Harold Blum: Uvod u čitanje proze Flaneri O’Konor

Rimokatolička romansa u prozi, kako je već nazvana, počinje smrću 84-ogodišnjeg protestanta sa američkog juga, samozvanog proroka i profesionalnog švercera, kao što je navedeno u ovoj sjajnoj, sveobuhvatnoj rečenici:

Ujak Frensisa Meriona Tarvotera tek je pola dana bio mrtav, a dečko je već bio suviše pijan da bi mogao da privede kraju kopanje rake, pa je crnac Bjuford Manson, koji je sa krčagom došao po vodu, morao to da obavi i da prevuče telo od stola za kojim je pri doručku otkazalo i da ga sahrani na prikladan, hrišćanski način, sa znamenjem njegovog Spasitelja iznad glave leša i sa dovoljno zemlje da psi ne mogu da ga iskopaju[1].

Remek-delo Flaneri O’Konor, Nasilni grabe Carstvo nebesko, završava se tako što četrnaestogodišnji Tarvoter stupa ka gradu uništenja, gde će i njegova karijera proroka biti dovedena u iskušenje:

Dečakova reckava senka povremeno bi pala na put pred njim, kao da mu krči vrletnu stazu ka cilju. Njegove oprljene oči, crne u dubokim dupljama, kao da su već nazirale sudbinu koja ga čeka, a on je i dalje stupao čvrstim korakom, lica okrenutog mračnom gradu, u kom su Božja deca počivala u snu.

U žestokoj viziji Flaneri O’Konor božja deca, svako od nas, uvek spavaju gledano spram spoljašnjeg života. Mladi Tarvoter, očigledno surogat O’Konorove, pati od graničnog poremećaja, šizofrenije u kliničkom smislu, podložan je zvučnim halucinacijama, pri čemu čuje savete izmišljenog prijatelja koji je neskriveni hrišćanski đavo. Ali klinički termini su O’Konorovoj potpuno tuđi, ona prihvata samo teološke nazive i ne-nazive.

U tome svakako ima duhovne snage koja leži u O’Konorovoj, ali ona može da se ispostavi i kao estetska distrakcija, pošto je Nasilni grabe Carstvo nebesko fikcija o natprirodnoj moći, a ne religijski traktat. Rejber, antagonista obojici proroka, starom i mladom Tarvoteru, estetski je katastrofalan i samo manjkavosti u njegovom predstavljanju sprečavaju knjigu da dospe u moćan trojac sa Dok ležah na samrti Vilijama Foknera i Gospođicom Lonliharts Natanijela Vesta. O’Konorova prezire Rejbera i ne može da se privoli da ga učini bar malo uverljivijim.  

Prenemo se pred neubedljivom mešavinom popularne sociologije i konfuzne psihologije u njemu, što je čak i Seli Ficdžerald, sledbenica O’Konorove, primorana da prizna:

Njene slabosti – nedostatak savršenog vladanja terminologijom sekularnih sociologa, psihologa i racionalista koje često ih postavlja kao suprotstavljene ličnosti, kao i očigledno stavljanje tasa na vagu sa suprotne strane svakog od njih – prisutne su u liku Rejbera (kombinaciji sve tri kategorije).

Teško je poverovati da bi savršeno poznavanje dela Dejvida Rajsmana, na primer, ili Erika Eriksona i Karla Popera, omogućilo O’Konorovoj da učini Rejbera verodostojnijom karikaturom onoga što je prezirala.  

Knjigu Nasilni grabe Carstvo nebesko pamtimo po dva proroka u njoj, posebno po mladom Tarvoteru, koji bi se mogao nazvati gnostičkom verzijom Haklberija Fina. Gnoza je, prema većini drevnih jeresi, ono što nas oslobađa. O’Konorova, koja je insistirala na katoličkoj pravovernosti, nužno je verovala da nas oslobađa upravo krštenje u Hristu i za nju je najvažniji aspekt bio naslov njenog romana, pošto su to reči koje je izgovorio sam Hrist:

Nego šta ste izišli da vidite? Proroka? Da, kažem vam, i više od proroka.
Jer on je taj o kojem je pisano: Eto, ja šaljem anđela svoga pred licem tvojim, koji će pripraviti put tvoj pred tobom.
Zaista vam kažem: Među rođenima od žena nije se pojavio veći od Jovana Кrstitelja; a najmanji u Carstvu nebeskome veći je od njega.
A od vremena Jovana Кrstitelja do sada Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju[2].

Citirao sam Jevanđelje po Mateju 11:9-12 u verziji iz Biblije kralja Džejmsa, gde ono “nasilni ga na silu uzimaju” otkriva za nijansu više nego katolička verzija O’Konorove “i nasilni ga grabe”.

Prema O’Konorovoj, mi smo ponovo u Hristovom dobu, štaviše nismo ga ni napuštali, a njeno srce saoseća sa onima poput Tarvoterovih, koji znaju da će im kraljevstvo nebesko dozvoliti da ga preuzmu na silu:

Pomanjkanje realizma bilo bi ključno da je ovo realistički roman ili da je roman zahtevao takvu vrstu realizma kakvu vi tražite. Ne verujem da je zahteva. Starac sasvim očigledno nije južnjački baptista, nego je nezavisan, prorok u pravom smislu te reči. Pravi prorok nadahnut je Svetim duhom, a ne nužno religijom dominantnom u oblasti iz koje je. Osim toga, tradicionalna protestantska tela sa Juga gube se u sekularizmu i uvažavanju i na bazičnom nivou bivaju zamenjena svakovrsnim čudnim sektama koje ne podsećaju mnogo na tradicionalni protestantizam – Jehovinim svedocima, krotiteljima zmija, Slobodoumnim hrišćanima, Nezavisnim prorocima, prevarantima, ludacima, a ponekad i iskreno nadahnutima. Lik mora da bude veran svojoj prirodi i mislim da starac to jeste. On je bio prorok, a ne pripadnik crkve. Kao prorok, on po svojoj prirodi mora da bude katolik. Hotorn je rekao da nije pisao romane, nego romanse; ja sam jedna od njegovih potomaka.

Jedina sporna napomena O’Konorove u ovoj predivnoj odbrani svoje knjige je nazivanje starog Tarvotera “katolikom po prirodi”. Ona svakako jeste Hotornova potomkinja, onako kako su to i Fokner, T. S. Eliot i Natanijel Vest, ali Hotorn bi, iako bi podržao njen pristup, bio šokiran njenim štivom. Zanemariti ono što je autentično šokantno kod O’Konorove znači loše je pročitati. Nije kod nje problematično neprestano nasilje, nego njena strastvena podrška nasilju kao jedinom načinu da kod svojih sekularnih čitalaca potakne svest o duhovnom. Kao spisateljica-vizionarka, ona je odlučna u tome da nas uzme na silu, da nas otme i prenese tako da možemo da se otvorimo za mogućnost milosti. Njenog nevernog čitaoca predstavlja baka u čuvenoj priči “Teško je naći dobrog čoveka”.

Videla je čovekovo lice kraj svog, iskrivljeno kao da će zaplakati, i promrmljala je: ‘I ti si moje čedo. Jedno si od moje dece! Posegnula je rukom i dotakla ga po ramenu. Neprilagođeni je odskočio kao da ga je guja ujela i triput ju je prostrelio kroz grudi. Potom je spustio pištolj na zemlju, skinuo naočare i počeo da ih briše.

To promrmljano priznanje je ono što je O’Konorovoj važno. Neprilagođeni progovara umesto nje svojom ciničnom opaskom: “Bila bi to dobra žena samo da je imala nekoga da je upuca svakog minuta u životu”. Kao sekularni kritičar, kakav sam, moram da promrmljam: “To sigurno čini dobrotu suviše napornom?” Ali O’Konorova očekuje naše vapaje ranjenih zbog prirode nasuprot milosti, jer mi, razumljivo, preferiramo vizije koje prirodu popravljaju a ne ukidaju je.

Sam mladi Tarvoter, fino mladalački prkosan kao Haklberi Fin, ne opire se samo Rejberu, nego i podučavanju starog Tarvotera. Svojevrsna ritska lisica, poput heroja revolucionara po kojem je dobio ime, dečak Tarvoter čeka sopstveno pozvanje i prihvata sopstveno proroštvo tek nakon što je svog teško zaostalog rođaka Bišopa krstio utapajući ga u vodi, pa i onda samo kao posledicu toga što ga je homoseksualno silovao Đavo lično. Drskost O’Konorove podseća nas na Foknera u Svetilištu i na Vesta u Brdu para (A Cool Million).

Kod nje je teologija rimokatolička, ali je njen senzibilitet južnjačka gotika, i to jakobinska poput one kod ranog T. S. Eliota, pa čak i gnostička u grubom maniru Karlajla, pisca kojeg verovatno nikada nije čitala. Lično smatram da čitanje njena dva romana, Mudra krv i Nasilni grabe Carstvo nebesko, pa dve knjige priča, Dobrog čoveka je teško naći i Sve što raste mora i da se spoji, a potom povratak iz fikcije njenoj prigodnoj prozi u Tajni i običajima i pismima u Navici postojanja, otvara zagonetku za kritičare.

Esejistkinja i korespondentkinja odbacuje manihejstvo, jansenizam i sva druga odstupanja od normativnog rimokatoličanstva, dok pripovedačica deluje kao čudna mešavina ideologije Simon Vej koja učitava Novi zavet u Ilijadu kao u “poemu sile” sa onom Renea Žirara koji nas uverava da neće biti povratka svetog bez nasilja.    

A opet, O’Konorova je, u pismima, Vejovu shvatala kao “komičnu i užasnu”, a večitu čekačicu milosti opisivala je kao “krutu gordu intelektualku koja se Bogu primiče mic po mic škrgućući zubima”, a ne sumnjam da bi bila jednako zabavna i kada je reč o Žirarovom tematizovanju nasilja. Pronalaženje nekakvog jaza između O’Konorove kao teologa-laika i kao pripovedačice na samom rubu veličanstvenosti može, ali ne mora, da bude ispravno, ali u svakom slučaju ne ide ka tome da potceni niti njenu veru, niti fikciju. Podozrevam, međutim, da se teologija kakvu implicira njena fikcija veoma razlikuje od onoga za kakvu je O’Konorova mislila da ona jeste, a ta razlika, u stvari, pojačava moć njenih romana i priča.

Nisu slučajno Dok ležah na smarti  i Gospođica Lonliharts bila jedina dela fikcije koje je O’Konorova preporučila Robertu Ficdžeraldu ili to što su njene prozne kadence uvek prožete ranim, a ne poznijim Eliotom. Pusta zemlja, Dok ležah na samrti i Gospođica Lonliharts nisu dela katoličke imaginacije, nego pre pripadaju gnostičkom šablonu koji je Geršom Šolem nazvao “iskupljenju kroz greh”. Mudra krv, Nasilni grabe Carstvo nebesko i priče kao što su “Teško je naći dobrog čoveka” i nemilosrdna “Parkerova leđa” odigravaju se u istom kosmosu u kom su i Pusta zemlja, Dok ležah na samrti i Gospođica Lonliharts. Taj svet je američka verzija kosmološke praznine koju su antički gnostici nazivali kenoma, sfera pod vlašću demijurga koji je uzurpirao mesto otuđenog Boga i proterao ga iz istorije i naših molitvi.

Pri prepoznavanju književnog univerzuma O’Konorove kao suštinski gnostičkog nisam u nesaglasju samo sa njenim ličnim odbacivanjem jeresi, nego i sa senzitivnim čitanjem Džefersona Hemfrisa, koji O’Konorovu povezuje sa Prustom po “estetici nasilja”:

Prema O’Konorovoj, čovek je sam svoj demijurg, sam je tvorac svog pada, čuvar sopstvene ćelije… Krajnja posledica ovog delom voljnog, delom nasleđenog otuđenja od svetog jeste da sveto može da prodre u ljudsku percepciju samo kao nasilje, kao trganje tkanja svakodnevnog života.  
 
U ovakvom opisu, koji ostaje normativan, bilo da je hebrejski ili katolički, zapali smo u kenomu kroz sopstvenu grešnost. Prema gnostičkoj formulaciji, stvaranje i pad bili su jedan te isti događaj, a sve što može da nas spase je izvesna varnica u nama, varnica koja ne pripada stvaranju nego potiče još iz prvobitnog ponora. Veličanstvenost ili uzvišenost koja isijava kroz narušenu kreaciju neka je vrsta zraka iz ponora, bilo kod Blejka i Karlajla ili ranog Eliota, bilo kod takvih majstora romansijerske groteske kao što su Fokner, Vest ili O’Konorova.

Najružnija među pričama O’Konorove, a opet i jedna od najačih, jeste “Pogled na šumu” iz Sve što raste mora i da se spoji. Glavni likovi su 79-ogodišnji gospodin Forčun i njegova devetogodišnja unuka, Meri Forčun Pits. Nisam siguran ko od njih dvoje je moralno odvratniji lik ili ogavnije ljudsko biće, delimično i zato što jako liče jedno na drugo po sebičnosti, zadrtosti, lažnom ponosu, nabusitosti i, prosto, čistoj zlobi. Pri kraju priče, njihov međusobni fizički okršaj devojčicu pretvara u leš, ugušen, glave smrskane o stenu, dok njen deda doživi srčani udar, a pritom  i svoj poslednji “pogled na šumu”, u jednom od tipično razornih pasusa O’Konorove:

Onda se sruši na leđa i bespomoćno pogleda duž golih stabala u vrhove borova, a srce mu se još jednom propne u grču. Propne se tako brzo da starac oseti kao da ga nešto za njega drži i vuče kroz šumu, oseti se kao da trči koliko ga noge nose kroz ružne borove ka jezeru. Spazi tamo mali ispust, malo prostora kroz koji bi mogao da umakne i ostavi šumu za sobom. Već ga je video u daljini, mali ispust gde se belo nebo ljeskalo u vodi. I povećavao se dok trčao ka njemu sve dok se odjednom pred njim nije bljesnulo celo jezero, jašući veličanstveno, s naborima valova, ka njegovim stopalima. Iznenada shvati da ne ume da pliva, a da nije doneo čamac. S obe svoje strane spazi da su se suva stabla zbila u tajanstvene mračne strojeve, da marširaju preko vode i udaljavaju se. Osvrnuo se u očaju tražeći nekoga da mu pomogne, ali je mesto bilo pusto, samo je jedno ogromno žuto čudovište sedelo s kraja, nepomično kao i on, štrčeći nad ilovačom.

To ogromno žuto čudovište je buldožer, to je i gospodin Forčun na samrti, to je bila i mrtva Meri Forčun Pits. Šta nam zadržava pažnju na ovako antipatičnim likovima u tako surovom svetu? Komentar same O’Konorove ne pomaže pri odgovoru, štaviše unosi dodatnu zabunu:

Drveće je, ako ništa drugo, simbol Hrista. Ono hoda po vodi, okupano crvenim svetlom, a na kraju izmiču iz vizure starca i marširaju preko brda. Ime priče je pogled na šumu, a samo drveće je dovoljno čisto da bude simbol Hrista, ako već nešto jeste. Napetost u priči delimično čini to što su Meri Forčun i starac preslikani jedno drugo, ali su na kraju međusobne suprotnosti. Jedno je spaseno, a drugo prokleto [sic] i nema izlaza, to mora biti istaknuto i podvučeno. Sudbine su im drugačije. Jedno mora da umre prvo jer ga drugo ubija, ali ste pogrešno pročitali ako mislite da su umrli na različitim mestima. Starac umire kraj nje; on samo misli da trči ka obali jezera, to je njegova vizija.

To šta mogu da budu ta božanska moralna načela, prema kojima je Meri Forčun spasena, a njen grozni deda proklet, premašuje moja poimanja, ali me osobenosti shvatanja poslednje četiri stvari[3] kod O’Konorove ionako svaki put nadiđu. Zanimljiviji je poslednji pogled na šumu same O’Konorove. Njena sakramentalna vizija omogućava joj da vidi Hrista u “suvim stablima zbijenim u tajanstvene mračne strojeve (koji) marširaju preko vode, i udaljavaju se”. Maširanje, po svoj prilici, označava prokletstvo gospodina Forčuna, bar što se O’Konorove tiče. Kao njen čitalac, ne mogu O’Konorovu ovde da rangiram jako visoko. Nema sumnje da je i Meri Forčun jednako zaslužila proklinjanje i prokletstvo kao i njen deda, a takođe i šuma. Ona ne podseća na ustaljenog Hrista, nego na Isusa iz gnostičkih tekstova, kome samo njegova prikaza pati na krstu dok se pravi Hrist smeje daleko u otuđenim nebesima, u ponoru.
Vizije kraja kod O’Konorove očigledno su dvosmislenije nego što je ona to htela. Evo zaključka “Otkrovenja”:

Dok je sunce zamicalo za drvored, gospođa Tarpin ostala je tamo pogleda uperenog u njega kao da upija neko užasno saznanje od kog zavisi život. Najzad podigne glavu. Na nebu je ostala tek jedna purpurna štrafta, pružala se kroz grimizno polje i vodila je, kao nastavak autoputa, u sumrak. Podiže ruke sa ograde tora snažno, hijeratski. Svetlost vizije ispuni joj oči. Videla je tu štraftu kao ogroman viseći most koji se izdiže sa zemlje kroz polje žive vatre. Ogromna horda duša tutnjala je njime ka nebesima. Bile su tu cele čete belačkih bednika, čistih po prvi put u svojim životima, i grupe crnaca u belim odorama, i bataljoni nakaza i ludaka što su vikali, tapšali i poskakivali kao žabe. A pri kraju te procesije bilo je pleme ljudi koje je odmah prepoznala kao one koji su, poput nje i Kloda, uvek imali pomalo od svega i bogom dane pameti da to koriste kako valja. Nagnula se napred da ih osmotri pažljivije. Stupali su za drugima sa velikim dostojanstvom, odgovorni, kao što su uvek i bili, za red, zdravu pamet i pristojno ponašanje. Samo su oni bili usklađeni. Pa ipak, po njihovim zapanjenim, drugačijim licima mogla je da vidi da su čak i njigove vrline sagorele. Spustila je ruke i mašila se ograde obora, sa očima sitnim, ali netremice uprtim u ono što se pružalo pred njom. Njena vizija je za tren iščilela, ali je ona ostala tu gde je, nepomična. Posle nekog vremena je sišla, zavrnula česmu i polako se spustila sve mračnijom stazom do kuće. Iz drveća oko nje začula se pesma nevidljivih cvrčaka, ali ono što je ona čula bili su glasovi duša što se uspinju ka zvezdanom polju i klikću aleluja.

Ovo bi trebalo da sprži lažne ili očigledne vrline, a opet proždire ništa manje nego sve. U podeljenom carstvu O’Konorove, koje niti je priroda niti milost, niti je južnjačka realnost niti lična fantazmagorija, svi su nužno prokleti, ne estetikom nasilja, nego gnostičkom estetikom u kojoj saznanja nema osim ako se onaj što saznaje ne sjedini sa znanjem. Njena katolička moralnost maskirala je kod O’Konorove nešto od njene lične estetike groteske. U svom eseju “Neki aspekti groteske u južnjačkoj književnosti” ona nesumnjivo beži od onoga što joj je u središtu postupka:

Kad god me pitaju zašto su južnjački pisci posebno skloni tome da pišu o čudacima kažem da je to zato što su još u stanju da ih prepoznaju. Da biste bili u stanju da prepoznate čudaka morate da imate neku predstavu o celovitom čoveku, a na Jugu je opšta predstava o čoveku i dalje, umnogome, teološka. Ovo su krupne reči, i opasno je izgovoriti ih, jer skoro sve što kažete o verovanju južnjaka može se već sa sledećem udahom jednako ubedljivo opovrgnuti. Ali, pristupajući toj temi iz ugla pisca, mislim da se komotno može reći da je Jug, iako teško da mu je Hrist u centru sveta, svakako jeste progonjen Hristom. Južnjak, koji u to nije ubeđen, prilično je uplašen time da je možda napravljen po slici i prilici Boga. Duhovi umeju da budu prilično žestoki i poučni. Oni bacaju čudne senke, posebno po našoj književnosti. U svakom slučaju, čudak tek kad bude shvaćen kao oblik našeg suštinskog izmeštanja zadobija ponešto dubine u književnosti.

Izmeštanje u nakaznost ovde znači odstupanje od “celovitosti”, koje se onda opisuje kao stanje nastalo po božjoj slici i prilici. Ali taj modus, izmeštanje, nije ono što je funkcionalno u fikciji O’Konorove. Njen lični ljubimac je, među svim ljudima, mladi Tarvoter, koji i nije čudak i koji jeste toliko dopadljiv jer mu je važna lična sloboda, u odnosu na bilo koga i bilo šta, čak i u odnosu na poziv proroka. Nas Tarvoter dotiče upravo zbog njegove prkosnosti, zato što je on vizionarski Hak Fik. Ali O’Konorovu on dotiče, čak do identifikovanja sa njim, zbog poziva proroka koji ne može da izbegne. Upravo je ta interakcija Tarvotera koji se bori da bude slobodan kao čovek i Tarvotera porobljenog obukom njegovog deda-ujaka, pod opsadom internalizovanog Đavola, a povrh svega i religijskim žarom same O’Konorove, ono što njeno delo čini izuzetnom umetnošću.

Nasuprot tvrdnjama njenih pobožnih poštovalaca, O’Konorova bi nam zaveštala još snažnije romane i priče, foknerovski eminentne, da je bila u stanju da obuzda svoju duhovnu tendencioznost.

Piše: Harold Blum
Izvor: Flannery O’Connor (Bloom’s Modern Critical Views)
Preveo: Matija Jovandić

***

[1] Odlomci iz romana „Nasilni grabe Carstvo nebesko“ (Kontrast, 2023) navedeni u prevodu Aleksandra Đusića
[2] Navod iz Novog zaveta prema prevodu Vuka St. Karadžića
[3] Lat. quattuor novissima, u hrišćanskoj eshatologiji poslednje faze koje duša prolazi u životu i nakon njega: smrt, sud, raj i pakao