Tri principa arhitekture u romanu “Nevidljivi gradovi” Itala Kalvina

Ah, Nevidljivi gradovi. Za mnoge od nas, roman Italo Kalvina iz 1972. godine ima drago mesto u našim bibliotekama, arhitektonskim ili nekim drugim, zbog svojih živopisnih sećanja na gradove i njihove kuriozitete, posredovanih ljubaznošću izvesnog Marka Pola dok ih pripoveda Kublaj Kanu. Iako se knjiga ne uklapa nešto naročito u konvencionalne arhitektonske tekstove, ona se opire opštoj kategorizaciji, i umesto toga destilacijom gradova koje sadrži istiskuje njihove osobene granice i svrhe.

Iako postoji određena vrsta čulne privlačnosti zabeležene u detaljima ovih mesta, prava lepota romana Nevidljivi gradovi leži u zamaskiranim p ojmova o vremenu, identitetu i jeziku unutar ovih detalja – podvig kojem se vešto prepuštaju i Marko i Kalvino. Imajući ovo na umu, evo tri od mnogih takvih principa, koje Nevidljivi gradovi otkrivaju  svojim slojevitim narativom.

Vizuelna specifičnost kao kulturni jezik

Veliki deo šarmantnosti romana Nevidljivi gradovi može se pripisati specifičnosti načina na koji je napisan i, kao rezultat toga, njegovog narativa. Kroz taj narativ je na očaravajuć način opisano 55 verzija gradskog života, od kojih je prva Diomira, grad “sa šezdeset srebrnih kupola, sa bronzanim kipovima svih bogova, ulicama popločanim kalajem, pozorištem od kristala, zlatnim pevcem koji svakog jutra kukuriče sa kule.”[1] Detalji poput ovih čine glavnu vizuelnu komunikaciju između Marka Pola i nas, dok mi preuzimamo ulogu Kublaj Kana, doprinoseći uspešnom stvaranju izmišljenih gradova kroz tipologije i artefakte. Ovo pokazuje naše inherentno oslanjanje na određene slike kako bismo došli do spoznaje; aspekt koji je sastavni deo arhitekture.

Njegove priče sada su bile precizne i detaljne kao što je Veliki Kan mogao samo da poželi i nije bilo pitanja ili neobičnosti na koje one nisu mogle da daju odgovor. Pa ipak svaka vest o nekom mestu prizivala je u sećanju carevom onaj prvi gest ili predmet kojim je Marko označio mesto.

Ipak, čini se da uticaj ove izuzetno vizuelne kulture ponekad ostaje neprimećen. Polo opisuje grad Tamaru, krcatu znakovima svih vrsta, gde „oko ne vidi stvari već oblike stvari koje nešto drugo znače.” Ovo govori o našem trenutnom prekomernom oslanjanju na izrazito simboličku komunikaciju i redukciju kako bi se uhvatile određene konotacije. Iako je arhitektura u osnovi vizuelno polje i medij, važno je omogućiti nenamernu evoluciju značenja i razumevanja kroz sopstvena čulna iskustva, što je rezultat blago pasivne ruke arhitekte. Sam Marko pribegava apstraktnijoj identifikaciji gradova, dajući jedinstven prevod koji nije moguće ostvariti kroz specifičnost vizuelne igre rečima.

Tako bi on svaki grad, pored osnovnih vesti izraženih preciznim rečima, propratio nemim komentarom, podižući dlanove, okrećući ih na nadlanicu, ili u šreh, pravim ili kružnim pokretima, brzim ili sporim.

Oslanjanje arhitekture na svemoć prirode

Priroda igra ključnu ulogu u mnogim gradovima koje Marko opisuje, ponekad diktirajući sa određenom omnipotentnošću samo funkcionisanje arhitekture i ponašanje njenih stanovnika. Jedan od primera je Izaura, „grad sa hiljadu bunara“ izgrađen preko dubokog jezera, gde su „stanovnici kopajući dugačke vertikalne rupe u zemlji uspeli da izvuku vodu, proširila se Izaura“. Voda je, kao životna snaga, glavna pokretačka sila koja stoji iza formiranja neophodne arhitektonske tipologije (u ovom slučaju brane), kao i odnosa između grada i njegovih ljudi. Značaj vode dalje je otelotvoren u zajedničkom kulturnom razumevanju ljudi; njegova važnost, i kao supstanca i u formulisanju neke vrste arhitekture pejzaža, sadrže elemente božanskog.

Bogovi grada, po nekima, borave u dubinama, u crnom jezeru koje hrani podzemne tokove. Po drugima bogovi borave u krčazima koji se pojavljuju zakačeni za konopac dok izviru iz bunara (…)

 Sada, u doba antropocena, naša definicija onoga što se smatra prirodnim ima više varijanti nego ranije, s obzirom na drastične promene sveta prirode u čemu je i sama arhitektura saučesnik. Kao rezultat toga, globalne promene životne sredine diktiraće kakvu ulogu ima arhitektura više nego ikad pre, kako bi isposredovale ovo i zauzele stav koezistencije u njenim predelima. Ovaj pojam je očigledan u gradu Tekla, koji se neprestano gradi „da ne bi počelo (njeno) razaranje“. Na pitanje da li će se zbog prekida gradnje  grad raspasti u paramparčad, odgovor je: „Ne samo grad“. Ubrzo postaje očigledno da ovaj neprestani rad nalaže kosmički poredak zvezda. Premda se ovo ne može direktno uporediti sa pretnjama globalnog zagrevanja, oba predstavljaju prirodne uslove koji zahtevaju da ih se arhitektura pridržava, kako bi se sprečila propast Tekle.

Kakav je cilj nekog grada koji se podiže ako ot nije grad? Gde je plan koji sledite, projekat?
– Pokazaćemo ti ga čim se dan završi; sad ne možemo da prekinemo – odgovaraju.
Rad prestaje u suton. Pada mrak na gradilištu. Noć je zvezdana. – Evo projekta – kažu.

Bezvremenost grada

Kod Laudomije, grad se sastoji od tri identično nazvana dela: onog živih, mrtvih i nerođenih. Kako se broj stanovnika u gradu živih povećava, tako se povećava i periferija sa grobnicama mrtvih i carstvo nerođenih, od kojih oboje služe živima dok „obilaze mrtve i odgoneta(ju) svoja imena na njihovim kamenim pločama“ i „posećuju kuće nerođenih ispitujući ih” o svojim sopstvenim životima, a ne onima koji tek dolaze. Takva je priroda egzistencije gradova i arhitekture uopšte; postoji oblik sadašnjosti koji prethodi svom dolasku, a takođe i buduće stanje koje će zauzeti njeno mesto. Identitet grada oblikuju i prošlost i sadašnjost, neprestano stvarajući višestruku potencijalnu budućnost koja istovremeno postaje moguća prošlost; rezultat je neka vrsta bezvremenosti sa kojom se grad može poistovetiti.

(…) Laudomija živih ima potrebu da pronađe u Laudomiji mrtvih objašnjenje same sebe, po cenu da nađe nešto manje ili više: objašnjenje za više od jedne Laudomije, za različite gradove što su mogli da nastanu a nisu (…)

U drugom smislu, Kalvino na kraju tvrdi da svi gradovi potiču iz jednog. U slučaju Marka Pola, taj grad je njegova rodna Venecija, ali glavna ideja je da su sve varijacije gradova višestruka lica jednog jedinstvenog – proizvod vanvremenskih konstrukcija „sazdani od želja i strahova, iako je nit njihovog govora sakrivena, njihova pravila su apsurdna, perpektiva je varljiva.” Kada Kublaj počne da opisuje svoj izmišljeni grad, Marko odgovara: „Upravo sam ti pričao o tom gradu kad si me prekinuo”,

aludirajući na ideju međusobno povezanih identiteta koji su zajednički svim gradovima i potiču iz našeg kolektivnog znanja.

(…) svaki grad liči na sve gradove, smenjuju se mesta, oblik, red, razdaljina. Neka bezoblična sitna prašina osvaja kontinente. Tvoj atlas čuva razlike bez promena: onaj vrhunski izbor koji je kao slova u imenu.

Ova tri principa koja su iskazana u romanu Nevidljivi gradovi međusobno su povezani, kao što je slučaj u knjizi. Identitet grada se na kraju najčešće izražava i prevodi kroz našu kulturu vizuelne specifičnosti, a određen je ograničenjima pejzaža i prirode koja ga obavijaju. Pejzaž je, u našem trenutnom dobu, takođe određen arhitektonskim nametanjem, što je pak pod uticajem tipoloških i vizuelnih presedana iz forme i funkcije. Ipak, prava vrednost Kalvina je što nam nudi sredstvo za istraživanje arhitekture mimo onoga što je predstavljeno njenom nominalnom vrednošću, pozivajući nas da se prepustimo potencijalima budućih istorija i vanvremenske prošlosti, suočeni sa paklom moderne civilizacije. Nevidljivi gradovi smatraju prihvatljivim da na trenutak skrene pogled sa pukih tehnikalija i sačekamo da padne mrak, tako da i mi možemo da vidimo svoje nacrte među zvezdama.

Piše: Osman Bari
Izvor: archdaily.com
Ilustracije: Karina Puente Frantzen
Prevod: Danilo Lučić

Poslušajte i kako Italo Kalvino na engleskom čita jedan fragment iz svog romana Nevidljivi gradovi.

[1] Svi prevodi preuzeti su iz izdanja Nevidljivi gradovi, Italo Kalvino, Plato izdavaštvo, Beograd, 2020. Knjigu je prevela Jasmina Tešanović. (prim. prev.)