Romen Rolan i Deklaracija o nezavisnosti uma

„Zaklinjemo se da ćemo služiti samo slobodnoj istini, koja nema granica i ograničenja, koja je bez predrasuda o rasama ili kastama.“

Godine 1919, nekoliko meseci nakon završetka Prvog svetskog rada i četiri godine nakon što je primio Nobelovu nagradu za „uzvišeni idealizam u svojoj literarnoj produkciji, za simpatiju i ljubav prema istini uz pomoć koje je opisao nekoliko različitih tipova ljudskih bića“, veliki francuski dramatičar, romanopisac, esejista i istoričar umetnosti Romen Rolan (29. januar 1866. godine – 30. decembar 1944. godine) objavio je neverovatan tekst pod nazivom Deklaracija o nezavisnosti uma – strastveni vapaj da se moć umetnosti i intelekta ne koriste za propagandu, destrukciju i razdvajanje, već za ponovno spajanje sveta koji je u tom trenutku bio u krhotinama, za podizanje ljudskog duha kroz nevidljive veze koje bi prevazilazile nacije, etničko poreklo i klasne razlike. Ovaj tekst su potpisale stotine najznačajnijih intelektualaca i velikana duha tog doba, među kojima su Albert Ajnštajn, Bertrand Rasel, Rabidranat Tagore, Džejn Adams, Apton Sinkler, Štefan Cvajg i Herman Hese.

Deklaracija je objavljena u socijalističkim novinama L’Humanite 26. juna 1919. godine, a kasnije je uključena u značajnu publikaciju Herman Hese i Romen Rolan: Prepiska, dnevnički zapisi i refleksije – Rolan je poslao manifest Heseu u aprilu 1919. godine i zamolio nemačkog pisca da bude među onima koji će manifest potpisati.

„Želim odmah da izrazim makar moju bezrezervnu podršku vašoj deklaraciji koja je dostojna divljena. Molim vas dodajte i moje ime“, napisao je Hese u odgovoru Rolanu.

Iako je deklaracija u velikoj meri odgovor na destrukciju intelektualnog života tokom rata, ona je takođe i svevremeni krik za očuvanjem umetnosti i intelektualnog života pred bilo kojom pretnjom – oružjem ili cenzurom ili svakodnevnom anti-intelektualnom propagandom modernih medija – ona nas podseća i poziva na našu dužnost da kroz umetnost i intelektualni doprinos oplemenjujemo duše jedni drugima, umesto da ih kvarimo.

Rolan je napisao:

Intelektualni radnici, drugovi raštrkani širom sveta, razdvojeni oružjem, cenzurom, mržnjom među nacijama u ratu u poslednjih pet godina, sada kada su te prepreke popustile stege, a granice opet otvorene, šaljemo vam apel još jednom za našom bratskom zajednicom – novom zajednicom jačom od one koja je pre postojala.

Primećujući da su mnogi intelektualci „predali svoje znanje, svoju umetnost i razum na službu vladama“ tokom rata, Roman lamentuje nad bezočnim otimanjem misli i umetnosti da bi služile nasilju i želi da podstakne čovečanstvo:

Neka nam ovo iskustvo bude lekcija, makar za buduća doba! Mislioci i umetnici su u mnogome doprineli otrovnoj mržnji među nacijama i nerazumnom besu koji je uništio telo i um Evrope. U arsenalu njihove mudrosti, sećanja i imaginacije pronašli su poetske razloge za mržnju. Stvarali su da bi uništili međusobno razumevanje među ljudima. I dok su to radili, obezobličili su, umanjili, obezvredili i degradirali Ideju koje su predstavnici bili. Bili su (a da toga verovatno nisu bili ni svesni) instrumenti strasti i egoističnih interesa političkih i socijalnih klanova, države, otadžbine, klase… A Ideja, koja je morala da napravi kompromise sa njihovim konfliktima, sa njima je postala unižena.

Ideja koja je duša umetnosti, iste one umetnosti koja treba da ojača naše međusobno dostojanstvo umesto da ga uništi, one umetnosti koja stvara konstruktivni haos umesto destrukcije, one koja, kako je Džon F. Kenedi uočio pola veka kasnije u jednom od najvećih govora u istoriji, neguje korene naše kulture. „Ne smemo nikada da zaboravimo da umetnost nije oblik propagande: ona je forma istine“, pogodio je Kenedi osećanje u srcu Rolanove deklaracije.

Pozivajući podjednako na duh i razum – interesantno, originalni francuski naslov bio je „Deklaracija nezavisnosti duha“ (Déclaration de l’indépendance de l’Esprit), ali je u engleskom prevodu „duh“ zamenjen pojmom „um“ – koji referiše na neizgovorenu težnju za pravdom i jednakošću zakopanu u svakoj ljudskoj duši, Rolan nas ohrabruje:

Ustanite! Oslobodimo Umove ovih kompromisa, ponižavajućih partnerstava, skrivene potčinjenosti! Um nije sluga ni jednom čoveku. Mi smo sluge Umu i nemamo drugog gospodara. Stvoreni smo da nosimo i branimo njegovu svetlost, da je prenesemo svakom izgubljenom čoveku. Naša uloga i naša dužnost je da zadržimo fiksnu tačku, da pokažemo Polarnu zvezdu kroz oluju strasti u mraku. U moru tih strasti ponosa i međusobne destrukcije, ni jednu ne izdvajamo, sve ih odbacujemo. Zaklinjemo se da ćemo služiti samo slobodnoj istini, bez granica i ograničenja, istini bez predrasuda o rasama i kastama. Naravno, mi se ne izdvajamo iz čovečanstva. Mi teško radimo za celo čovečanstvo. Mi ne prepoznajemo ljude – mi prihvatamo Ljude – jedinstvene i univerzalne – Ljude koji pate, koji se bore, koji padaju i uzdižu se, koji uvek prednjače ispred teškog puta prekrivenog njihovim znojem i krvlju. Mi prepoznajemo Ljude koji su svi podjednako naša braća. I kako bi oni mogli postati, kao mi, svesniji ovog bratstva, uzdižemo iznad njihovih slepih borbi Svod Alijanse – slobodni Um, jedinstven, mnogostruk, večan.

Štefan Cvajg oslikao je duh deklaracije prelepo u svojoj biografiji o Rolanu, još jednom umetničkom delu: „Nevidljiva republika duha, univerzalna otadžbina, ustanovljena je među rasama i nacijama. Njene granice su otvorene svima koji žele da ih pređu; njen jedini zakon je bratstvo; njeni jedini neprijatelji su mržnja i arogancija između nacija. Ko god se nastanio u njenom nevidljivom carstvu postao je građanin sveta. On je naslednik ne jednog čoveka, već svih ljudi. On je stanovnik svih zemalja, govori sve jezike u univerzalnoj prošlosti i budučnosti.“

Pitam se da li je Frida Kalo poznavala Rolanovu deklaraciju kada je napisala u svom dnevniku, skoro tri decenije posle toga: „Ja sam jedna ćelija u kompleksnom revolucionističkom mehanizmu ljudi koji se zalažu za mir u novim nacijama, ujedinjenih u krvi za mene“.

 Tekst: Maria Popova
Prevod: Marija Muždalo
Izvor: brainpickings.org