JEZIČKO-STILSKI TOBOGAN U IDEOLOŠKOM CIRKUSU (Pogodan trenutak 1855., Patrik Ouržednjik)

Reči, reči, reči! U sitne sate često utonem u ludi san: kako ljudima jednog dana neće trebati reči, već će međusobno komunicirati samo pogledima, u beskrajnoj ljubavi i dobroti, kao slobodna bića.

Koliko god bilo uobičajeno da pisci prevode druge pisce na svoj jezik, da to često čine umešno i spretno, u svakom jeziku i književnosti retke su  pojave književnika čiji je autorski rad kao prozaista u jednakoj meri velik i značajan u nekoj kulturi koliko i njegov prevodilački opus. Među figure takvog ranga u našem jeziku mogu se svrstati Vinaver i Kiš, a u savremenoj češkoj kulturi to bi se to moglo reći za prevodioca Rablea, Beketa, Kenoa i Žarija na češki jezik i pisca čuvene, znamenite “Europeane” Patrika Ouržednjika, pride i leksikografa, esijista i autora knjiga za decu.

Čini se da se u Pogodnom trenutku, 1855. – romanu koji je italijanski dnevni list La Stampa 2007. proglasio za knjigu godine i najnovijem prevodu ovog pisca na naš jezik (koji potpisuje mladi, a renomirani prevodilac sa češkog Uroš Nikolić) – Ouržednjik ispoljava u većini svojih kulturnih uloga, naročito ako se uvaži prećutna pretpostavka ovog žanrovski teško odredivog štiva da u utopijskim aspiracijama zajednica i pojedinaca ima koječega rudimentarnog, infantilnog, ako ne i delinkventskog, incidentnog. Čitalac ovog dijaloga dnevničkih zapisa dvojice nesavremenika koje spaja vera u bolje i pravednije društvo budućnosti zapravo svedoči ideološkom cirkusu koji pred njegovim očima defiluje u povorci ka libertinskom eldoradu, “zemlji istine, ljubavi i slobode”, “meda i mleka” devetnaestovekovnih Evropljana progresivnih shvatanja. Naime, ovaj roman projektuje jedan od najupečatljivijih fenomena XIX veka: socijalne utopije i fenomen slobodnih naselja u Severnoj i Južnoj Americi, zasnovanih na idealima jednakosti, slobodne ljubavi, dobrovoljnog rada u zajednici i zajedničke svojine, kao i na čežnji Evropljana za drugačijim društvenim kontekstom i nadi u bolje sutra. A to bolje sutra zamišljeno je kao savršeno društvo, onom u kojem ne važe nikakva pravila osim jednog – apsolutna sloboda svakog od njegovih članova. Bez obzira na pol, godine, poreklo, prošlost… Ali, mogu li ljudi da žive zajedno bez zakona i predrasuda?

Ispostavlja se, dočim, da ni posle neuspeha takvog pokušaja nije jednostavno na to pitanje odgovoriti odrično, već se i tad tvrdi: „Kada otkrijemo zakone prirode, neće biti potrebe za drugim zakonima, koji su ionako u konfliktu s prirodom jer ne potiču iz istinskih čovekovih potreba. Tada će (…) problem slobode biti rešen. Niko više neće moći da tvrdi da su hijerarhija, politička administracija ili vođstvo neophodni za život u zajednici. Sve te stvari su despotske, ljudima su ih nametnuli drugi ljudi, ne priroda. Čovek treba da se povinuje isključivo zakonima prirode – i to je sve.“

U recenziji prevoda, koja uvršetena u izdanje romana i koju potpisuje Aleksandra Korda-Petrović, recenzentkinja primećuje da to što je “Ouržednjik i sam prevodilac sa francu­skog jezika i time upućen u transmisiju jezičkih kodova, leksikograf i autor nestandardnih rečnika, esejista i pisac književnih mistifika­cija u kojima na poseban način dekonstruiše istoriju naše civiliza­cije, govori u prilog tome da znalački koristi jezičke i stilske obrte, eksperimentiše sa formom i ritmom teksta (…) na različitim stilskim nivoima” i da je čitalac ovog romana izložen “jezičkom i stilskom tobo­ganu: od uzvišenog i metaforičkog izraza do neknjiževnih i nestan­dardnih opisa, koji se vrtoglavo smenjuju i time konfrontiraju poja­ve iz manje ili više poznatog kolektivnog iskustva naše civilizacije”.