Melanholični buntovnik Boto Štraus ni u starosti ne pravi ustupke duhu vremena

Što se više bavite Botom Štrausom, to suprotstavljenije postaju protivrečnosti u koje se zapetljavate. Pisca to, naravno, slabo dotiče. Štraus pripada onim pesnicima koji malo mare za to šta drugi govore o njima. A to što se s njim neminovno ulazi u protivrečnosti, on sigurno ne bi osporio – naprotiv, to je njegova svakodnevna stvarnost. Verovatno bi takvu tvrdnju smatrao opštim mestom. Sumnja je njegov najverniji pratilac.

Sveprisustvo sumnje sažeo je u gotovo kanonsku formulaciju: „Prvo što istinski pisac učini jeste da posumnja u vlastito postojanje.“ Da li je ta rečenica istinita? Ko to može znati? U svakom slučaju, nije lepa. A šta bi uopšte bio „istinski pisac“? Ko bi danas još razmišljao u tim kategorijama, kada je i književnost postala demokratska, a reč „istinoljubivost“ zvuči kao da dolazi iz neke prošle epohe? Ali takav je Boto Štraus: kao da dolazi iz drugog vremena – u najboljem smislu te reči.

Ova rečenica, u suštini, kaže samo jedno: pisac je istinit onda kada mu postane upitna sopstvena egzistencija – a time, naravno, i njegova autorska istina. To bi svakome trebalo da izmakne tlo ispod nogu, a posebno onome ko to zapisuje. Boto Štraus spada među one pisce koji stoje na nesigurnom tlu, i kojima je zbog toga sve u životu postalo neizvesno.

Sećanje na celinu

Za Bota Štrausa, književni ideal „velikog oblika“ – roman – oduvek je bio sumnjiv. Istina, pisao je romane, ali oni to, po tradicionalnim merilima, jesu samo u ograničenoj meri. Celina kao zatvoreni, samodovoljni svet koji roman podrazumeva, odavno mu je postala sumnjiva. Kada gleda svet, on u njemu doduše prepoznaje veze, ali vidi pre svega – fragmente. Ostatke nekadašnje celine, koji se više ne mogu sastaviti.

Ali u fragmentu spava sećanje na celinu – i tako ona ostaje prisutna čak i u stanju razaranja. To je jedna od suptilnijih tehnika melankoličnog skeptika: sačuvati slutnju izgubljenu unutar raspada. No ono izgubljeno ostaje iza horizonta vidljivog i izmerljivog.

Upravo je jezički fragment postao žarište poezije Bota Štrausa. On se vezuje za druga vremena, za drugačije predstave o svetu, i istovremeno je i sećanje i obećanje. Kao izdvojeno, fragment nosi svoju sopstvenu priču. Ujedno svedoči o propadanju, i time je deo šire, minule istorije.

„Uvek sam smatrao prirodnim da smo mi stariji od samog današnjeg dana“, rekao je Štraus jednom prilikom. Bez potrebe da to pompezno naglašava, time u suštini kaže: mi smo deca nekog drugog vremena. Postoji veza s mestima gde nikada nismo bili. I ništa nije izgubljeno što je jednom bilo, sve dok postoji makar jedan koji se seća onoga što je došlo pre nas.

Videti rukama

Nova knjiga Bota Štrausa nosi naziv Šaptanje senki i kao i većina njegovih poslednjih knjiga povodom 80. rođendana, okuplja razbacane zabeleške. U njoj se nalazi i mikro-pripovetka od pet redova koja na najmanjem prostoru na najlepši način prikazuje kako čovek urasta u neko pređašnje vreme: slep čovek susreće ljubav iz mladosti. Prstima opipava njeno lice, dok ona zateže crte i blago podiže usne u nadi da će „njegove ruke ponovo pronaći nešto od njenog izgleda iz onih srećnih dana“.

Boto Štraus nije nostalgičar, ali jeste poslednji nemački romantičar. Veruje da ljudska duša ne pripada samo sadašnjosti. Psiha je taj aparat postojanja koji nas povezuje s onim što je prethodilo – s onim što se upisalo u nas i pre nego što smo postali svesni. Štraus vidi površine, ali zna da čovek vidi više kad, poput slepog starca, pokuša da razume stvari drugim čulima. Kao umetnik jezika, i sam raspolaže dodatnim sposobnostima opažanja.

„Zanimaju me gotovo isključivo fenomeni“, rekao je u razgovoru sa književnim kritičarem Ulrihom Grajnerom. Apsktrakcije su mu postale bljutave. Pojave, naprotiv, mogu se, barem ponekad, razotkriti. I tu se ogleda romantičarski način tumačenja: ništa nije odmah vidljivo, čak i kad se sve naizgled odvija na površini. Fenomene treba dešifrovati. Svet je knjiga koju treba naučiti čitati.

Alatka za tumačenje sveta ima mali oblik – pre svega opipavajući fragment, ali i esej, kao dugoj tradiciji pripadajući oblik mišljenja. Esej je, doslovno shvaćeno, pokušaj – prodor u otvoreni prostor mišljenja. Već u vreme Montenja, utemeljivača tog oblika, to je bio poduhvat pun opasnosti. Esejista je jeretik među misliocima, antidogmatičar koji pokušava da misli i piše ono što je zabranjeno. Montanjeva dela su bila na crkvenom indeksu.

Povlačenje na selo

Boto Štraus je posledice takvog divljeg, neukroćenog mišljenja više puta bolno osetio. Oštro je napadan i javno izopšten nakon što je 1993. u Špiglu objavio esej Uzburkani jarčev poj. Gledano unazad, ni tadašnji skandal ni neprijateljstvo koje je izazvao nisu sasvim objašnjivi. No danas su razmere javne ogorčenosti dostigle sasvim nove dimenzije.

Sticajem okolnosti, Štraus se tada povukao iz Berlina. Od tada živi u kući na selu, u osami Ukermarka. „Sagradio sam je samo za sebe i za svoju montenjadu“, piše o tome. Osamljeni mislilac, koji je decenijama pisao za pozorište i intenzivno sarađivao s drugima, postao je sada potpuni samotnjak.

Poređenje s Montenjom i njegovim povlačenjem u porodičnu kulu nadomak Bordoa možda zvuči patetično. Možda previše naglašava Štrausovu mizantropiju. Ali ovde je, čini se, pronašao sebe – postao je tragač sa rašljama u prirodi, u kojoj još uvek ima šta da se iščita, za razliku od donkihotovskih igrarija velikogradskih krugova.

Boto Štraus nikada nije krio da savremenost doživljava kao istoriju propadanja. Čovek je kasni proizvod evolucije i istovremeno jedno od njenih najnesavršenijih bića. Kroz mnoge godine i pozorišne komade Štraus je na scenu izvodio te čudne, nespretne likove. Danas, kada taj melanholični buntovnik puni osamdeset godina, svoja opažanja sažima u jedan bestijarijum ljudskih bića – u nesavršene fragmente grube lepote. Ali oštrina njegovih misli nije izgubila ništa od svoje prodornosti. Ovaj tvrdoglavi mislilac možda jeste postao blago pomirljiv s godinama, ali nikakve ustupke pomirenju ne pravi.

Tekst: Thomas Hürlimann
Izvor: nzz.ch