Raj od knjiga Friderike Majreker (2)

Austrijska pesnikinja Friderike Majreker predstavljena je prvi put kod nas širim izborom iz poezije pod naslovom Moj radni Tirol (Kontrast, 2024). Tim povodom prenosimo ovde iz časopisa Poetry esej Rajana Rubija o jednoj od najznačajnijih pesnikinja na nemačkom jeziku u drugoj polovini 20. i sa početka 21. veka. (Prvi deo eseja može se pročitati OVDE.)

***

Poseban odnos između pesnika i smrti odavno je deo poetskog mita. Kako primećuje En Karson, „pesnik je neko ko spasava mrtve i koga mrtvi spasavaju“, a „moć pesnika da negira negirajući čin smrti potiče iz [njegove ili njene] posebne vizije stvarnosti, vizije koja svuda otkriva smrt i u njenoj unutrašnjosti nalazi život, vizije koja prisustvo percipira kao odsustvo i nalazi načina da taj odnos izvrne i preokrene“. Poezija je, prema ovom shvatanju, jedan vid apotropejske magije.

U smrću protkanom poznom stilu Majrekerove pesnička moć izražava se kroz rigorozan program dokumentovanja i transkripcije: „Zabeležila sam sve najsitnije i najznačajnije pokrete ruku i pratila sve što sam činila ili se prisećala kroz pokušaje da to odmah formulišem, to jest da sve što se događa prevedem u jezik“ (I zadrhtah voljena), da bi u poeziji sačuvala ono što se u životu gubi ili je već izgubljeno. Nisu nemački kritičari zalud poredili odnos Majrekerove i Jandla sa odnosom Orfeja i Euridike, s tim što su rodne uloge zamenjene.

Rukavci pesničkog programa Majrekerove pružaju se u dva smera. Prvi, poznat iz tradicije autobiografija “sa svim vrlinama i manama” koja seže od Ispovesti Avgustina i Rusoa do konfesionalnih pesnika našeg doba, jeste etički: hrabrost da se piše ono što čitaoci mogu doživeti kao neprikladno, neukusno, samodopadljivo, samosažaljivo, ranjivo, ogoljeno ili vulgarno. Kada je reč o starenju i žalosti, ovaj tabu je posebno jak, naročito kada o tome pišu žene.

Potrebno je hrabrosti da se bude tako iskren kao što Majrekerova jeste u vezi sa gubitkom fizičke privlačnosti, sa strahovima da će je ljudi doživljavati kao „vešticu“ ili „babuskeru s kesama“, kao i sa istrajnošću njene seksualne želje prema mlađim ljubavnicima, duboko u starosti. Potrebno je hrabrosti i da bi se dokumentovale inkontinencija, „nervoza creva“, trenuci gubitka pamćenja, slabiji vid i sluh, grčevi u rukama, nesanica, oscilacije krvnog pritiska, kao i da bi se priznalo da su brojne posete raznim lekarima podstaknute „visokoprocentnom hipohondrijom“.

Potrebno je hrabrosti da bi se priznao neprestani strah od smrti, zbog čega uzima sedative, kao i da bi se beležila kolebljivost vere u život kakav je sama izabrala za sebe. Ali, iznad svega, potrebno je hrabrosti da bi se iskreno govorilo o osećanjima besa, napuštenosti, čežnje, gubitka identiteta, gubitka smisla i čistog bola, o svemu onome što čini doživljaj tuge svojstven svakom čoveku: „Ne, vrisnula sam u sebi u 1 strašnom metežu, ne tihi i spokojni praznik, nego olujni nemir koje me preplavljuje ogromnim talasima, odrpanu, raščupanu, razbarušenu, žestoku i meku…“ (Spojeni sudovi).

Prema Majrekerovoj, pesma se prekida tek kada pesnik prestane da želi, ili prestane da može, da je piše. Ona odbija svaku završnicu, pesničku ili kakvu drugu

 Drugi, znatno osobeniji, rukavac programa Majrekerove je estetski. Usavršavajući tehnike kolaža iz svoje eksperimentalne faze, ona razvija niz „stenografskih“ alata za beleženje najsitnijih detalja svesnih doživljaja. Iako su ti alati uglavnom proizvod njenog rada na pisaćoj mašini marke hermes bejbi, kako primećuje Džonatan Larson u prevodičevom predgovoru Skardaneliju, Majrekerova je bez po muke mogla da ih sredi u drugoj ruci rukopisa. Umesto toga ona svesno zadržava i izlaže tragove procesa transkripcije zbog njihovog pesničkog efekta na čitaoca.

Tako, na primer, umesto neodređenog člana koristi broj 1, a umesto „jednom“ piše 1x, pojačavajući ontološku jedinstvenost objekta ili događaja koji sledi. Njene skraćenice čestih reči, kao što su „mali“ i „veliki“ (kl. i gr. na nemačkom), imaju sličan efekat defamijarizacije i kondenzacije. Još konceptualnija je njena upotreba francuskih dvotački (s razmakom s obe strane), znaka jednakosti, znaka plus ili kose crta između dve imenice, da bi se suprotstavljene slike povezale u svojevrsnu namerno neprirodnu sinonimiju. Na kraju, njeno idiosinkratično korišćenje tipografije i interpunkcije omogućava joj da stihove, sintagme, refrene, citate i rečenice spaja parataktički, stvarajući ubrzani, isprekidani vizuelni i zvučni ritam „pomahnitalog jezika“, svojstvenog njenoj poetici:

u sekundi, samoj, moram
da požurim POKRENI SE pre nego što se sunce digne, POBUNI se itd.,
stojim kraj prozora ili čučim sklupčana: smotuljak u
uglu. Veliki list leptiraste muškatle
na kamenim pločama u hodniku: ispresovan / kao
prošlost – (volela bih da je ova rečenica najmanjim slovima!).
Tu i tamo najskriveniji zasadi, vidi, oranžerija!,
Marsel Bajer piše: miriše na kamilu, ili pokretnog
krsnog anđela. I tako Artoovo lice misao-telo ili -krv,
Artoova anemone od ruke.
OVO JE 1 LJUBAVNO PISMO!, vrhovi planina, oštre
oči kao igle pribodene na moju prirodu, jao! Priroda, pri-
bodena na moju sopstvenu kožu-telo, jao, teško meni! Vrištim
uvijam se dok ne skončam, preplavljeno oko, oko s
perjem, ta priroda ili šta već!, that chiffre full moonlight –
ulaziš u sobu, čekam tvoj glas
pišem varljiva pisma koja nikada nećeš primiti,
takav tanak i ranjav proboj kože, ovo je 1 milosrdno
vreme, poljubac belogrle u vrtovima… ta
reč u žici u pričešću sanjam te, i
sama ekstaza, ta svraka,
upravo izumela jezik pomahnitali jezik.

U pesmama u prozi iz études – čiji je naziv u skladu s  njenim uverenjem da se neprestano vraća na početak pisanja – Majrekerova ove tehnike razvija još dalje: sa tekstovima u više stubaca, ubacivanjem francuskih i engleskih izraza u rečenice na nemačkom, pa čak i zamenjivanjem reči piktogramima. Ali ako postoji jedna stilska konstanta u celokupnom njenom delu, od lirskog stiha iz 1965. godine „totalni tekst ili približavanje rogozu / sranje truizama“ pa sve do études, to je način na koji često završava rečenicu, pesmu ili pasus proze rečju itd. ili &d. – kao da kaže: „ova misao bi se mogla nastaviti unedogled“. Više uznemirujuć od blagih trotački, koje funkcionišu kao jampski metar koji sinkopira umesto da utihnjuje, takav završetak predstavlja priznanje da su svi krajevi veštački – osim jednog.

Prema Majrekerovoj, pesma se prekida tek kada pesnik prestane da želi, ili prestane da može, da je piše. Ona odbija svaku završnicu, pesničku ili kakvu drugu. Odriče se, da još jednom citiramo Saida, fikcije „transcendencije i jedinstva“, koja je osnova konvencionalne lirike, i radije se opredeljuje za neprestano „[produbljivanje] pozne faze“. Itd. je jedina vrsta besmrtnosti koju ćemo okusiti u ovom životu.

Baš kao što ponekad koketira s utehom molitve i slikama zagrobnog života, da bi se zatim vratila svom „religioznom poverenju u [sopstveni] jezik“, tako se i priča o duši povremeno prošunja delom Fridrike Majreker samo zato da bi bila odbačena u korist odlučno materijalističke poetike tela, po telu i za telo. Duša i telo nisu ništa drugo do mokre rite („2 mokre rite: duša i telo“).

Njen proces pisanja je niz „pesničkih palpitacija“ koje od nje zahtevaju da se „uvuče u materijalnost jezika što izaziva elektrifikaciju“. Na drugom mestu ona taj proces opisuje kao neku vrstu fuzionisanja sa pisaćom mašinom: „ogromna količina energije kuljala je… iz moje lobanje, u meni se odvija poterа, neka je mašina puštena, neka vrsta mašine je puštena u meni…“ (brütt). Prema Majrekerovoj, zadatak pesnikinje nije da stvara pesme, ukoliko ih razumemo kao jezičke objekte koji mogu biti odvojeni od autorke; njen zadatak je da sopstveno telo, kroz godine rada i discipline, pretvori u neku vrstu mašine za transkripciju, iz koje pesme cure kao grafemski višak, izlučevina, izliv. Ako je „duh funkcija materije“, kako s odobravanjem citira Jandla, onda je poezija „blud u mozgu“ (I zadrhtah voljena). Samo „pisanjem telom“ „život može da se preobrazi u jezik“, a samo ako se preobrazi u jezik, život može da opstane  posle neizbežnog raspadanja tela.

Želim da pišem do samog kraja, sve dok više bukvalno ne budem mogla da pišem 

Ishod ovog naizgled bezličnog, gotovo mehanicističkog odnosa prema pisanju jeste intimnost i sveobuhvatnost kakvu konvencionalniji pristupi ispovednoj lirici i autofikciji retko mogu da ponude. Čitaoci, na primer, saznaju koja joj je omiljena boja (fuksija), koji tip olovke preferira (rapidograf), koju knjigu najčešće ponovo čita (Razglednicu Žaka Deride), koji je bio njen bizarni dečji hobi (sakupljanje praznih kutija šibica u koje je odlagala odsečene nokte svojih roditelja), marku očevog predratnog automobila (Talbot), naziv sedativa koji joj je bio prepisan (demetrin), neobičnu fobiju njene majke (od špilova karata), šta koristi kao teg za papire (kamen s Krita koji joj je poklonio prijatelj), na koju stranu tela se oslanja dok piše (na levu), koja je bila Jandlova omiljena kapa (crna beretka), kada su ona i Jandl prvi put probali koka-kolu (u kući nastavnika iz Vinterbaha 1955. godine), a da ne spominjemo i beleške o tome šta joj u datom trenutku prolazi kroz glavu dok je povezana sa svojom pisaćom mašinom hermes bejbi.

Upravo takvi infra-obični i prividno beznačajni detalji izbijaju na površinu i u međusobnoj igri oblikuju prepoznatljive ritmove jedinstvenog književnog senzibiliteta, za koga je imperativ Henrija Džejmsa da se bude osoba „kojoj ništa ne promiče“ pitanje života i smrti.

***

“Nema meni života bez pisanja”, rekla je Majrekerova u intervjuu listu Standard 2016. godine. “Želim da pišem do samog kraja, sve dok više bukvalno ne budem mogla da pišem”. U međuvremenu je svom opusu pridodala još dve knjige, dve radio-drame i priču za decu. Jednog dana, naravno, “priroda” će privesti njenu dugu, jedinstvenu pesmu neminovnom kraju, i tada će, da parafraziram Odnovu elegiju za Jejtsa, ona konačno postati njeni poštovaoci. A sve do tada će, kao što je rekla novinaru u intervjuu, nastaviti da “piše (za) svoj život”. Itd.

Piše: Rajan Rubi
Izvor: Poetry
Preveo: Matija Jovandić