Šta čitaju oni koji pišu: Vida Davidović

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Mama mi je dala da čitam Doživljaje mačka Toše. Mnogo sam se smejala i bilo mi je užasno zabavno. Sećam se da sam satima čitala. Toliko sam se zanela da sam zaboravila i termin omiljene hrvatske sapunice. Danas ne pamtim mnogo toga iz mačka Toše, ali znam da je bio tu neki miš beli koji sreću deli. On me držao nasmejanom sigurno pet dana u tom mom šestogodišnjem životu.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

Ja bih uvek rekla Dama sa kamelijama. Imala sam deset godina i bila sam na putu sa mamom i tatom na Palama, te smo seli u neki književni klub ili tako nešto. Ja sam taman bila pročitala neki kraj tinejdžerske sage koju sam tad halapljivo gutala i nisam imala ništa više za čitanje. Videla sam tu knjigu na polici i uzela sam je, da bih potom zaglavila do pola noći čitajući je. Za mene je tu bilo mnogo uzbuđenja, prikrivene erotike, znatiželje i ekspliciranog bola. Nikad pre ili posle nisam dopustila sebi da me neka knjiga do te mere obuzme. Čini mi se da sam posle toga tražila odjeke ovog ljubavnog romana u svemu što sam pisala, čitala i maštala.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Stalno se vraćam piscima uz koje sam odrasla – nostalgično čitam Dikensa, Zolu, Balzaka. Utešno  mi je da pročitam Buku i bes makar jednom godišnje. Ili bar neke delove, Bendžijev i Kventinov pretežno. I tu setu u Kedi koja miriše kao drveće i taj krik u pitanju da li ste ikada imali sestru.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?
Svaki Džojs ikada. Nikada nisam uspela da doživim taj svet i tu ljudskost i hladnoću u isti mah, Valjda sam prenapregnuta da bih istinski razumela punoću i životnost iza čaše piva i ovsene kaše.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Ne postoji takva knjiga. Ne silim sebe da čitam stvari koje su mi neuzbudljive čisto da bih mogla da pričam po gradu kako “nikada nisam ostavila knjigu”. Književnost je nešto u čemu želim da živim svoje dane, moja odabrana halucinacija. Ali, evo, desilo se na moru da sam čitala nešto što nisam htela da čitam, a da nisam imala gde da kupim drugo štivo. U pitanju je bila Kopenhagenška trilogija Tove Ditlevsen. Ljubomorno sam gledala prijatelja koji je paralelno sa tim čitao Lolitu.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

U Dejvidu Koperfildu, jer sam opsednuta malograđanima. Kroz život mi je manjkalo od “devet do pet” reda, pa sam večito zamišljala da imam precizno vreme za večeru, najbolje prijatelje od malena, časove klavira i samo jednog zlog Uraju Hipa naspram hiljadu ljudi dobre duše duž cele Engleske. Jednostavni svet ljupkih žena, dece koja pronalaze sreću i čaja. Čovečanstvo je umorno od slobode, trebaju nam granice.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Uvek kada čekam nekoga, a svi imaju naviku da kasne makar deset minuta. To se danas smatra pokazateljem dobrog vaspitanja, očigledno, a meni jede redovno svaki živac.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Žila Laforga, koji me je “nauvkao” na poeziju i pre nego što sam zavolela Remboa.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Opako se ponavljam, ali Čiča Gorija. I celu ljudsku komediju. Volela bih da sam sposobna za klasifikiaciju, opažanje društva, pisanje o odnosima unutar salona kao da su naučni, egzaktni, struktuisani u neko značenje. Iskreno bih volela da sam ta vrsta pisca koja posmatra, opisuje, zaključuje i daje dijagnozu, uvek drugima, sebi – nikako!

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Vratićemo se na Džojsa, Dablinci. Nisam fan Fantea, koji je bio dosta popularan u mojoj generaciji. Kad sam obožavala francusku književnost, Gi de Mopasan mi je bio najveće razočarenje. Stakleno zvono nikada nisam volela, ali poeziju Silvije Plat obožavam.  Ipak, predvodnik svega što mi se ne sviđa je Karver. Pod jedan, zato što predstavlja jednu vrstu maskuline, kvaziopuštene nepretenciozne pretencioznosti koje se grozim. Pod dva, zato što je došao pod ruku svima onima koji ništa osim toga ne vole da čitaju.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?
Mislim da sam baš sve otkrila u pravo vreme, zaista.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Balazak, naravno. Onda Ingeborg Bahman, Kamij Kušner, Dostojevski i Toni Morison. Napravila bih mesta samo za ljude koji bi me razumeli, očigledno, baš kao i u životu.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Grozna sam prema knjigama. Izmasakriram ih. Pravim uši i podvačim sve živo. Sve moje knjige deluju kao da su prošle više prirodnih katastrofa.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odlužene doživotne zatvorske kazne?

Brr, strašno me plaše obe stvari! Ali hajde, Grimusa Salmana Ruždija na pusto ostrvo, a u zatvor Jadnike ili Idiota. Nešto plemenito u zatvor, nešto ludački na ostrvo.

Šta trenutno čitate?

Sada čitam Šta ostaje od oca? italijanskog lakanovskog psihoanalitičara Masima Rekalkatija. Oduševljava me, kako samo dobar lakanovac ume da me oduševi.

Ostale priloge iz rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.