Džon Banvil: Ležerno brukanje onomad na književnim turnejama

Hiljadudevetstodevedesete bile su vreme ekspanzije beletristike. U to doba, ne preterujem, jedna tinejdžerka mogla je sebi da obezbedi pola miliona funti avansa na osnovu jednog lista papira sa skicom budućeg romana. Mi što smo u tom poslu bili odvajkada smo tu drugačiju sadašnjicu gledali zapanjeno i gorko smo zavideli. Ti novi klinci, govorili smo, pojma nemaju kako je bilo onomad, onda kada su se romanopisci koji mogu da žive od svog rada mogli izbrojati na prste jedne ruke, a mi ostali morali smo da robujemo na fakultetima i akademijama, u novinarstvu, pa čak i u, bože sačuvaj, državnoj službi.

Ništa nema džabe, naravno. U jurnjavi za publicitetom, visokooktanskom gorivu koje je pokretalo ekspanziju, čak i oni od nas koji su bili na najnižim granama morali su da odrade svoju crkavicu.

Ta nova podela posla sumirana je na karikaturi u tadašnjem Panču. Trojica muškaraca sede za stolom. U sredini je izdavačev čovek za odnose sa javnošću. Sleva mu je jedna snuždena figura, podseća na Filipa Larkina kada ima baš loš dan. Zdesna krupan tip, široka ramena, jake vilice, kosmat, u muževnom tvidu, nosi leptir-mašnu. Čovek za odnose sa javnošću pokazuje Gospodina Snagatora dok govori Filu Snuždiću: „Ovo je drugar čija fotografija će da ti se pojavi iznad imena na koricama tvog novog romana“.

A onda je svanula zora književnih turneja. Literarne zvezde i pisci blokbastera, normani mejleri i frederici forsajti, uvek su se razmetali svetom koji telali njihovu robu. A sada smo i mi ostali, sirote krtice što riju svoj put po tami nepoznatosti, bili izvučeni na svetlo dana i poslati van zemlje da se pojavljujemo uživo pred publikom, da se pretvaramo da smo manje-više prijatni i da pokažemo, ako je to moguće, svoju zabavniju stranu.

Jednog dana 1990. godine leteo sam prvom klasom iz Dablina u Feniks, u Arizonu, da bih čitao u tamošnjem Irskom kulturnom centru. Petoro ljudi se pojavilo da me čuje. Niko od njih nije čitao moje knjige, a bilo je jasno i da nemaju nameru da to urade. Bili su to sinovi i kćeri irskih emigranata i prosto su došli da vide pravog, život sina Rodne Grude.

Bio je to početak turneje u okviru koje ću posetiti deset gradova za devet dana. Evo nekih od najblistavijih, ili najmračnijih, trenutaka sa tog i sličnih izleta.

Trebalo je da čitam iz svog romana More, pa je tamo, naravno, bio i veliki pano sa More, more Ajris Merdok.

Čikago, Vetroviti grad, bio je ekstremno vetrovit te sveže jesenje večeri dok sam koračao od svog hotela do obližnjeg ogranka sad zatvorenog lanca knjižara Borders. Dočekala me je sjajna kinesko-američka direktorka te knjižare, lepa da ti stane dah. Odvela me je do jednog zabačenog kutka, iza odeljka za samopomoć, pored polica sa okultnim, gde me je sačekala hrabra mala grupa čitalaca u kaputima i šalovima, tapkajući promrzlim stopalima i duvajući u šake. Dvadesetak čudaka, recimo, među kojima je bilo i nekoliko izrazitih čudaka, kao i obično, pošto svako književno veče, a to će vam reći svaki pisac, privlači bar par manijaka.

I dok sam odlagao rukavice i pokušavao da nađem mesto u knjizi odakle sam hteo da čitam, direktorka mi je šapnula da sam drugi Irac koji ih je posetio u poslednjih nekoliko dana. „Prošle nedelje bio nam je Rodi Dojl“, poverila mi je ne bez ponosa. „Nacionalna televizija ispratila je događaj. Morali smo da donesemo još stotinu dodatnih stolica. Srećno!“

Deceniju i po kasnije, u istom gradu, ali u drugoj knjižari, trebalo je da čitam iz svog romana More, pa je tamo, naravno, bio i veliki pano sa More, more Ajris Merdok. Bio sam suviše ljubazan, ili previše stidljiv, da ukažem na grešku. Niko je nije primetio.

Ipak, u Njujorku, u jednom od onih trgovinskih lanaca koji se protežu kroz ceo grad, Rizoli, možda, ili Barns&Nobl, prikladno sam stavljen tamo gde mi je mesto. Književno veče privedeno je kraju, potpisujem knjige za oko petoro, šestoro posvećenika (kakav entuzijazam! kakva nepokolebljiva privrženost!) kad jedan alarmatno krupan, blistavo nacereni plutokrata kreće da se lakta napred, ignoriše štand sa mojim još nekupljenim knjigama, pruža veliku dlakavu šapu ka meni i galami: “Gospodine, dozvolite mi da se rukujem sa rukom koja se rukovala sa rukom Šejmusa Hinija!” Ruka koja se rukovala sa Hinijevom rukom žalosno se rukovala i sa njegovom i on je otišao.

Za pisce nižeg ranga kao što sam ja, one sa skromnom čitalačkom publikom i još skromnijom prodajom, najbolje su male nezavisne knjižare. Omiljena mi je knjižara Tri lajvs u njujorškom Grinvič vilidžu. Tamo sam čitao mnogo puta i skoro da sam uživao svaki put. Ljudi iz Vilidža koji su dolazili da me čuju zavalili bi se onoliko koliko je to moguće a da se ne preture sa stolica. Osim toga, uspevali su da ne izgledaju kao da su tu došli namerno, nego su, eto, ušetali sa ulice i ostali tek iz blage radoznalosti.

Nije toliko opušteno kod svih nezavisnih. U jednom gradiću, negde u Rast Beltu, čitao sam u jesenje predvečerje u maloj radnji na rubu skučenog parkinga. Radnju je vodio raspoloženi gnom sa krznom u ušima, obučen u stilu Haka Fina, u kariranu košulju, izbledele farmerke i izlizane kaubojke. Kad sam stigao bilo je očigledno da nema pojma ko sam.

Publika, takva kakva je bila, pristupila mi je iskreno, ozbiljno, u tišini, uz mrštenje, a povremeno bi se oteo i poneki uzdah. Kad sam završio, ljubazno su aplaudirali i bez zadržavanja su izašli u nešto što je do tada već postala noć. Ne sećam se kako sam saznao, od samog Haka svakako nisam, da su mislili da dolaze na književno veče Džona Bojna.

Dok sam odlazio, Hak mi je, smešeći se rasejano, darovao narandžu.

Pa onda Florida. Ah, Florida, država sa najlepšim imenom od svih, prema Elizabet Bišop. Bio sam u Majamiju na Sajmu knjiga. Književno veče održano je u prostranoj knjižari od čelika i stakla. Mom kolegi za tu priliku samo dan ranije bila je uručena Pulicerova nagrada, tako da mi je njegovo prisustvo išlo naruku.

Potom je bilo potpisivanje u dvorištu ispred knjižare. Dva stola jedan do drugog, jedan sa poslaganim njegovim knjigama, drugi sa mojim. Formirala su se dva reda. Njegov se protegao do pod suncem obasjani floridski pejzaž u daljini. U mom su bila trojica ljudi. Jedan je bio neizbežni ludak, onaj u mantilu. Drugi je bio student koji je pisao rad. Treći je bio nasmejani starčić u golf majici i vrećastom šortsu koji se nagnuo ka meni i promrmljao: „Neću kupiti vašu knjigu, ali delovali ste tako usamljeno da sam morao da priđem i kažem vam koju reč“.

Piše: Džon Banvil
Izvor: The Esquire
Preveo: Matija Jovandić