Violen Uisman: Sanjala sam o tome da majku pretvorim u književni lik

Violen Uisman rođena je u Parizu, gde je i živela svojih prvih 20 godina. Vodi književni program Bruklinske muzičke akademije, a organizovala je i multidisciplinarne festivale umetnosti svuda po gradu. Za debitantski roman, originalno objavljen za Galimar pod naslovom Fugitive parce que reine[1], osvojila je više književnih priznanja, među kojima su i Nagrada Fransoaz Sagan i Nagrada Meri Kler.

O knjizi Kraljica u bekstvu

Ova hrabra, smela, beskompromisna i uznemirujuća knjiga toliko je lepa da čoveka dovodi do ludila, a upravo o tome i govori Kraljica u bekstvu Violen Uisman: o blistavosti, a ipak oštećena.

Prvobitno objavljena u Francuskoj 2018. godine, Kraljica u bekstvu formalno jeste fikcija, ali se čita kao memoari, dakle autofikcija, autobiografska proza… i čini se da je upravo tako i autorka opisuje. U intervjuu za Vog sa prevoditeljkom Lesli Kami (knjiga je originalno objavljena na francuskom, a nedavno je prevedena na engleski i objavljena za Skribner 19. oktobra 2021[2]), ona navodi da je izraz autofikcija još sedamdesetih godina skovao francuski pisac Serž Dubrovski. Ta forma je, u suštini, postojala oduvek, dakle, zašto da ne?

U prvoj trećini knjige opisana je Violen kao desetogodišnjakinja 1989, dok se ruši Berlinski zid. Taj događaj odražava katastrofu, pobedu sa ruševinama i prašinom, u kojima Violen vidi svoju majku i odmah napominje da je ona “manično-depresivna” (bipolarna), bez ikakvog nagoveštaja o tome da možda i nije mentalno obolela. Kopamo po životu Violen, njene sestre Else (starije dve godine), kao i po haotičnom, burnom biću njihove majke. Roditelji su razvedeni, majka sama odgaja ćerke, ali se muči na svim poljima. Kada majka/Katrin doživi nervni slom i završi u bolnici, sve se menja.

Drugi deo knjige bavi se u potpunosti životnim putem Katrin/majke. Rođena iz neplanirane i neželjene trudnoće, odrasla je u siromaštvu – kako materijalnom, tako i emocionalnom – postala je plesačica, zaljubila se… udala, ali brak nije uspeo, udala se ponovo, razvela se… A za sve to vreme živimo u opojnim mirisima i atmosferi Pariza: noćni klubovi, butici, seks klubovi, moguća lezbejska veza, droga, alkohol i mnogo toga još. Na kraju sestre moraju da razmrse složeno nasleđe koje im je ostavila majka dok i same postaju majke.

Kada zavolim neku knjigu, kad je zaista, zaista zavolim, teško mi je da artikulišem zašto je to tako. Zato što je toliko upečatljiva, zato što je veoma hrabra i dinamična, zato što pomislim: mogla sam i sama ovo da napišem. Ovde vidim zapanjujuću paralelu sa sopstvenim detinjstvom, svojom majkom, njenim životom i načinom na koji sam ga ja proživela. Ovo štivo nosi u sebi nepogrešiv osećaj neminovnosti, ali i izvesne tajne, iako kao čitaoci znamo šta se dešava (majka je mentalno obolela), i prilično jasno naslućujemo kuda sve to vodi… Uismanova svoju majku doživljava skoro kao čudo, i sama se uplela u njeno ludilo, ali nikada od nje ne pravi idola bez zadrške.

Kraljica u bekstvu je intimna, lucidna, beskompromisna, ogoljena, zadivljujuća priča koja duboko zadire u ljudsko ponašanje, razotkriva mane, vrline, tamu… pepeo, ruševine, i prevazilazi granice konvencionalnog romana, ide dalje od memoara. Spektakularna je.

Lesli Lindzi: Dobro došla, Violen. O, Bože! Koliko volim ovu knjigu. Strašno je hrabra i odvažna, a pronašla sam se u njoj na toliko nivoa. Zapravo, skoro kao da smo živele paralelne živote – ti u Parizu, a ja u Sent Luisu, u Misuriju. Moja lepa, talentovana majka, dizajnerka enterijera, potonula je 1989. godine u psihozu. I ona je imala traumatično detinjstvo, borila se sa postporođajnom depresijom, raspadom braka, životom protkanim drogom, alkoholom, seksom. Bilo je i životinja, kućnih ljubimaca, koje su misteriozno „nestajale“. I ja imam sestru, osam godina mlađu od mene. Naša majka je izvršila samoubistvo 2015. godine. Dakle, dobro došla. Osećam da smo sestre po ovoj turobnoj sudbini deteta mentalno obolelog. Možeš li nam reći šta te je potaklo da napišeš ovu priču? Zašto sada?

Violen Uisman: Hvala ti, Lesli. Snažan je osećaj čuti kako je moja knjiga naišla na odjek u tvom ličnom iskustvu. I koliko je neobjašnjivo kad se zamisli tako nešto, da si i ti, u Sent Luisu, u Misuriju, dok se rušio Berlinski zid, svedočila slomu svoje majke!

Reći da je cilj autobiografske književnosti da lično učini univerzalnim jeste i kliše i sušta istina. To je, svakako, ono čemu sam se nadala kada sam se upustila u ovaj poduhvat: da ovu priču učinim većom od lične, da ona odjekne i u drugima.

Poriv da je ispričam javio mi se onog časa kada sam otkrila njen tok, odnosno način na koji sam želela da je ispričam. Pošto sam se godinama mučila da nađem načina da priču o majci ispričam u formi knjige, shvatila sam da moram da je sagledam iz različitih uglova. Najpre onako kako mi je izgledala kao njenom detetu, a potom da je vidim i kao nezavisnu ličnost, nezavisno od uloge majke. Ali ta perspektiva mi se nije otvarala sve dok i sama nisam postala majka. Tek tada mi se dihotomija majke i žene ukazala kao hodanje po žici, poduhvat koji je često, ako ne i svaki put, osuđen na propast. Divna engleska feministkinja Džeklin Rouz napisala je: „Majke uvek podbace… Takav neuspeh ne treba posmatrati kao katastrofu, već kao nešto normalno“.

Jednostavno ne možemo da postignemo sve, bez obzira na to pod kolikim smo pritiskom da to učinimo. Dok sam pokušavala da zamislim sa kakvim se izazovom suočavala moja majka, s obzirom na njeno mentalno oboljenje, srce mi se kidalo. 

Lesli Lindzi: Meni je pričanje priče o mojoj majci bilo, blago rečeno, teško. Kad sam počela da je pišem, ona je još bila živa. Nisam bila sigurna kako će se priča završiti. Pored toga, osećala sam krivicu ili… šta već. Nije mi to delovalo ispravno. Sad me brine da će to što sam posle svega napisala naškoditi uspomeni na nju. Šta ti kažeš na to?

Violet Uisman: Razumem što osećaš nelagodu, i ja sam se donekle tako osećala. Dok sam pisala, stalno sam sebe podsticala da budem velikodušnija, da pokažem više razumevanja, da budem blaža. Mnogo sam se nadala da će knjiga biti fer prema uspomeni na majku; s tom namerom sam u svoj narativ uvrstila i knjigu koju je ona napisala.

Kada mi je roman objavljen u Francuskoj pre nekoliko godina, nekoliko čitalaca mi je reklo da su, nakon što su pročitali moju knjigu, kupili i majčinu! Ispostavilo se da je i dalje u štampi. Nema toga što je moglo više da me obraduje ili da mi pojača osećaj zaokruženosti. Divno je imati na umu da moje delo omogućava i njenom da dospe do nove publike.

Fikcija nam omogućava da satkamo koherentan narativ, uključujući tu redosled, uzročno-posledične veze, protagoniste, dok se uspomene uvek javljaju sa previše likova i previše nebitnih detalja.

Lesli Lindzi: Mislim da je veoma važno govoriti o ideji fikcije nasuprot memoarima, i uopšte o svim različitim žanrovskim obrascima. Na koricama Kraljice u bekstvu piše da je reč o „romanu“, ali se knjiga čita kao memoarska proza. Prva trećina ispričana je iz tvoje perspektive, središnji deo iz majčine, a kraj ponovo iz tvoje, isprepletane sa iskustvom tvoje sestre. Da li si upravo zbog tih konvencija odlučila da je nazoveš autofikcijom, a ne memoarima? Nisam sigurna da li to, naposletku, i ima bilo kakvog značaja, jer je rezultat i ličan i snažan. Možeš li nam, molim te, reći nešto o tome?

Violen Uisman: Prvi, najjednostavniji odgovor na to pitanje je da sam želela da imam svu slobodu pri prikazivanju životne priče svoje majke. Nije me zanimalo da istražujem šta se događalo pre nego što sam se rodila, niti kada nisam bila prisutna. Verujem da priča verno odražava duh moje majke i da je, u celini, realistična u pogledu njenog iskustva, ali ipak sam je izmislila. Delimično sam se oslonila na (često kontradiktorne) iskaze svojih roditelja o njihovom braku, a zatim sam čitala o tom periodu. Nisam bila u Marseju pre nego što sam ga opisala u romanu; sada tamo živim i ponosna sam kad vidim da sam neke stvari pogodila bez neposrednog iskustva s tim gradom.

Fikciju shvatam, saglasno Benu Lerneru, kao moć uma da pomoću imaginacije stvori red. Život je neuredan, haotičan, događaji se pojavljuju nehijerarhijski, nelogično. Fikcija nam omogućava da satkamo koherentan narativ, uključujući tu redosled, uzročno-posledične veze, protagoniste, dok se uspomene uvek javljaju sa previše likova i previše nebitnih detalja.

A složeniji odgovor je, dakle, taj da sam sanjala, imala nesputanu ambiciju, da svoju majku pretvorim u književni lik. Želela sam da može da bude na polici pored Ane Karenjine ili Vojvotkinje od Germanta.

Lesli Lindzi: Naravno, tu u igru ulazi i sećanje. Evo šta sam naučila pišući, bilo da je reč o fikciji, memoarima (ili autofikciji): tvoja verzija istine postaje istina. To je način na koji se sećaš događaja, pa ko može da kaže da li je tačno ili nije? Često pamtimo emotivni element događaja, deo dijaloga, ali nema šanse da se setimo svakog detalja a da sve postane previše… činjenično. A da li činjenice uopšte imaju značaja?

Violen Uisman: Ne mislim da su činjenice važne u fikciji, osim ako se ne radi o istorijskim događajima. Ali postoji nešto poput proveravanja činjenica u fikciji. U Njujorkeru to rade, zarad tačnosti, preciznosti. Smatram da je to divno, inspirativno i pomalo blesavo.

Lesli Lindzi: Možeš li da nam kažeš nešto o načinu na koji pišeš? U odeljku sa zahvalnicama pišeš da je veliki deo ove priče napisan dok si je prepričavala Benu Lerneru. Kako si došla od razgovora o doživljajima sa majkom do toga da si te reči stavila na papir?

Violen Izman: U tom odeljku zahvaljujem Benu Lerneru zbog naših redovnih razgovora. On je izuzetno velikodušan slušalac, i često smo govorili o mojoj majci, ali se moja zahvalnost u ovom kontekstu pre odnosi na njegova razmišljanja o književnosti uopšte, kao i o mom pisanju. Ben ne čita francuski, ali sam mogla da mu opišem – neretko u muzeju ili tokom šetnje – nešto što sam pokušavala da postignem pisanjem. On bi, onako u hodu, prepravljao rečenicu, predlagao ideje za prelaze, narativne niti, metafore. Njegovi romani i poezija duboko su uticali na ono što radim. Prevodila sam i njegov esej „Mržnja prema poeziji“ dok sam pisala Kraljicu u bekstvu (na francuskom se moj roman zove Fugitive parce que reine). Na prvoj stranici sam preuzela deo rečenice iz njegove knjige. Pitala sam ga za dozvolu; dao mi ju je.

Lesli Lindzi: Šta te trenutno opseda? Ne mora da bude stvar književnosti.

Violen Uisman: Otac mi je preminuo zimus. Užasno je jak osećaj usamljenosti kad izgubiš oba roditelja dok su ti ćerke još tako mlade. Moj otac bio je ekstravagantni kolekcionar knjiga. Njegova lična biblioteka smeštena je u trosobni stan u Parizu, poređana na police od poda do plafona. Otprilike 80.000 tomova iliti osam tona knjiga. Ta biblioteka me trenutno proganja…

Lesli Lindzi: Violen, zaista mi je čast i zadovoljstvo. Hvala ti što si našla vremena da porazgovaramo. Ima li nečega što je trebalo da te pitam, a možda sam zaboravila?

Violen Uisman: Volela bih da znam da li i sama pišeš knjigu. Hvala ti na pažljivom čitanju i ljubaznim pitanjima.

Lesli Lindzi: Zadovoljstvo mi je! Zadivljena sam ovim divnim prevodom, ali i neobjašnjivim sličnostima naših priča. I, da, pišem. Trenutno su mi u fokusu veze sa precima, razumevanje prošlosti i načina na koji je ona uticala na buduće generacije, disfunkcionalnost i mnogo toga još. Stil je prozni, ali nekako pre čudan i snolik nego onakav iz memoara na prvu loptu ili iz tekstova o kulturama i društvima. Sve priče su isprepletane jer tako vidim generacije.

Moji memoari o odnosu sa majkom trenutno su u procesu slanja izdavačima. Ona je bila briljantna, zadivljujuća dizajnerka enterijera/krojačica, koja je zapala u psihozu kada sam imala deset godina, slično kao tvoja majka. Vozila je brzo i nepromišljeno, pušila kao Turčin, često je bila veoma ljuta i još mnogo toga. Bile smo uzajamno otuđene od moje desete godine pa sve do njene smrti, njenog samoubistva, 2015. godine. To je priča o složenoj tugi, prekidanju disfunkcionalnih obrazaca, unutrašnjem životu i mnogo čemu još.

Piše: Lesli A. Lindzi
Izvor: leslielindsay.com
Prevod: M. Jovandić

***

[1] Kraljica u bekstvu (Kontrast, Beograd, 2024), prevod sa francuskog Ljubica Đurić; knjiga u prevodu Lesli Kami na engleski nosi naslov The Book of Mother (Knjiga o majci); ne ulazeći u motive izdavača za englesko govorno područje da uradi tako nešto, prevod naslova na naš jezik smatramo ne samo tačnijim, nego i daleko adekvatnijim iz više razloga (prim. red)

[2] Razgovor je objavljen novembra 2021. (prim. red)