![](data:image/svg+xml;charset=utf-8,<svg height="572" width="810" xmlns="http://www.w3.org/2000/svg" version="1.1"/>)
Nalazim se u parku sa ćerkom, koja skače po baricama, prska na sve strane i vrišti ka meni („Mama! Vidi šta mogu!“), dok ja grozničavo čitam i jednom rukom zapisujem beleške na telefonu („Mama! Pogledaj ovo!“). Deo mene želi da uživa s njom u ovom trenutku zadovoljstva u pokretu. Drugi, uporniji deo razmišlja o ovom eseju: odakle početi, šta reći, kako sažeti izuzetno nasleđe knjige koju ponovo čitam – Gospođa Dalovej Virdžinije Vulf, koja ove godine obeležava 100 godina od prvog izdanja, objavljenog 1925. Kako uopšte pisati o ovoj knjizi?
Ako biste pročitali kratak sadržaj, moglo bi vam se učiniti da je ovo knjiga namenjena isključivo akademskim stručnjacima (što, ruku na srce, i jesam). Jednog junskog dana 1923. godine u Londonu, bogata žena u godinama, Klarisa Dalovej, priprema se da priredi zabavu. Na drugom kraju grada, veteran Velikog rata pogođen posttraumatskim stresom, Septimus Voren Smit, gubi vezu sa stvarnošću. Oko njih osciluju i drugi likovi: Klarisin bivši ljubavnik Piter Volš, njen muž Ričard i ćerka Elizabet, Elizabetina učiteljica Doris Kilman, Septimusova supruga Rezia i njegovi lekari, Holms i Bredšo.
Kao i jedan drugi spomenik modernističke književnosti, Uliks Džejmsa Džojsa (1922), Gospođa Dalovej eksplicitno je posvećena svakodnevici. Prati obične ljude kroz njihove obične aktivnosti tokom jednog običnog dana – kupovinu, šetnju kroz park, vožnju autobusom, odlazak na zakazane sastanke, krpljenje haljine. Dok likovi Virdžinije Vulf obavljaju svakodnevne poslove, prizori i utisci filtriraju se kroz njihovu individualnu svest, povezani jezikom, slikama i sećanjima.
Roman počinje čuvenom rečenicom: „Gospođa Dalovej je rekla da će sama kupiti cveće“[1], rečenicom koja je istovremeno banalna i posvećena tom naglom uranjanju u život in medias res, koji je Vulf toliko volela. Kultni status ove rečenice potvrđuje i broj parodija na internetu, koji je verovatno premašio samo onaj na račun pesme Vilijama Karlosa Vilijamsa “Samo da kažem”, koja je postala pravi internet fenomen.
Novi sloj
Na Veliki petak 1924, Vulf je na jednoj stranici rukopisa koji je tada nosio naziv Sati zapisala: „Pisаću šta god poželim.“ Mogla je da piše šta god poželi jer je imala sopstvenu izdavačku kuću, Hogarth press. Sama štamparska presa nalazila se u podrumu njene kuće u predgrađu Ričmonda.
Gospođa Dalovej bio je drugi roman koji je Vulf na ovaj način samostalno objavila. To što je bila mali izdavač omogućilo joj je da formalno eksperimentiše na načine koji bi bili nemogući da je radila s velikim izdavačem. U Dnevniku jedne spisateljice, ona opisuje svoj proces kao istovremeno istraživački i tehnički. Dana 30. avgusta 1923. zapisala je: „Iskopavam prelepe pećine iza svojih likova.“ Kasnije, u oktobru 1924: „Vežbam pisanje; usavršavam tehniku.“
Nedavno sam bila moderatorka konferencije ovde u Hobartu, na kojoj je jedna panel-diskusija bila posvećena savremenom tasmanijskom eksperimentalnom pisanju. Pisci koji su tada govorili opisali su svoju borbu da pronađu izdavače za dela koja pomeraju granice forme i žanra. Sto godina nakon što je Vulf pokušavala da otkrije ono što je nazivala “novim slojem “, komercijalni zahtevi i dalje sputavaju autore i njihova dela.
Uprkos nesklonosti Virdžnije Vulf da pravi kompromise sa ukusima šire publike, Gospođa Dalovej naišla je na dobar prijem. Njeni savremenici odmah su prepoznali značaj romana. „Intelektualni trijumf“, napisao je P. C. Kenedi u časopisu New Statesman; „katedrala“, ocenio je E. M. Forster u New Criterion-u.
Knjiga se prodavala relativno dobro: 1.500 primeraka u prvih mesec dana nakon objavljivanja 14. maja – više nego što je njen prethodni roman Džejkobova soba prodao za godinu dana. Njena biografkinja Hermiona Li beleži da su 1926. prihodi od pisanja omogućili Vulf i njenom suprugu Leonardu da u svojoj seoskoj kući instaliraju toplu vodu i toalet.
Roman Virdžinije Vulf bio je revolucionaran ne samo po načinu na koji prikazuje istopolnu privlačnost i mentalne bolesti, već i po tome što osporava klasičnu strukturu romana i način predstavljanja vremena. Klarisa se priseća naleta želje koji je kao osamnaestogodišnjakinja osetila prema svojoj prijateljici Seli Seton, koja ju je poljubila na terasi njene kuće u Bortonu:
Klarisa, koja je u srednjim godinama postala „devica“ zbog bolesti i monotonije u braku, iznenađena je ovim uspomenama koje provaljuju u njenu svest. Povezuje ih sa osećajem radosti zbog samog života: „trenutak tog junskog jutra koji trpi pritisak svih drugih jutara (…) pribira celu sebe u jednu tačku.“
Klarisa i Septimus Smit – iako se nikada ne sreću – senke su jedno drugom. Oboje imaju kukaste noseve, mršava, bledunjava, ptičja tela i istoriju bolesti.
Septimus, koji je bio sposoban i hrabar vojnik u Velikom ratu, potiskuje traumu gledanja smrti svog nadređenog, Evansa, samo da bi mu se ona vratila u vidu vizuelnih i zvučnih halucinacija – Evansa iza drveća i ptica koje pevaju na grčkom. Poput Klarise, on oseća teret prošlosti koji pritiska sadašnjost i pati pod prisilom društvenog sistema – onoga što pripovedačica Virdžinije Vulf ironično naziva sestrinskim boginjama Konverzijom i Proporcijom.
„Obožavanje proporcije […] učinilo je da Engleska prosperira“, jer proporcija zabranjuje očaj, bolest i emocionalne krajnosti. Konverzija, snažna ruka Imperije, „nudi pomoć, ali žudi za moći; grubo uklanja s puta one koji se ne slažu, one nezadovoljne“. Konverzija „više voli krv nego ciglu i hrani se najsuptilnije moguće ljudskom voljom“. Zajedno, one isisavaju život iz onih koji ne mogu ili ne žele da im se povinuju.
Za Septimusa, koji je svedočio strašnoj nesrazmernosti rata, običan društveni život postaje nepodnošljivi pritisak, “plašilo ga je što se sve ovo postepeno skuplja u jedno središte pred njegovim očima, kao da je neko čudovište izbilo skoro na samu površinu pa će sad, ovog treutka, buknuti u plamen”. Recenzent časopisa Times Literary Supplement naglasio je upravo ovu eksperimentalnu dimenziju romana:
Dok gledam ćerku kako se nestašno igra, setim se dve operacije koje je imala u ranom detinjstvu da bi joj se korigovala razvojna displazija kukova. Čujem njen radostan vrisak u parku, dok trči slobodno; ali čujem i njen bolni krik u bolnici, zatvorenu u gips od struka nadole. Kao što je Vulf znala, prošlost i sadašnjost doživljavamo istovremeno.
Udvojeno iskustvo
„U ovoj knjizi imam gotovo previše ideja“, napisala je Vulf u svom dnevniku 19. juna 1923. „Želim da prikažem život i smrt, razum i ludilo; želim da kritikujem društveni sistem i da ga pokažem u njegovom najintenzivnijem obliku.“
Ideje Virdžinije Vulf nadahnule su brojne interpretacije, koncentrisane na vreme, prostor, realnost, psihologiju, svakodnevni život, istoriju, seksualne odnose, politiku, modu, ekologiju, zdravlje i bolesti. Verovatno je Virdžinija Vulf danas najviše proučavana engleska autorka XX veka. Sećam se vrlo jasno kada sam prvi put pročitala ovaj roman kao studentkinja, nakon čega sam progutala njen revolucionarni esej Sopstvena soba iz 1929, u kojem kritikuje obrazovna, ekonomska i društvena ograničenja koja su mnogim ženama onemogućavala da uopšte pišu.
Vulf je, naravno, mogla da piše – i pisala je. Znala je da je to bilo zahvaljujući njenom finansijskom i klasnom privilegovanom položaju. Feministička politika je od tada napredovala dalje, ali ona je postavila jedan od temelja. U svojim delima oblikovala je metodu pisanja koja kritikuje patrijarhalni način razmišljanja. Usmeravala je pažnju na zanemarene individue i njihove unutrašnje svetove i majstorski je rastakala viktorijanski koncept zapleta.
Iste godine kada je objavila Gospođu Dalovej, Vulf je izdala i značajnu zbirku eseja Obični čitalac. Prvi esej u knjizi, o srednjovekovnim pismima porodice Paston, opisuje prosvetljenje koje pružaju ta obična, neknjiževna pisma:
Gospođa Dalovej podrazumeva to udvojeno iskustvo – neznatnosti i zaslepljujuće životnosti. Vulf piše o prošlosti koja se pojavljuje u sadašnjosti i o moći sadašnjosti da preoblikuje prošlost. U svom dnevniku nazvala je to svojim „kopanjem tunela, kojim prošlost prenosim u delovima, onako kako mi je potrebna“.
Probijajući se kroz narativ, kopajući pećine iza svojih likova, Vulf je odbacila mnogo onoga što bi moglo izgledati kao prašina – kupovinu cveća, posmatranje devojaka krišom, pravila ponašanja za stolom i gojenje, reklame, pisanje pisama, preglede kod lekara, jedenje eklera u kafeu robne kuće. Roman nas podseća na trivijalnost tih trenutaka, ali i na njihovu važnost, kroz stalno ponavljanje zvona i satova Londona koji otkucavaju sate.
Zato je prva rečenica – i roman u celini – toliko izuzetna. Ona hvata kapi svetlucave realnosti u trenucima koji lako mogu ostati neprimećeni. Vulf je znala da je upravo to ono što pisanje mora da radi: da zaustavi vreme. Kako je napisala o pismima Pastonovih: „Tu je drevni dan, razastrt pred nama, sat po sat.“
Njena metafora pokazuje da je Vulf o vremenu razmišljala i u prostornim kategorijama. Ova dva koncepta – prostor i vreme – oblikuju temu i metod u Gospođi Dalovej. Kako je Dejvid Dejčis objasnio u svojoj knjizi Roman i moderni svet iz 1939, Vulf najpre povezuje niz različitih perspektiva kroz jedan zajednički trenutak u vremenu – obeležen zvukom zvona – a zatim prelazi na pojedinačnu perspektivu, ukorenjenu u prostoru, i nastavlja kroz sećanja tog pojedinca.
Vulf je zapisala u svom dnevniku: „Pećine će se povezati i svaka će izroniti na dnevnu svetlost u sadašnjem trenutku.“ Dejčis je te odnose u vremenu i prostoru dijagramski opisao kao niz međusobno povezanih stabala, tvrdeći da oni ilustruju središnju temu romana: „važnost kontakta, ali istovremeno i nužnost očuvanja sopstva da ga ne povrede ekstremi izolacije i dominacije.“
Nasleđe inspiracije
Od trenutka kada je objavljena, Gospođa Dalovej nastavlja da inspiriše. Za drugi talas feminizma, Virdžinija Vulf bila je ključna tačka oslonca. Od 70-ih zauzima mesto bez premca u istoriji književnosti 20. veka, podstičući ponovno otkrivanje drugih savremenih književnica povezanih sa grupom Blumzberi.
U periodu od 1998. do 2000. pojavili su se Sati Majkla Kaningema, Gospodin Dalovej Robina Lipinkota i Gospodin Filips Džona Lankestera – sva tri romana oslanjaju se na nasleđe Virdžinije Vulf, bilo implicitno ili eksplicitno.
Zahvaljujući Oskarom nagrađenoj filmskoj adaptaciji u režiji Stivena Daldrija, Kaningemov roman je najpoznatiji od ova tri. Sati reinterpretiraju Gospođu Dalovej kroz priče tri žene: same Virdžinije Vulf, domaćice iz 50-ih Laure Braun, koja čita Gospođu Dalovej, i Klarise Von, koju njen bivši ljubavnik Ričard naziva „gospođa Dalovej“, jer za njega priređuje književnu zabavu.
Kaningemov roman, kao i Vulf, suprotstavlja umetnost i svakodnevni život. Domaćica Lora Braun pokušava da ispeče tortu savršenu poput umetničkog dela, nadajući se da će „osećati isto zadovoljstvo i iščekivanje kao pisac koji zapisuje prvu rečenicu, kao graditelj koji počinje da crta planove“. Kasnije, njen delirijumom izmučeni sin Ričard, na samrti, izražava tugu što njegova umetnost ne može da se meri sa samim činom življenja:
U skorije vreme, romani Dejzi i Vulf Mišel Kahil (2023) i Grmljavina Mirande Darling (2024) bave se likom gospođe Dalovej i nasleđem Vulfove. Knjiga Darling oživljava novu „gospođu Dalovej“, Vinonu, bogatu spisateljicu iz predgrađa Sidneja, suprugu i majku, koja pokušava da probije barijeru koja je odvaja od nečeg „stvarnijeg“ od stega građanske svakodnevice.
Kahil u Dejzi i Vulf istražuje jedan sporedan lik iz Gospođe Dalovej kojem Vulf nije udahnula pun život: Dejzi Simons, anglo-indijsku verenicu Pitera Volša. U verziji Virdžinije Vulf, Dejzi uopšte nije prisutna – ona postoji samo kao romantična uspomena u Piterovim mislima, „tamna, neodoljivo lepa“. O Dejzi, Kahil piše:
Pripovedačica Mina u romanu Kahil, obraćajući se Vulf, vidi Dejzi kao lik od krvi i mesa: meleskinju koja živi u Kalkuti u sumrak britanske imperije, dok pokret za nezavisnost Indije jača. Oživljavajući ličnu i političku istoriju Dejzi – kroz pisma upućena Piteru – Kahil joj vraća unutrašnji svet i subjektivnost.
U svom eseju Umeće pisanja iz 1937, čiji je radio-prenos na BBC-ju jedini sačuvani snimak njenog glasa, Vulf piše: „Reči, engleske reči, pune su odjeka, sećanja, asocijacija.“
Gospođa Dalovej pokazuje nam kako reči mogu i da povežu i da preseku. Likovi prolaze jedni pored drugih na ulici, preispituju zajedničku prošlost ili prisustvuju istom događaju iz različitih perspektiva, kroz sopstvene filtere ličnosti i psihe. Kako objašnjava Hermiona Li, za Vulf „stvarno važan život odvija se unutar nas“.
Piter se priseća Klarisine teorije života, koju mu je izložila dok su se vozili autobusom niz Šafstberi aveniju:
Kasnije u knjizi, Klarisa na svojoj zabavi saznaje za Septimusovo samoubistvo. “O! pomisli Klarisa, usred mog prijema smrt, pomisli.” A usred svoje zabave, Klarisa oseća ne samo užas smrti – „njen poraz, njena sramota […] dok je ona prisiljena da stoji tu, u večernjoj haljini“ – već i duboko pulsirajuću radost življenja. “Ništa ne može da se odvija dovoljno sporo; ništa da traje suviše dugo.”
U izvesnom smislu – da parafraziram Majkla Kaningema – Gospođa Dalovej može delovati kao knjiga nečijeg života, knjiga koja vas može locirati, usmeriti, opremiti za promene koje donosi život. Kada sam bila studentkinja, bila sam opčinjena jezikom Virdžinije Vulf i njenim razumevanjem unutrašnjeg sveta.
Klarisa Dalovej ima 52 godine, a kada je roman objavljen, Vulf je imala 43. Ja ove godine punim 43. Vulf je, iscrpljena dugim periodima bolesti i skoro bez zuba, sebe smatrala starom. Ja ne – iako više nisam mlada. Ali ponovo čitati ovaj roman u ovim godinama podseća me da uživam u dugim satima i kratkim godinama: da pomirišem cveće, osetim nalet vetra, skačem i prskam se u barama s decom, pratim oblike oblaka na nebu. Da proživim dan.
Tekst:
Izvor: theconversation.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst “Odabrane uvrede Virdžinije Vulf”, tekst o knjizi Orlando Virdžnije Vulf
[1] Svi prevodi iz romana Gospođa Dalovej preuzeti su iz izdanja izdavačkog preduzeća „Rad“, edicija „Reč i misao“ iz 1964. godine, u prevodu Milice Mihajlović (prim. prev.)