MEĐU PRAŠNJAVIM BARIKADAMA (Stvari koje nisam izbacio, Martin Viha)

Svaka književna scena ima svoje specifičnosti. Zahvaljujući izdavačkoj kući IPC Media iz Beograda u mogućnosti smo da zavirimo u savremenu produkciju jedne od evropskih književnosti koja je dala najviše dobitnika Nobelove nagrade za književnost i sa koje u glavni tok evropske književnosti tradicionalno dopiru katkad plavne bujice a katkad plodotvorni rukavci samosvojnih literarnih ostvarenja.

Naime, navedena izdavačka kuća je u okviru projekta „Objedinjuća snaga različitosti: evropska književnost kroz vreme, žanrove i jezike“, koji sprovodi u saradnji sa programom Kreativna Evropa Evropske unije, objavila knjigu „Stvari koje nisam izbacio“ (2017) poljskog dizajnera i pisca knjiga za decu i odrasle Marćina Vihe, knjigu koja je u 2017. i 2018. osvojila tri najprestižnije poljske književne nagrade: Pašport Politiki u kategoriji književnosti, Nike (priznanje i od publike i od žirija), književnu nagradu Vitold Gombrovič, a bila je i nominovana za Književnu nagradu Gdinja u kategoriji knjige eseja. To što je jedan takav naslov, žanrovski teško odrediv (njegov žanrovski raspon je od autobiografske proze i eseja do kumulativnog romanesknog dejstva), osvojio najveće nagrade u okvirima jedne književnosti otkriva specifičnost tog kulturnog miljea – u poljskoj književnosti su kod publike „na ceni“ upravo knjige nefikcije, za nju je, uprkos plodnoj produkciji umetnički vrednih i relevantnih romana, nepojmljiv tzv. „teror romana“, na koju, na primer, često ukazuju srpski književni kritičari i proučavaoci savremene domaće književne produkcije.

Lapidarna knjiga Marćina Vihe tek delom je, dakle, autobiografski roman, delom meditacija nad preminulim bližnjima, ali i priča o formiranju poljsko-jevrejskog identiteta i kompleksnom mehanizmu pamćenja. Autor „Stvari koje nisam izbacio” evocira sećanja pomoću predmeta koji su mu ostali od pokojne majke. Jer: Nećemo nestati bez traga. Pa čak i ako nestanemo, ostaće naše stvari, prašnjave barikade.

Knjige među tim predmetima imaju posebnu ulogu jer one najviše govore o nama, a posebno o tome šta smo pokušavali da postanemo, a nisu nam u tome bile od prevelike pomoći. Međutim, i drugi predmeti su bremeniti uzorcima ljudskog iskustva, poput zlatnika, koji je tokom rata mogao da posluži kao propusnica u sudbinu kakva Jevrejima nije bila namenjena.

Koristeći retke, pažljivo odmerene reči, pisac oslikava upečatljiv portret svoje majke, osobe ranjene istorijskim zbivanjima i odomaćenim predrasudama, ali pruža i ironičnu i oštru analizu porodičnih odnosa, kao i zanimljiv prikaz posleratne Poljske.

Ova elegija o odlasku majke i o formiranju poljsko-jevrejske inteligencije u celosti je sjajno napisana. S jedne strane prožeta je melanholijom, s druge – ona je aforistična, živopisna i uzdržana; ozbiljna je, fino nakapana okrepljujućim humorom. Autor postiže izvanredan rezultat koristeći kontrapunkt i kontradikciju. Prebacuje se između opšte i detaljne perspektive i prepliće visok nostalgičan registar sa osvežavajućim anegdotama.

Pride, „Stvari koje nisam izbacio” nam otkriva skriveni svet svakodnevnih nežnosti i uvode nas u autentično iskustvo prožimanja tuge za majkom, radosnih sećanja, autorefleksije, smelih zapažanja i razmatranja o književnosti i umetnosti.

Iz izdavačke kuće IPC Media dobijamo najave da će Marćin Viha biti gost debatnog programa ovogodišnjeg izdanja književnog festivala „Krokodil“, čekamo detaljnije informacije.