Pikaso o uspehu, nekompromisnom stvaranju i poreklu ideja

Godine 1932. čuveni mađarski fotograf Brasai, kojeg je Henri Miler zvao „oko Pariza“ je trebalo da fotografiše Pikasove skulpture, koje su u to vreme bile praktično nepoznate, za prvo izdanje pionirske nadrealističke umetničke revije Minotaure, koju je uređivao Andre Breton. Pikaso je upravo napunio pedeset godina. Dok je već bio afirmisan umetnik, još uvek je bio na pragu postizanja svetskog priznanja.

Ali kada je Brasai stigao u Rue La Boétie 23 i ušao u Pikasov studio, brzo je shvatio da mimo njegovog skromnog fotografskog zadatka postoji mnogo veća nagrada – poziv u Pikasov privatni svet i intimni uvid u njegov jedinstveni um. Nakon svake sesije, Brasai bi se vraćao kući i pažljivo zapisivao svoje razgovore sa Pikasom na komadiće papira, koje bi potom stavljao u ogromnu vazu – ne sa namerom da ih u budućnosti objavi, već zato što je imao intuiciju da bi Pikasove misli o životu i umetnosti imale ogromnu vrednost za buduće generacije. To je trajalo trideset godina, tokom kojih su se njih dvojica upoznali — intelektualno, kreativno, duhovno — dok su zajedno istraživali teme kao što su ego, kreativni proces, uloga romantične zaljubljenosti u umetnosti, i još čitav univerzum drugih.

Jedan od ovih razgovora odigrao se 3. maja 1944. Iako je Brasai do tada bio uspešan komercijalni fotograf – što je upravo reputacija uz pomoć koje je ušao u Pikasov život – on se dvadeset godina ranije okušao u crtanju i pokazao Pikasu neke od svojih ranih radova. Pikaso je izrazio svoje divljenje prema Brasaijevom daru za crtanje i insistirao na tome da mora da ima izložbu, pa je počeo da ispituje fotografa zašto je bacio olovku. Uprkos Brasaijevom fotografskom uspehu, Pikaso je dizanje ruku od bilo kakvog talenta – u ovom slučaju, od crtanja – gledao kao kreativni kukavičluk, kao kompromis, kao izdaju samog sebe bez ostvarenja. Rekao je Brasaiju svoje misli i nikada se nije ugrizao za jezik. Iako ih niko nije tražio, njegove reči su vanvremenski saveti svim umetnicima u povoju o tome kako je na duge staze važno biti istrajan i imati veru u svoju nakanu:

Kada imate nešto da kažete, da iskažete, svaka pokornost dugoročno postaje nepodnošljiva. Mora se imati hrabrosti za svoj poziv i hrabrosti da se živi od tog poziva. „Druga karijera“ je iluzija! I ja sam često bio švorc, i uvek sam odolevao svakom iskušenju da živim od bilo čega drugo osim od svojih slika… U početku ih nisam prodavao skupo, ali sam ih prodavao. Moji crteži, moja platna su prodata. To je ono što se računa.

Kada mu Brasai protivreči, rekavši da je mali broj umetnika dovoljno nadaren da bude uspešan, gde citira nešto što mu je Matis jednom rekao – „Morate biti jači od svojih darova da biste ih zaštitili.” – Pikaso mu se suprotstavlja tako što odbacuje tu šarenu lažu od mita da „umetnost strada onog trenutka kada ljudi počnu da daju pare za nju“. Za razliku od onih koji tvrde da je komercijalni uspeh neprijatelj kreativnog integriteta, Pikaso je imao sluha za slojevitu, disonantnu prirodu ovog problema. Shvatao je krhkost kreativnog impulsa kao slugu ljudskog ega – ega koji raste, na našu užas i unutrašnji nemir, od konstantne pozitivne afirmacije. Pikaso kaže Brasaiju:

Pa, uspeh je važna stvar! Često se kaže da umetnik treba da radi zbog sebe, zbog „ljubavi prema umetnosti“, da treba da gaji prezir prema uspehu. Neistina! Umetniku je potreban uspeh. I ne samo da bi živeo od njega, već pogotovo kako bi stvarao svoja dela. Čak i bogat slikar mora da ima uspeha. Malo ljudi razume išta u vezi sa umetnošću i nemaju svi osećaja za slikarstvo. O svetu umetnosti većina sudi shodno uspehu. Zašto onda prepustiti uspeh „najprodavanijim slikarima“? Svaka generacija ima svoje. Ali gde piše da uspeh uvek mora pripasti onima koji podilaze ukusu javnosti? Što se mene tiče, želeo sam da dokažem da možete imati uspeha uprkos svima, bez kompromisa. Znate šta? Uspeh koji sam postigao kada sam bio mlad postao je moj zaštitni zid. Plava faza, ružičasta faza, to su bili zasloni koji su me štitili.

Pikaso prenosi ovo uverenje o nepravljenju kompromisa sa ideološkog na pragmatični teren, dok ispraća Brasaija sa nekim praktičnim savetima za prodaju crteža:

Nemojte im stavljati preveliku cenu. Ono što je bitno jeste da ih prodate u velikom broju. Vaši crteži moraju izaći u svet.

Razgovori sa Pikasom su apsolutno blago, a njihovu briljantnost beleži Henri Miler u predgovoru:

Na neki neobjašnjiv način čini mi se da duh koji animira Pikasa nikada ne može biti u potpunosti objašnjen njegovim delom, ma koliko ono bilo čudesno. Nije da poričem veličinu njegovog dela, već čovek jeste i ostaće daleko veći od bilo čega ili svega što svojim rukama postigne. On je mnogo više od slikara, vajara ili šta god da odabere da bude dok je živ. On je ogroman, ljudski fenomen.

„Inspiracija je za amatere – mi ostali se samo pojavimo i počnemo da radimo“, narugao se za pamćenje slikar Čak Klouz. „Pojavi se, pojavi se, pojavi se“, ponavljala je spisateljica Isabel Aljende u svojim savetima budućim piscima, „i posle nekog vremena pojavi se i muza“. Legendarni kompozitor Petar Iljič Čajkovski je to slično izrazio u pismu svojoj dobrotvorki iz 1878: „Umetnik koji poštuje sebe ne sme da digne ruke pod izgovorom da nije raspoložen. Zaista, ta ideja da kreativnost i plodne ideje ne potiču iz pasivne rezignacije prema muzama, već iz aktivne primene radne etike – ili discipline, za šta je pokojni i veliki Masimo Vinjeli govorio da je pokretač kreativnog rada – nešto je što je veliki broj svetlih primera obrazlagao kroz vekove, skupa sa paralelnim ispitivanjem odakle dolaze ideje. Kada Brasai pita da li Pikaso ideje dobija “slučajno ili proračunato“, slikar je ubacio jednu murdrost o tiraniji „kreativne blokade“ i odgovorio:

Nemam pojma. Ideje su jednostavno polazne tačke. Retko kad mogu da ih zabeležim kako mi padnu na pamet. Čim počnem da radim, druge počnu da mi naviru. Da biste znali šta ćete da naslikate, morate da počnete da slikate… Kada se nađem pred praznim platnom, to mi uvek prolazi kroz glavu. Ono što zabeležim uprkos sebi zanima me više od mojih sopstvenih ideja.

Da bi dodatno ilustrovao ovu ideju da se najbolji kreativni rad događa kada se racionalni, samoregulišući um skloni s puta intuitivnim sklonostima, Pikaso nudi ilustrativan primer. Uprkos tome što je i profesionalni obožavalac i Matisov lični prijatelj, navodi slikarev zloglasni metod u kreativnom procesu kao izdaju ideje da umetnik treba da ispoštuje svoju izvornu kreativnu intuiciju:

Matis napravi crtež, a zatim ga prekopira. Prekopira ga pet puta, deset puta, svaki put sa sve čistijim linijama. On je ubeđen da je poslednji crtež, najoskudniji, onaj najbolji, najčistiji, konačni; a zapravo, obično je to prvi. Što se tiče crtanja, ništa nije bolje od prve skice.

Pročitajte i esej Ive Andrića “Razgovor sa Gojom”, tekst o političkim uverenjima Fride Kalo, kao i tekst o shvatanju Paula Klea šta je kreativnost.

Tekst: Maria Popova
Izvor: themarginalian.org
Prevod: Danilo Lučić