Alber Kami o snazi karaktera i kako da oplemenimo naše umove u teškim vremenima

Godine 1957, Alber Kami (1913 – 1960) postao je drugi najmlađi laureat Nobelove nagrade za književnost, koja mu je dodeljena za delo koje “sa pronicljivom iskrenošću osvetljava probleme ljudske savesti u našem vremenu”.

Više od pola veka kasnije, njegovi lucidni i prosvetljujući uvidi učinili su Kamija svevremenim prorokom istine, onim koji oplemenjuje i veliča ljudski duh samim činom gledanja u njega – to je ona vrsta pažnje koja u sećanje priziva njegovu sunarodnicu Simon Vej, kojoj se Kami divio više nego bilo kom drugom misliocu, a koja je jednom izjavila kako je “pažnja najređi i najčistiji oblik velikodušnosti”.

Kamijeva velikodušnja pažnja koju poklanja ljudskom duhu vidi se u svoj svojoj briljantnosti u eseju iz 1940. pod nazivom “Bademovo drveće” – vrhunski rad u kome vidimo šta Kami misli o sreći, očajanju i tome kako da ojačamo našu ljubav prema životu. Zapisan na vrhuncu II svetskog rata, uz oštar krešendo kolektivnog vapaja čovečanstva za pravdom i milosrđem, Kamijev poziv za buđenje naše najplemenitije prirode danas je potresan na nov način, u sred ovovremenih pucnjava i bezumnog nasilja.

Sa samo 27 godina, Kami je napisao sledeće:

Nismo prevazišli naše stanje, pa ipak mi znamo šta je valjanije. Znamo da živimo u kontradikciji, ali takođe znamo da moramo odbaciti ovu kontradiktornost i učiniti ono što je potrebno da je smanjimo. Naš zadatak kao ljudskih bića jeste da iznađemo nove principe koji će umiriti beskrajnu bol slobodnih duša. Moramo zakrpiti ono što je pocepano, ponovo učiniti pravdu zamislivom u svetu koji je tako očigledno nepravedan, dati smisao radosti još jednom narodima koje je mizerija ovog veka otrovala. Prirodno, to je natčovečanski zadatak. Ali natčovečanski je termin za zadatke za koje nam treba mnogo vremena da ih ostvarimo, samo to.

Onda, spoznajmo naše ciljeve, uz umni post, čak i ako sila nabaci pažljivo ili ležerno lice kako bi nas zavela. Prva stvar je ne očajavati. Ne slušajmo previše one koji tvrde da dolazi kraj sveta. Civilizacije ne odumiru tako lako, pa čak i ako naš svet treba da se uruši, ne bi bio prvi. Zaista je tačno da živimo u tragičnim vremenima. Ali previše ljudi meša tragediju i očajanje. “Tragedija”, rekao je D.H. Lorens, “predstavlja veliki udarac za mizeriju.” Ovo je zdrava i neposredno primenjiva misao. Danas postoje mnoge stvari koje zaslužuju takav udarac.

Uz sentimentalno podsećanje na manifest pod nazivom Deklaracija o nezavisnosti uma iz 1919. – koju su potpisali takvi velikani kao što su Bertrand Rasel, Albert Ajnštajn, Rabidranat Tagore, Džejn Adams, Apton Sinkler, Štefan Cvajg i Herman Hese – Kami tvrdi da ovaj “udarac” treba da zada promišljena kultivacija najviših umnih vrlina:

Ako želimo da sačuvamo razum, moramo ignorisati njegove mračne vrline i slaviti njegovu snagu i čudesnost. Naš je svet otrovan mizerijom, i kao da se u njoj valja. U potpunosti se predao tom zlu koje je Niče nazvao duh teskobe. Ne podstičimo ovo. Uzaludno je naricati nad umom, dovoljno je potruditi se oko njega.

Ali gde su te vrline uma koje osvajaju? Isti taj Niče naveo ih je kao smrtne neprijatelje teskobi duha. Za njega, one su snaga karaktera,ukus, “svet”, klasična sreća, ozbiljan ponos, hladna skromnost mudrosti. Više nego ikada, ove vrline su neophodne danas, i svako od nas može odabrati onu koja mu najviše odgovara. Pre nego što se nešto naširoko preduzme, neka niko ne smetne sa uma snagu karaktera. Ne mislim na onu teatralnost političkih platformi, sa sve mrštenjem i pretećim gestovima. Već na onu vrstu koja kroz vrlinu i bujnost može da se suprotstavi svim vetrovima koji duvaju sa mora. Takva je snaga karaktera koja će u zimi sveta pripremiti voće.

Dalje, na jednom mestu, Kami je napisao: “U dubini zime, najzad sam shvatio da u meni leži nepobedivo leto.” Svaki put kada naš svet kruži kroz zimu ljudskog duha, Kami ostaje trajno srce nepobedivog leta u nama, a njegov rad mnogogodišnji poziv da ponovo naselimo naše najdublje poštenje i da živimo u skladu sa našom najplemenitijom prirodom.

Tekst: Marija Popova
Prevod: Danilo Lučić
Izvor: brainpickings.org