Nemaju svi moć razgovora. Jer razgovor je reč kojoj se treba potčiniti. Potčinimo se onda Varvarinovim rečima u ovom kratkom intervjuu. Za početak, osvrnimo se na tvoje opiranje romanesknom iskustvu i doslednoj stvaralačkoj, skitačkoj, putopisnoj fragmentarnosti koja se ovaj put skrasila pod žanrovski zagonetnim određenjem – švajcarska sveska: šta sveska omogućava piscu? Može li Varvarin da postoji van sveske? Ima li tvoja sveska crvene margine i žvrljaš li preko margina? Ima li “uši” ili je uredna?
Sveska je forma koja mi najprirodnije leži. Upućena je meni samom, lišena ulagivanja mogućim čitaocima, fragmentarna, posvećena trenutku beleženja i na kraju krajeva počiva na arbitrarnosti same podloge: beležnice sastavljene od određenog broja tabaka. Međutim, sveska u sirovom obliku teško se može pretočiti u knjigu. Njena stranica nema veze sa štamparskom. Da ne govorim o tome koliko je nečitljiva ako ste rešili da je uknjižite za života. Varvarin u Evropi je hibridna knjiga koja koristi neke elemente beležaka koje sam pravio na licu mesta, ali ih kombinuje na način koji podseća na dnevničke i romaneskne strategije. To jeste melanž nalik onom koji nastaje u putnoj beležnici, ali je probran i veoma blago režiran. Najpoštenije mi je bilo nazvati ga “sveskom” jer je ta odrednica šira od dnevnika.
Dosad sam objavio dve knjige na osnovu svojih svezaka. Obe su imale određenu žanrovsku orijentaciju koja je indukovala izbor. Aleatorij je bio više okrenut eseju, a Podli podli psalmi fragmentu i aforizmu. Neposredno pre polaska u Švajcarsku, prošle godine, sa urednicom Jelenom Nidžović dogovorio sam objavljivanje jednog novog izbora iz svezaka. Ali kada je Varvarin započet, već sam video da ću, umesto tog planiranog izbora (koji nije referirao ni na vreme ni na prostor), objaviti jedan vruć krompir sa lica mesta.
Čini mi se ubedljivijim da se jedna tako rašivena forma primeni u strožije kontrolisanim uslovima, na jednom prostoru, u određenom vremenskom rasponu. Čim postane privremena i lokalna, sveska dobija fokus i počinje mnogo više da komunicira nego što može za ovakvu formu na prvi pogled da se pretpostavi. Takva je bila moja zamisao za Varvarina. O tome koliko zaista komunicira reći će čitaoci.
Varvarin kaže: Ne vredi naoružavati se sarkazmom kada treba samo hodati, ćutati i gledati. Koliko se razlikuje hodanje Švajcarskom i gde se piscu koji radije gleda besposlenog golmana na golu dok je lopta u protivničkom šesnaestercu zaustavlja pogled u tim šetnjama? Gde se Varvarin zaustavlja?
To je rečenica iz odlomka u kojem preispitujem kako se treba poneti kada pišete putopis. U njemu sam uporedio nekoliko (marginalnih) putopisaca, Emanuela Bova, Anrija Kalea (autora knjige Sanjariti na švajcarski način i Ofrlje kroz Italiju) i Anrija Mišoa (čiji mi je Varvarin u Aziji bio predložak za naslov). To se može čitati i kao kredo putnika: kad pođete negde, ostavljate planove koje ste gajili kod kuće. Spontano gubite svaku vezu s njima. Nova mesta i vremena s kojima se susrećete navode vas da im se potčinite, da odgovorite na njihove impulse. Zato nužno menjate ritam, izlazite iz sebe i posvećujete se spoljašnjem. Nemate izbora. Na neki način, u putu ostajete bez svega što je vaše i imate retku mogućnost da se onome što vam se potura posvetite objektivno, bez zadnjih namera. Ko može otići na put oko sveta i ostati zatvoren u svojoj kočiji, sa namaknutim zavesama, bezbedno učauren u svom vremenu? To privremeno odsustvo uporišta razlog je što rado odlazim na put. A gde nema uporišta, gubi se i osećaj za centar, pa tako može sa više samopouzdanja da progovori i margina.
Pristup kuma ove knjige, Nikole Buvijea, upravo je takav: zasniva se ne samo na pažljivom posmatranju detalja na novim mestima već i na potpunom uranjanju u “lokalno vreme”. “Besposličarenje na novom mestu”, piše u Upotrebi sveta za vreme boravka u Beogradu, “najzahtevnija je od svih preokupacija”. Buvije nije putnik koji prolazi već ostaje na mestima kroz koja ga vodi put. I ne zadovoljava se time da svoje utiske svede na neku zlobnu opasku kakvu bi formulisao Evropljanin (poput, na primer, Mišoa u njegovom Varvarinu) već pušta da mesto na njemu ostavi trag koji inače nije rezervisan za putnika. Dopušta da ga putovanje iz korena promeni. To je sekularni hodočasnik koji na svom primeru pokazuje šta treba raditi sa svetom (kada je pristupačan).
I ja poput Buvijea više volim da drugde budem privremeni žitelj nego putnik. A kad izađem iz kože putnika, stalno pomislim kako sledeći put moram da naučim da nastavim s putovanjem i kad se vratim kući.
Saznali smo od Varvarina da prosečna cena nove knjige u Švajcarskoj iznosi 20 franaka. Paket novih drva za grejanje (u kartonskoj kutiji) od 15 kila staje 10 franaka; na popustu u Koopu, čak 7. Ima li rashodovanih knjiga u Švajcarskoj na ulicama, buvljacima, u haustorima? Može li pošteni bibliožder antikvarnih izdanja da zadovolji svoj apetit? Može li alternativni ulični arheolog-muromant-istoričar da nasluti “stvarnu” istoriju Evrope u uređenoj Švajcarskoj?
Sviđa mi se ova reč “muromant”: nisam je ranije čuo, podseća me pre svega na hiromantiju, čitanje s dlana. Istina je da putnik, očišćen od zadrški tipičnih za neputujuća bića, u zidove i bilborde može da se zagleda prostodušno kao u svoj dlan. Od reklame za Boga u Rolu preko zabrane uvođenja šoping-kolica u železničkoj stanici u Alamanu, pa sve do detaljnog uputstva za korišćenje boca u zamku u Lavinjiju – sve što na tom mestu zvuči banalno, za putnika može da znači. Reklame s kojima sam se susreo možda jesu kulise jednog društva. Ako i ne odslikavaju njegovu “stvarnu istoriju”, one mogu u nenaviknuto uvo da uvedu jezik koji je na tom mestu dominantan. Otprilike kao kada, štelujući radio, zastanete na nekom dalekom programu koji se emituje na nerazumljivom jeziku i u jednom trenutku vam se učini da razumete intonaciju.
Buvljački deo knjige svesno je sveden na jednu epizodu koja se provlači kroz celu svesku, a to je traganje sa onim što je ostalo od izdavačke kuće L’Age d’homme, koju je osnovao pokojni Vladimir Dimitrijević. Više od scena cenjkanja na buvljačkim ćoškovima kantona Vo i Ženeva, koji bi u ovoj svesci zacelo zvučali kao ponavljanje opsesije iz romana Ništa nije ničije, opredelio sam se da ispratim sudbinu ovog izdavača. Sve se to zbilo zahvaljujući sticaju okolnosti koji me je doveo u njegovu bivšu knjižaru. Ali iako sam dozirao motiv buvljaka, nisam uopšte želeo da i u ovoj knjizi izbegnem pitanje koje mi se, izgleda, u svakoj prilici nameće kao podzemno i krucijalno: šta od onoga što imamo ostaje, pa i ako sve poverimo naslednicima?
Ono što je strašno u strašilu je vetar, veli Varvarin. Šta je strašno u Švajcarskoj? Jesi li naslutio koji vetrovi duvaju? Koliko su jaki vetrovi političke korektnosti? Postoje li zavetrine ispunjene humorom?
Strašila u mestu Denan zauzela su, sad vidim, dosta mesta u knjizi. Eto kako mesto samo režira rukopis. Ono što je “strašno” u Švajcarskoj jeste manjak intuicije u međuljudskim odnosima. Čini se kao da je svaki mogući odnos unapred kodiran: o tome svedoče brojna uputstva koja su u knjizi ponegde doslovno prenesena, dobronamerne instrukcije namenjene mahom strancima. Sva ta uputstva otuđuju, kao da ne podrazumevaju ljudskost, kao da su namenjena automatima. O duhu otuđenosti možda isuviše plastično govori i činjenica da su me više puta izbacili iz kafane ne želeći ni da pročitaju moj sertifikat o vakcinaciji, samo zato što ga njihov automat nije očitao. Švajcarci ostavljaju utisak da imaju ogroman strah od nepredvidivog. U takvoj atmosferi otuđenosti, na fasadama se nalaze reklame za novu gramatiku korektnog jezika, ali i njih doživljavam kao fasadu, kao bezlično pismo koje treba savladati radi koegzistencije. Humor može da bude samo slučajan. Ali sigurno se može sresti u podzemljima te duboke podvojenosti.
U malim mestima kroz koja sam prolazio, ispresecanim vinogradima, uočio sam da postoje portugalski, vijetnamski, tajlandski restorani. Nijedan švajcarski. U Oboni sam prisustvovao izdiranju jednog lokalnog ćaleta na Vijetnamku zato što nije rashladila belo vino. Ovih nekoliko detalja dovoljno je da se oseti žestoka podvojenost i eksplicitna podela uloga između Švajcaraca, koji su gazde, i svih drugih došljaka, kojima je zadatak da ih služe. O sličnom fenomenu pisala je pre tridesetak godina Agota Krištof, u knjizi Nepismena. Danas je klasni jaz mnogo veći, čini mi se da se može denotirati i unutar jedne ličnosti.
Šta čitaju oni koji pišu: Lazar PavlovićUpravo na došljake sam mislio u svetlim naletima “kafanske distopije”, zamišljajući, na primer, kako će se sutra u velelepne tržne centre useliti sirotinja, nakon što demolira bilborde i sve oznake jučerašnje raskoši. Ali vojska ove “neutralne zemlje”, koju sam nekoliko puta zatekao u vežbi po selima, sigurno će biti na prvoj liniji odbrane šoping-molova.
Mapu valja otvarati samo da bi video kuda se krećeš, a ne da bi sebe usmeravao. Tvoja sveska “duguje” nešto i drugim književnim i putopisnim varvarima. Uz očiglednu vezu, ne nužno afirmativno zasnovanu, sa Nikolom Buvijeom i njegovom Upotrebom sveta, ko su tebi važni varvari u književnosti? Gde usmeravaš svoje čitalačko kretanje? Ko su tvoji omiljeni kartografi?
Osim Buvijea, za Varvarin su važne i knjige koje uvek nosim u glavi, a koje su mi se, sticajem okolnosti, našle na putu. To je najpre Dnevnik Žila Renara, primer savršene mešavine dnevničkog pisma i sveske, ispovednih i spoljašnjih zapažanja. Ovo je vrsta knjige koja čitaoca tera da je stalno citira, čemu ću u ovoj prilici odoleti. Potom Anri Kale, jedan od tajnih kumova knjige Ništa nije ničije, ali koga sam u Švajcarskoj susreo i kao veoma originalnog putopisca. Reći ću samo da je Kale zbog svojih objektivnih zapažanja i portreta iznetih u knjizi Sanjariti na švajcarski način nekoliko godina bio na udaru švajcarske štampe. Navešću još Eduara Levea, čije sam Samoubistvo tamo pročitao u celosti. To je još jedan od “mojih autora”, koji sa margine seciraju stvarnost nemajući ništa osim svoje savesti u vidu. Jedan od iskrenih varvara koji se ne obaziru na establišment.
Mogao bih da nabrajam i dalje, ali time bih promašio temu. Jer bez obzira na gomilu referenci u tekstu, nisam želeo da Varvarin bude čisto knjiška knjiga. Recimo, jedan njen važan segment kojeg se ovde nismo dotakli jeste funkcionisanje rezidencija, odnos između kolega na takvim boravcima, koji je izuzetno kompleksan. Tu je, recimo, i obračun sa akademskim i korektnim jezikom, kao i portret Irana, kroz svedočenja jednog kolege. Ali tu ću stati jer ovo nije ni “knjiga tema”. Varvarin u Evropi je knjiga natuknica, pre svega inspirisanih fenomenima sa lica mesta, onim što se može pročitati u vazduhu i s nogu, u trenutku prolaženja, ni pre ni posle. Želeo sam da i pred čitaocem ostane tako otvorena, prozračna, propustljiva.
Vredi pokloniti samo ono što je jedino, samo ako posle poklanjanja nemaš ništa, tvrdi Varvarin. Možeš li nešto čitaocima da pokloniš od rezidencijalnog iskustva u Švajcarskoj koje nije ušlo u svesku?
Čitaoca koji se interesuje za književnu genetiku upućujem na blog “Poseta Nikoli Buvijeu”. On se i dalje može konsultovati. Kao i za Ništa nije ničije, pisanje bloga bilo je važna etapa u konstruisanju knjige, ali dakako, blog knjigu ne može objasniti. Uz to, Varvarin je jedna od onih knjiga koje ostavljaju odjek i pošto su završene. To je sasvim logično, s obzirom da je posvećena stvarnom mestu. Iz istog razloga ne može imati ambiciju da bude totalna.
Interesantno je da mi sad, kad pomislim na oktobar 2021. na pamet padne jedan detalj koji nisam uključio ni u knjigu ni u blog. Bio sam stopirao jednog vozača od Ženeve do Morža. U “bla-bla-karu” običaj je da se ne govori o bilo čemu što je lično, ali s vremena na vreme volim da ga prekršim. Uz neku simfoniju s radija vozač mi je pričao o svom zanimanju, čije sam detalje zaboravio, a onda je pitao mene šta radim. Rekao sam mu da sam književnik na rezidenciji i da sam čitav taj dan proveo šetajući Ženevom. Pogledao me je, malo s nerazumevanjem, a malo sa zavišću, i rekao: “Imate sreće”. Od tog trenutka smo ćutali do isključenja za moje selo.
Da li to znači da oni detalji s putovanja koji ostanu neartikulisani ostaju življi u sećanju? Ne znam. Nije sve uhvatljivo i ne treba da bude.Mislim: odlično što je, u mom susretu s novim mestom, nešto ostalo neiskorišćeno.
Pitanja: Ivan Isailović
Naslovna fotografija: Sophie Kandaouroff
Ostale fotografije: Bojan Savić Ostojić
Pročitajte i prethodni intervju sa Bojanom Savićem Ostojićem povodom njegovog romana Ništa nije ničije, kao i kritiku tog romana koju je napisao Ivan Đurđević.