Čovek zaboravljen u istorijskim romanima (“Hodočašće”, Tit Aleksejev)

[dropcaps round=”no”]I[/dropcaps]ako je savremena evropska književnost sve prisutnija kod nas i sve je pristupačnija ovdašnjoj čitalačkoj publici naročito putem prevoda autora koji su dobitnici evropske nagrade za književnost mi ne znamo sa kakvim se romanom susrećemo i čini se da se ne možemo u potpunosti osloniti na ovu nagradu kao na priznanje koje nam garantuje književni kvalitet. Ipak EUPL nagrada do sada retko omane a to je slučaj i sa zaista obimnim i ambiciozno satkanim romanom autora Tita Aleksejeva. Sam autor navodi da je istorijske fakte za pisanje ovog romana prikupljao čitavih deset godina. Pisati o krstaškim ratovima, o jednoj tako velikoj istorijskoj temi, na jedan način koji ne podrazumeva umetničko ironijski otklon kojim bi se mogle da prikriti eventualne pogreške u faktografskim podacima koji su scenografija celokupne radnje posao je koji je mogao izvesti valjano jedino neko formalnog obrazovanja kakvo je Aleksejevo koji je svoju doktorsku disertaciju posvetio upravo izučavanju srednjovekovne istorije. Obiman roman Hodočašće, razultat je upravo studioznog proučavanja perioda krstaških ratova i vanredne, duhovite i visprene autorove književne inteligencije.

Glavni junak Aleksejevog romana je čovek zaboravljen u istorijskim romanima, geak koji je iz nemogućnosti da se bavi bilo kakvim poslom posvećeno svoju poziciju u životu pronašao u pohodu za koji nije siguran da je njegov pohod i koji mu ne znači na intimnom nivou ništa više od prilike za jedan život koji je drugačiji od života pomoćnika jednog kovača. Aleksejev polako kroz roman, neverovatnim spletom okolnosti svog junaka penje na ratničkoj lestvici krstaša i time testira njegove etičke kodekse postavljene na samom početku romana. Jer, ispostavlja se, što se čovek više penje na lestvici ratnički uređenog društva on potpada pod sve veća i brojnija iskušenja, njegovi se stavovi dovode u pitanje. Paralelno sa ratnim uspehom glavnog junaka pohod prolazi kroz katastrofalne faze nemaštine, gladi, poraza i bezuspešnih opsada, ljudi su zatočeni u tuđoj zemlji nesposobni da veruju saveznicima isto onoliko koliko i neprijateljima. Aleksejev brilijantno oslikava osipanje poverenja i u najužim jedinicama vojske, među prijateljima i saborcima. Glad i žega čine svoje i nervozni ratnici ne gube samo poverenje jedni u druge već se javlja nepoverenje prema samom uzvišenom cilju ovog pohoda. Izuzetnost Aleksejevog romana leži upravo u tome, jasnoj i neintelektualnoj slici detronizacije uzvišenih događaja o kojima smo čitali toliko puta u raznim istorijskim romanima: o vitezima u sjajnim oklopima, veličanstvenim konjima guste grive, velelepnim govorima. Hodočašće odista obiluje i vitezovima i konjima i govorima s tom velikom razlikom što su vitezovi neretko sujetni politikanti gladni pojena kod velikana, konji mršave i izmučene bolesne rage a govori su često dijalozi puni nepoverenja prema uzvišenom cilju, kukanja za hranom i kovanja sitnih prevara.

Centralnu figuru žene, Aleksejev je ipak ostavio uzvišenu, nedokučivu i gotovo moderno feministički nastrojenu / ili bar silovito snažnu. Ipak kroz nedodirljivu centralnu žensku figuru, koja se spušta na geački nivo glavnog junaka Aleksejev upravo ocrtava još jednu od slabosti borca za nebeski cilj koji bi od tog cilja odustao u svakom trenutku, spreman da se zarad ljubavi odrekne puta koji ustvari nije njegov. I hodočašće zaista nije ničije, ono je u rukama nekoliko moćnika dok su svi vitezovi i štitonoše samo individue koje nisu znale šta bi drugo radile u svom životu. Aleksejev ne isključuje njihovu veru u boga ali je ona toliko obesmišljena da bi ih teško povela u rat i teško potakla na postupke koje ni sami ne razumeju. Na koncu, Hodočašće je roman sa jasnom antiratnom ali i, ukoliko ga malo radikalnije iščitamo, antireligijskom porukom. Hodočašće se izjednačilo sa potragom za identitetom, za prebegom od nametnutog društvenog identiteta, za nedostižnom slavom. U vremenu u kome ratovi kuljaju zarad nacionalnog identiteta roman Hodočašće je pravi primer jedne mnogo dublje motivacije, one koja se aktivira u svakom čoveku koji u mirnodobskom periodu prezre svoju zadatu, neretko uzdrmanu egzistencionalnu poziciju, i otisne se, više zbog sebe nego zbog bilo koje zastave, u neizvesnu sudbinu ratnika.

Tekst: Viktor Stefanović