LJUBAVNO PISMO KULTURAMA RAZNIH BOJA (“Istočno od Zapada”, Miroslav Penkov)

Izdavačka kuća IPC Media iz Beograda je nedavno objavila novu knjigu iz svoj projekta „Objedinjujuća snaga različitosti: evropska književnost kroz vreme, žanrove i jezike“, koji sprovodi u saradnji sa programom Kreativna Evropa Evropske unije. Reč je debitantskoj knjizi darovitog bugarskog pripovedača i potom romanopisca Miroslava Penkova, naslovljenoj „Istočno od Zapada“, zbirci pripovedaka prvobitno napisanoj na engleskom jeziku i objavljenoj u Americi i još šesnaest zemalja. Zbirka se našla u užem krugu za Međunarodnu nagradu „Vilijam Sarojan” 2012. i nagradu „Stiven Tarner” za prvu knjigu fikcije Instituta za književnost u Teksasu. Autor ju je preveo na bugarski i – s obzirom da, rečima savremenih kritičara, „istražuje istoriju svoje zemlje u osam britkih, iskrenih priča o otadžbini“ –ne iznenađuje da je godine 2012. ona je bila najprodavanija knjiga u Bugarskoj. Te godine je osvojila i Bi-Bi-Sijevu Međunarodnu nagradu za pripovetku. Sam Penkov je insistirao na tome da srpsko izdanje zbirke bude prevedeno s bugarskog, pa imamo priliku da je čitamo u prevodu Jasmine Jovanović, trenutno jednom od naših najplodnijih prevodilaca sa bugarskog.

Pripovetke iz ove zbirke odišu elegičnom, melanholičnom mudrošću koja više pristaje jednom ostarelom, iskusnom Isaku Baševisu Singeru, ili čak i Tolstoju, a ne mladom piscu, debitantu. One nagone na suze, ali ne na rastrojeno plakanje; navode na tugu, ali ne na očaj. Čini se da odražavaju vreme posle velikog kraha, vreme postapokalipse, kada ljudi shvate da život ide dalje te da moraju da shvate kako da nastave svoj životni put. Priče isijavaju melanholiju i magiju, njihov svet podseća na svet Zamjatina, Bulgakova i Babela. Taj kosmos crkava sa kupolama lukovičastih glava, crnog hleba, đavola načičkanih na drveću i veštičjih kuća na pilećim nogama nalazi odjeka u Penkovljevoj Bugarskoj, sa njenim ludim gajdašima koji noću kradu i kolju koze, magičnim planinama koje imaju moć da sakriju žensku lepotu da bi je zaštitili, svirepim Turcima, komunistima koji vešaju kulake na orahovom drvetu, i daje objašnjenja poput: ’U selu su se deca stalno podsmevala Kemal, pošto joj je glava bila sjajna kao u guštera, pošto je uvek smrdela na jariće i pošto joj otac nije bio normalan.’

Prva priča, „Makedonija“, postavlja gorkoslatku scenu, na kojoj je prikazan ozlojeđeni stari čovek, kivan na momka koji je pisao njegovoj ženi pre šezdeset godina. Naslovna pripovetka je romantična priča nalik „Forestu Gampu“, koja traje trideset godina između mladića sa slomljenim nosom i zavodljive rođake za kojom on vene. „Kako smo kupili Lenjina“ predstavlja dirljivu priču između unuka kojeg je zavela Amerika i staljinističkog dede koji ga zadirkuje. U svojim pričama Penkov toliko zaposeda svoje naratore da se bezmalo mogu čuti njihovi glasovi. U „Pismu“ mlada kradljivica i namiguša za hilijadu dolara nasamaruje ženu koja se pravi Engleskinja, a onda sve  spiska na provod i ulepšavanje, umesto da sestri plati abortus. „Fotografija sa Juki“ oslikava čudnovatost imigrantskog iskustva podjednako vešto kao i priče Haa Đina, i to kroz likove mladog čoveka i njegove žene koji dolaze iz Čikaga u Sofiju kako bi ušli u program vantelesne oplodnje. Sve ove priče često prožimaju banalnost preživljavanja svakodnevice i magija bugarskih legendi, kao u onoj poslednjoj, „Danak u krvi”, koju razvedeni otac pripoveda svojoj ćerki.

Ima nečeg magičnog u pričama Miroslava Penkova. On priziva šumovite planine i seoca Balkana… Međutim, u Penkovljevom delu ima i nečeg ne tako ljupkog, ne tako živopisnog i ne tako romantičnog, i to je ono što daje težinu. Snažan, veran prikaz tragične duge istorije ratovanja njegove zemlje. Ugnjetavanje, podele i zločini daju stvarnu težinu ovoj predivnoj knjizi.

„Istočno od Zapada“ je ljubavno pismo kulturama raznih boja.