?
Siguran sam da je to bilo u drugom planu. „Čitanje istorije“ je napisano nakon što sam u cugu pročitao gomilu knjiga o kineskoj i indijskoj istoriji. Svakih nekoliko stranica, naravno, bilo je nekog zverstva, nekog masakra ili neke bitke u kojoj su hiljade poginule, tako da me je to navelo na razmišljanje. „Imperije“ je pesma o mojoj baki sa majčine strane, koja je umrla 1948. godine, kada sam imao deset godina. Kada sam bio mali, brinula se o meni dok su moji roditelji bili na poslu. Slušala je Hitlera, Staljina, Musolinija i druge ludake na radiju. Ništa nisam razumeo, ali je znala nekoliko jezika. Veoma se uznemirila. Nije mogla da preboli laži koje je čula. Šta nije u redu sa svetom? pitala bi se. Dobro pitanje. Još uvek nisam to sam shvatio. Bilo je toliko ratova u mom životu, toliko ubijanja. Teško mi je da to shvatim, kao i njoj. Lakoća i arogancija sa kojom su mnogi poslani u smrt i dalje me začuđuju. Upotreba ubistva za poboljšanje sveta, na primer, popularna je u američkim intelektualnim krugovima kao da nikada nije bilo istorijskih presedana. Stalno razmišljam o ovim stvarima.
„Sve što imam je glas“ (All I have is a voice), napisao je Oden u pesmi „1. septembar 1939.“, „da poništim prepredenu laž“. Naravno, kasnije se odrekao ove pesme… Ali čini mi se da su vaše pesme često motivisane željom da se „ponište prepredene laži“, ili barem da se otkriju različite složenosti koje političari i stručnjaci pokušavaju da prikriju od nas.
Nadajmo se. Poezija je, po mom mišljenju, odbrana pojedinca od svih sila koje su usmrene protiv njega. Svaka religija, svaka ideologija i ortodoksnost u mišljenju i postupanju hoće da se bavi prevaspitavanjem i pretvori tog pojedinca u nešto drugo. Duvati u istu tikvu s njima je idealno. Pravi patriota ne misli svojom glavom, reći će vam. Jasno mi je da postoji duga tradicija u poeziji da se ne govori istina u lice moćnicima i da se, u stvari, bude njihov ponizni apologeta. Jednostavno ja to nemam u sebi.
S druge strane, jedno od glavnih zadovoljstava koja proističu iz vašeg dela, za mene svakako, jeste način na koji nas ono podseća na sve obične životne užitke i podstiče nas, odnosno poziva, da uživamo u njima dok još možemo – stvari kao što su prženi škampi, paradajz, pečeno jagnje, crno vino…
Ne zaboravite kobasice pržene sa krompirom i lukom! Takođe je preporučljivo imati jednog ili dvojicu filozofa pri ruci. Praviti pečenje uz nekoliko stranica Platona. Vitgenštajnov Tractatus uz činiju špageta sa školjkama. Najbolje razmišljamo kada spojimo suprotnosti, kada shvatimo da su sve te realnosti, jedna u drugoj, nekako povezane. Tako nastaju čuđenje i zadivljenost koji su toliko neophodni i poeziji i filozofiji. „Istina“ izdvojena i pročišćena od zadovoljstava običnog života, po mom mišljenju, ne vredi ni pišljivog boba. Svaka velika teorija i plemenito osećanje trebalo bi prvo da se testiraju u kuhinji – a zatim u krevetu, naravno.
Pitanja: Mark Ford
Izvor: theparisereview.org
Prevod: Danilo Lučić
Prvi deo teksta možete pročitati ovde.