Megalopolis Frensisa Forda Kopole je delo apsolutnog ludila Megalopolis nam dolazi kao (možda konačno) zaveštanje umetnika koji je sada u svojim 80-im, ali ponekad liči na grozničave misli starmalog deteta, zanesenog i zaslepljenog i možda pomalo izgubljenog u svim mogućnostima sveta pred njim.

Trenutak u kome je živ čovek izašao ispred filmskog platna da postavi pitanje Cezaru Katilini, liku koji tumači Adam Drajver (na koje je Cezar, u filmu, nastavio da odgovora) mogao bi, retrospektivno, biti jedan od manje bizarnih trenutaka u Frensis Ford Kopolinom Megalopolisu. Režiserov najveći projekat iz snova, koji je pokušavao da pokrene četiri decenije, stigao je u Kan u oblaku spekulacija, skepticizma i kontroverzi. Nosi na sebi tragove svih onih godina koje je Kopola proveo pokušavajući da ga napravi, sa elementima koji izgledaju kao da su skrpljeni iz različitih perioda njegove filmografije: malo Kuma ovde, malo Taker: Čovek i njegov san tamo. Ali film se takođe čini starijim od toga. Gledajući ga, naslućujete maštu nekoga ko je postao punoletan 50-ih, sa svojim vizijama naučnog napretka, inovativnog dizajna i čuda svemirskog doba. Koliko je čudno i zanimljivo da kada u ovom filmu iz 2024. vidimo deliće Kopolinog grada budućnosti, to ne izgleda previše drugačije od nečega što smo možda videli u The Jetsons. Megalopolis nam dolazi kao (možda konačno) zaveštanje umetnika koji je sada u svojim 80-im, ali ponekad liči na grozničave misli starmalog deteta, zanesenog i zaslepljenog i možda pomalo izgubljenog u svim mogućnostima sveta pred njim.

Ne postoji ništa u Megalopolisu što se čini kao da je iz „normalnog“ filma. On ima svoju logiku i kadencu i vernakular. Likovi govore arhaičnim frazama i rečima, mešajući delove Šekspira, Ovidija i u jednom trenutku pravog latinskog. Neki likovi govore u rimi, drugi samo u visokoparnoj prozi koja izgleda kao da bi možda trebalo da bude u stihovima. U jednom trenutku, Adam Drajver recituje ceo monolog „Biti ili ne biti“ iz Hamleta. Zašto? Nisam baš siguran. Ali svakako zvuči dobro.

Mikael — MEGALOPOLIS trailer (2024) dir. Francis Ford...

Radnja je, uz svu ljubav prema nauci i razumu, zarazna smeša magije, melodrame, otrcane emocionalnosti i politike iz gangsterskih filmova. Ona nas smešta tačno usred rasprave između vizionarskog arhitekte Cezara i gradonačelnika Njujorka Cicerona (Đankarlo Espozito) ovog alternativnog univerzuma o tome kako da iskoriste svoje ograničene resurse kada su već opterećeni dugovima. Cezar, pronalazač žive građevinske supstance zvane Megalon, sanja o samoodrživom gradu budućnosti koji će organski rasti sa svojim stanovnicima. Ciceron, već opterećen skandalima i izviždan gde god da se pojavi, sada želi da pomogne svojim besnim i uznemirenim građanima. „Ne dozvolite da sada uništi zauvek“, insistira Cezar kod gradonačelnika.

Kopola, koji je svojevremeno planirao da adaptira knjigu Ajn Rand Veličanstveni izvor (The Fountainhead), jasno staje na stranu sanjara, ali Cezar je nesavršen čovek. On poseduje ogromne moći – u bravuroznoj uvodnoj sekvenci filma, vidimo ga kako zaustavlja vreme dok se nesigurno naginje preko ivice Krajsler zgrade – ali je takođe i egomanijak, zaokupljen sopstvenom briljantnošću i nesposoban da pravi kompromise ili brine o onima ispod sebe. Idealna uloga za Drajvera, koji kombinuje oholost i neurozu bolje od bilo kog drugog glumca svoje generacije. Cezarov život počinje da se menja dolaskom Ciceronove party-girl ćerke Džulije (Natali Emanuel), jedine osobe koja vidi njegovu sposobnost da zaustavi vreme i koja izgleda da i sama ima istu moć. Privlači je njegova briljantnost, ali, naravno, i romansa procveta među njima. Između glumaca je malo hemije, njihova ljubav više liči na metaforičnu nego na stvarnu.

Ovde postoje odjeci glavnog sukoba u Metropolisu Frica Langa, pradede svih filmova o Gradu budućnosti, sa sukobom između povučenog, oportunističkog vođe i briljantnog, verovatno ludog naučnika, koje je na kraju spojila ljubav. I tamo, kao i u Megalopolisu, građani su bili prepušteni na milost i nemilost hedonizmu i ratovanju elita. Ali Kopola provodi više vremena među elitama od Langa, koji je svog protagonistu poslao u pećine ispod Metropolisa da bude svedok fizičkog i duhovnog danka koji uzima industrijska utopija iznad. Naravno, proširivanje vizijama bede i očaja bi radilo protiv ove kinematografske ode onima koji sanjaju o budućnosti. Ali ovo je film više o idejama nego o ljudima; sve u njemu deluje namerno nestvarno i maštovito, kao da se cela stvar odvija u glavi njenog tvorca. U osnovi je sledeće: Kopola je više zainteresovan za debatu o budućnosti nego za davanje bilo kakvih odgovora.

Istovremeno, nije iznenađujuće što je režiser filmova Kum privučen dvorskim intrigama bogatih. Upravo u ovom svetu nalazimo Vau Platinum (Obri Plaza), prelepu ekonomsku novinarku koja želi da stekne bogatstvo i moć za sebe. Ona se isprva pojavljuje kao Cezarova ljubavnica, ali se ubrzo udaje za njegovog ujaka, Hamiltona Krasa (Džon Vojt), najbogatijeg čoveka u gradu. U međuvremenu, Krasov unuk koji stalno menja oblik, Klodio (Šaja Labaf, u kostimima koji se neprestano smenjuju), planira da nasledi sav porodični novac za sebe, infiltrirajući se u gradske subkulture kako bi stekao uticaj. Veliki deo ovog spletkarenja dešava se tokom niza neobuzdanih bahanalija, na žurkama sa oskudno odevenim zvanicama koje za cilj imaju da dočaraju dekadenciju i pad u rimskom stilu. U svom najboljem izdanju, ove scene imaju onostranu inventivnost koja im daje opojnu privlačnost. U najgorem, izgledaju kao isprekidani snimci čudnih statista koji se bezvoljno vrte oko sebe.

Megalopolis je često zaglavljen između sopstvenih snova i onoga što je jedino moguće. Svakako ima trenutaka očaravajuće inventivnosti. Kada Cezar putuje noću u mračnije, manje blistave delove grada, on prolazi pored ogromnih animiranih statua: Slepa pravda se ogorčeno naslanja na zid, a njena vaga naglo ispada iz ravnoteže; figura čoveka u lancima koji drži tablicu koja se njiše, tablica se lomi u komade. Muškarac nežno plete kosu ženi okruženoj anđeoskim medicinskim sestrama, a onda vidimo da ona nikada nije bila tu, da je sam u mračnoj sobi izgubljen u svojim sećanjima. Do trenutka kada se pojavi gore pomenuti živi element (i ko zna da li će se to ponoviti kada film bude pušten u bioskopima), to je sve već svakako očigledno, ali je toliko u skladu sa konstantnom osobinom filma da stavlja sve na kocku, da publika to prihvata zdravo za gotovo: Oh, znači to se dogodilo. Povremena filmska pretapanja zbog kojih su grozničavi snovi u Apokalipsi sada i Drakuli Brema Stokera bili tako divno dezorijentišući, zauzimaju čitave sekvence. U tim filmovima to su bila stilska procvetavanja. Ovde sve cveta, sve vreme.

Ali onda dolaze scene koje izgledaju zbrzano, siromašno i nedovoljno ispunjeno. Ono što je Kopoline ranije epove o porodičnoj moći i zabadanju noža u leđa činilo tako ubedljivim bila je njegova sposobnost da detaljno sastavlja svoje narative: Uvek smo osećali da postoji ceo svet koji vrvi od ubilačke vitalnosti iza ključnih likova. Rediteljske poteškoće u stvaranju Megalopolisa – ne samo mnoge decenije koje su bile potrebne da se projekat pokrene, već i veoma realni izazovi ovog konkretnog snimanja – dokumentovani su na drugim mestima. Otvoreno je pričao o tome kako je morao da smanji troškove i da radi sa manjom ekipom nakon onoga što je počelo kao ambicioznija produkcija. Ponekad, to možemo i videti. Gomila u masovnim scenama ponekad izgledaju raštrkano. Naizgled glavni likovi ispadaju iz priče. Uz svu vizuelnu grandioznost, digitalna kinematografija je ponekad ravna i previše svetla, što zauzvrat smanjuje dubinu i detalje i čini da stvari izgledaju jednodimenzionalno. Znamo da Kopola ima oko, a on i snimatelj Mihai Malajmare su u prošlosti dobro radili zajedno. Možda će u budućnosti biti izbavečene nove verzije ovog filma koje će više razjasniti stvari. Ili možda ponekad stvarnost sadašnjosti jednostavno porazi mogućnosti večnosti.

Megalopolis je ispunjen citatima i rečenicama koji izgledaju kao citati. Među aforizmima koji se pojavljuju je jedan koji se pripisuje Marku Aureliju: „Cilj života nije biti na strani većine, već izbeći da se nađemo u redovima ludih.” Zanimljivo je da ovog citata nema kod Marka Aurelija; izgleda da je jednom Lav Tolstoj naveo da potiče od ovog stoičkog imperatora, i svi su to jednostavno prihvatili kao činjenicu. Dakle, to je lažni citat! Ali ipak prelep, koji verovatno upozorava na opasnosti praćenja gomile, ali i na opasnosti od ludila koje je u suprotnosti sa gomilom. Ali čuvši to u ovom filmu, zamislio sam dodatni zarez između “izbeći” i “da se nađemo u redovima ludih”: „Cilj života nije biti na strani većine, već izbeći, da se nađemo u redovima ludih.”

To potpuno preokreće značenje, ali bi bilo u skladu ne samo sa ovim filmom, već i sa Kopolinom karijerom generalno. Iznova i iznova, on veoma svesno preskače ivicu sa svakim novim projektom. Priznao je da je izgubio razum snimajući Apokalipsu sada. Na jednom mestu sam napisao da sam mislio da je izgubio razum sa Drakulom Brema Stokera, filmom koji sada smatram remek-delom. Sigurno čovek koji je ceo svoj studio stavio na kocku za film One From the Heart — prelep, omamljujuć, nezaboravan, finansijski mrtav od samog početka film One From the Heart — nije razmišljao bistro. I tako, ponovo je to uradio, i možda je prevazišao samog sebe. Megalopolis je možda najluđa stvar koju sam ikada odgledao. I lagao bih ako bih rekao da nisam uživao u svakoj ludačkoj sekundi.

Tekst: Bilge Ebiri
Izvor: vulture.com
Preveo: Danilo Lučić

Pročitajte i intervjue sa Aleksejem Balabavnovim, Rubenom Oslundom, Dejvidom Finčerom…

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: