Korespondencija: Džordžija O’Kif i Šervud Anderson

Džordžija O’Kif, koja se smatra prvom velikom američkom slikarkom, bila je žena čvrstog strava po pitanju umetnosti, života, postavljanja prioriteta i poručivala je rečima isto ono što je poručivala svojim platnima. Ali neka od njenih najotvorenijih razmišljanja o umetnosti i kreativnom iskustvu podelila je u seriji pisama piscu Šervudu Andersonu, koji se sprijateljio sa kultnim fotografom Alfredom Štiglicom –mužem O’Kif. Susret sa njenom umetnošću tokom ranih 20-ih inspirisao je Andersona da prvi put uzme četkicu u ruke i počne sam da slika. U međuvremenu, njih dvoje su razvili epistolarno druženje skoncentrisano na njihove zajedničke ideje o umetnosti i njihove ljubazne intelektualne nesuglasice.

Njihova pisma predstavljaju odu kreativnom integritetu koji je iznad javnog mnjenja i pokazuje kristalno jasna ubeđenja. U isto vreme, čovek ne može a da se ne zapita kaoliko bi umetnost O’Kif – kako bi njeno psihičko zdravlje – patila da je živela u sadašnje doba društvenih mreža po kojima se vrtimo kao hrčci na točkovima u kavezima.

O’Kif 1. avgusta 1923. piše Andersonu:

Jutros sam videla na stolu koverat koji je Štiglic adresirao na vas — tako sam često želela da vam pišem — naročito dve stvari da vam saopštim — ali ne pišem — ne pišem nikome — možda mi se ne sviđa da govorim o sebi ljudima — a pisanje to podrazumeva. 

Prvo htela sam da vam kažem — još zimus su mi se dopali vaši Mnogi brakovi (Andersonov roman objavljen 1922. godine, prim. prev.) — i da me je ono što su drugi rekli o njemu veoma zabavilo — kada čujem kako drugi pričaju o tome shvatam da kao da ne čitam isto kao što oni to rade – čini mi se da – mi se sviđa – ili da ga odbacujem – bez nekog posebnog razloga, osim što je to trenutno neizbežno. – U vreme kada sam ga čitala nisam videla nikakav poseban razlog zašto bih vam pisala da mi se sviđa – jer mislim da to što mi se nešto sviđa – ili ne sviđa ne tiče se nikoga sem mene — A znajući da pokušavate da radite, osećala sam da bi vam davanje mišljenja o onome što je prošlo verovatno predstavljalo gomilu koještarija — na vašem jasnom putu ka narednoj stvari — A kad pomislim na vas jer — mislim na vas prilično često — uvek je sa željom — stvarnom željom — da vam rad ide dobro — da mu se ništa ne stane na put —

Često razmišljam o vama jer je bilo fino onih nekoliko puta kada ste došli kod nas — kao lepi dani u planinama — lepi za pamćenje — blistavo čisto i puno vazduha — finog vazduha.

Nakon podsećanja na Štiglicovo zdravlje kome je proleće donelo „malo mnoštvo muka – neprospavanih noći – gde oči – uši – nos – ruke – stopala – gležnjevi – creva – čekaju na svoj red da ga ozlovolje“, O’Kif izražava duboku zahvalnost za moć pisma koje jedan čovek šalje drugom, a koje može da spasi dušu:

Vidite zašto sam cenila vaša pisma — možda više nego on — zbog onoga što su mu ona pružala — ne sećam se sada tačno šta ste napisali — sećam se samo da su me naterala da osetim da vi osećate nešto od onoga kakav je on zapravo – da vam toliko mnogo znači u vašem životu – da toliko doprinosi vašem životu – i reklo bi se da je prava ljubav prema njemu izrasla iz toga

I u svojim mukama bio je veoma tužan — a pretpostavljam da sam i ja postala prilično tužna i jadna — tako da je prijalo čuti vaš glas izdaleka i želim da vam kažem da je mnogo značio — Hvala

Svesna da nesreća ne gleda uvek samo u jednom pravcu, ona dodaje: „Ovo tek sada mogu da vam napišem, jer su stvari bolje.”

O’Kif i Anderson nastavljaju prepisku i u drugom pismu poslatom mesec dana kasnije, ona protivreči svom samoproglašenom gađenju spram toga da „govori o sebi ljudima“ i umesto toga otkriva – sa intenzitetom u izrazu koji i njena umetnost i njena pisma emituju na svoje bližnje – veličanstveni uvid u njen unutrašnji život i stvaralački duh. Ona razmatra ulogu forme u umetnosti i iskustvo iz kojeg umetnost proističe:

Osećam da je pravi oblik života rezultat napora pojedinca da stvori živo biće iz avanture koju njegov duh poduzima u nepoznatom – gde je nešto doživeo – osetio nešto – što nije razumeo – i iz tog iskustva dolazi želja da se nepoznato učini poznatim. Pod nepoznatim — mislim na stvar koja toliko znači osobi koja to želi da zabeleži — razjasni nešto što oseća, ali ne razume — ponekad delimično zna zašto — ponekad ne — ponekad sve radi u mraku — ali to je nešto što se mora obaviti — Učiniti nepoznato — poznatim — u smislu toga da je nečiji medij sveobuhvatan — ako prestanete da razmišljate o formi — izgubili ste se kao forma — Umetnikova forma mora biti neizbežna — Ne smete ni pomisliti da nećete uspeti — da li ćete uspeti ili ne, nebitno je — ne postoji tako nešto. Učiniti ono što vam je nepoznato poznatim je važna stvar – i zadržati nepoznato uvek van sebe – da uhvatite kristalno jasnu, jednostavniju, jasniju verziju života – samo da biste videli kako postaje banalna u poređenju sa onim što tek nejasno slutite – onim na čemu uvek morate da radite kako biste ga shvatili.

U objašnjenju punom izuzetne poniznosti i mudrosti, posebno kada se posmatra sadašnji status koji O’Kif ima u kanonu umetnosti i Anderson u kanonu književnosti, ona razmatra slabost bilo koje sadašnje mere uspeha u odnosu na krajnji značaj stvaraoca za potomstvo:

Vi i ja ne znamo da li je naša vizija jasna u odnosu na naše vreme ili ne — Bez obzira kakav neuspeh ili uspeh možemo postići — nećemo znati — Ali možemo da zadržimo svoj integritet — u skladu sa sopstvenim osećajem uravnoteženosti sa svetom i to je ono što stvara našu formu.

Ono što su drugi nazvali formom nema nikakve veze sa našom formom – želim da stvorim svoju i ne mogu ništa drugo da uradim – ako zastanem da pomislim šta bi drugi – autoriteti ili javnost – ili bilo ko – rekli o mojoj formi ne bih mogla ništa da uradim.

 

Nikada ne mogu da pokažem na čemu trenutno radim, a da me to ne prekine – bilo da se to nekome sviđa ili ne, na mene utiče na isti način – nekako me parališe –.

Piše: Maria Popova
Izvor: themarginalian.org
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i kultno otkazno pismo kojim je Šervud Anderson napustio posao kopirajtera u jednoj marketinškoj agenciji kako bi se u potpunosti posvetio svojoj spisateljskoj karijeri.