Raj od knjiga Friderike Majreker (1)

Austrijska pesnikinja Friderike Majreker predstavljena je prvi put kod nas širim izborom iz poezije pod naslovom Moj radni Tirol (Kontrast, 2024, u prevodu Nikoline Zobenice). Tim povodom prenosimo ovde iz časopisa Poetry esej Rajana Rubija o jednoj od najznačajnijih pesnikinja na nemačkom jeziku u drugoj polovini 20. i sa početka 21. veka.

Savršenstvo života ili savršenstvo dela; to su opcije koje je Jejts izneo pred svoje savremenike pesnike. Bio je to, znao je, nemoguć izbor. Život doveden do savršenstva jednog dana iščili, nezabeležen. Delo može da opstane, ali samo ako se život žrtvuje zarad postizanja savršenstva. To je krug i nemoguće ga je kvadrirati. Tek malobrojni pisci osmelili su se da to uopšte i pokušaju. Jedna od njih, austrijska eksperimentalna pesnikinja Friderike Majreker, koja se u već sedam decenija dugoj karijeri posvetila brisanju granice između života i dela[1].

Majrekerova je rođena u Beču 1924. godine, kao najstarija ćerka roditelja iz srednje klase ojađenih Velikom depresijom. Tokom savezničkog bombardovanja Beča regrutovao ju je Luftvafe i služila je kao “devojka sa protivavionskog topa” na jednoj od odbrambenih kula kakve su nacisti podigli oko grada. Poeziju je počela da piše još kao tinejdžerka i rano je počela da objavljuje; prve pesme su joj se pojavile u prestižnom književnom časopisu Plan rame uz rame sa Brehtom i Lorkom.

Budućeg supruga, esperimentalnog pesnika Ernsta Jandla, upoznala je 1954. godine na Nedelji omladinske kulture u Insbruku. U naredne četiri i po decenije, sve do njegove smrti 2000. godine, Jandl je bio, kako to Majrekerova dirljivo kaže, njen “partner po ruci i srcu”, saputnik u životu, ljubavi i umetnosti. Zajedno su bili snažan pokretački par iz središta neodadaističke Bečke grupe, uticajnog pokreta uključenog u velika književna previranja u posleratnoj Austriji, među čijim su najpoznatijim predstavnicima Tomas Bernhard, Elfride Jelinek i Peter Handke. Za život je zarađivala kao nastavnica engleskog jezika u državnoj školi sve do 1969. godine, kada se prevremeno penzionisala da bi se potpuno posvetila poeziji.   

U najkraćem, Majrekerova je živela polujavni život uspešne spisateljice u maloj liberalnoj demokratiji tokom relativno stabilnog i prosperitetnog razdoblja istorije te zemlje. Njena politička ubeđenja mogu se naslutiti, ali nisu otvoreno izražena u njenim delima. Po njenim knjigama nailazimo gdegde na usputna spominjanja siromaštva njene porodice tokom Velike depresije, sećanja na život u gradu pod vazdušnim napadima i potom pod vojnom okupacijom, ali posleratno suočavanje sa Trećim rajhom nije središnja tema njenog dela kao što je to bio slučaj sa mnogim drugim piscima nemačkog govornog područja iz njene generacije.

Politički događaji poput maja ’68, Vijetnamskog rata, pada Berlinskog zida ili američke invazije na Irak 2003. godine takođe su prilično oskudno zabeleženi. Majreker nije od onih autora i autorki koji žive u novinama, kroz novine ili za novine. Ona je pesnikinja koja piše u preseku između najličnijeg trenutka, prolazne misli, i nesporne univerzalnosti, smrti pojedinca. To možda i zaliči na zanemarivanje, na neopravdano povlačenje u privatnost ličnog ja, ali možda se u tome ipak krije i tiha mudrost: svi putevi vode u smrt, a politika je samo jedan od njih.

“Stvarnosna pozadina”, kako je Majrekerova naziva, njenog rada je ono obično, svakodnevno. Ona nastupa na književnim večerima, daje intervjue, ugovara saradnje sa izdavačima, odlazi na koncerte, sluša ploče, čita knjige, posećuje muzeje, putuje i sanjari o putovanjima, provodi odmore na selu, šeta po parkovima, pije kafu u kafićima, obeduje u restoranima, ima ljubavne afere, posećuje lekara, održava bogatu prepisku sa uskim krugom prijatelja, mahom pripadnika bečke akademske i umetničke elite, i bukvalno gaji baštu u svom malom, jednosobnom stanu u Centagaseu, u kom živi od 1951.

Tokom svih tih godina nakupilo se toliko biljaka, papira, polica sa knjigama, ploča, pisaćih mašina, raznih sitnica i uspomena da je morala najvažnije predmete da pribije za zidove da se ne bi zagubili; jedan njen prijatelj poredi „haos u njenoj sobi“ sa trodimenzionalnim kolažom, kao da živi u „Bojsovoj instalaciji“ ili, još bolje, u jednoj od svojih pesama. Ali najpre piše. I piše. I piše.

Pre svog 96. rođendana napisala je više od stotinu knjiga poezije i proze, a autorka je ili koautorka desetina radio-drama i libreta. Za taj ogromni, i još rastući, opus dobila je više od četrdeset književnih nagrada, uključujući tu i Georg-Bihnerovu nagradu, nemački pandan Puliceru.

Zapravo, ako ima ičeg upadljivog u vezi sa ličnošću Majrekerove, to je njeno trajanje kao objavljivane autorke. Pre svog 96. rođendana napisala je više od stotinu knjiga poezije i proze, a autorka je ili koautorka desetina radio-drama i libreta. Za taj ogromni, i još rastući, opus dobila je više od četrdeset književnih nagrada, uključujući tu i Georg-Bihnerovu nagradu, nemački pandan Puliceru.

Prema rečima pesnika i esejiste Vejna Kestenbauma, jednog od njenih najvećih američkih poštovalaca, Majrekerova je „jedna od najvećih živih pisaca na svetu“. Da Švedska akademija nagrađuje talenat podoban ugledu Nobelove nagrade, ona bi, a ne Handke, bila austrijska književnica koja ju je osvojila 2019. godine.

Ipak, ostala je skoro nepoznata van nemačkog govornog područja. Paradoksalno, upravo se njena neumorna produktivnost pokazala kao prepreka za njenu recepciju. Samo je 12 njenih knjiga, što je otprilike desetina celokupnog opusa, prevedeno na engleski. Iako se njen plodonosni spoj „postnadrealističkih“ tehnika kolaža, stajnovske sintakse, dekonstruktivističkih meditacija o pisanju i autofikcijskog dokumentarizma daleko bolje prevodi i bolje prolazi od, recimo, Jandlove zvučne poezije, čiji se efekti ne mogu razdvojiti od nemačkog jezika, njen opus je ipak izuzetno izazovan i prevodilački zahtevan.

Prevođenje nikada nije stvar pukog traženja prihvatljivih ekvivalenata za izraze iz jednog jezika u drugom, ali malo je pisaca koji od prevodilaca zahtevaju da, kako to kaže pesnikinja i kritičarka Dona Stounsifer, „napadne njihove pesme, da ih ’zauzme iznutra’, da bi mogao da misli i time piše ’kao’ oni“.

Stounsiferova je prevela études (2012), prvi tom trilogije proznih pesama Majrekerove. (Uzgred, njena metafora savršeno oslikava i iscrpno – a i ponekad i isrcpljujuće – iskustvo čitanja Majrekerove.)

Posledica toga je da su čitaoci na engleskom govornom području propustili, između ostalog, Tod durch Musen (1966), jednu od njenih ranijih zbirki sa kojom je postala poznata u Austriji; Mein Herz, mein Zimmer, mein Name (1988), njeno majstorski napisano delo u samo jednoj rečenici na 337 strana; cahier (2014) i fleurs (2016), poslednja dva toma već pomenute trilogije; kao i sve kraće lirske pesme koje pesnik i prevodilac Ričarda Dav nije uvrstio u izuzetno obiman izbor pod naslovom Raving Language (2007) ili su nastale kasnije.

Knjige koje čitaoci na engleskom jeziku ipak imaju na raspolaganju ne pojavljuju se redosledom kojim su pisane, već u skladu sa menama u tri različite anglofone izdavačke industrije. Zbog svih tih razloga čitanje oko hiljadu stranica Majrekerove, koje su trenutno (ili će uskoro biti) dostupne na engleskom jeziku, može ponekad da deluje kao pokušaj da se obrisi čitavog jednog kontinenta naslute preskaknjem tamo-amo po ostrvima smeštenim tik uz njegovu obalu.

Dodatna komplikacija leži u tome što nema načina da se dela Majrekerove uredno razvrstaju prema konvencionalnim rodovima i vrstama. Ne radi se tu samo o tome što se njena poezija oslanja na svojevrsno poigravanje zvukom, sintaktičku rascepkanost, tipografske inovacije i ponavljanja svojstvena poeziji u stihovima, niti o tome što joj se poezija pisana u stihovima često može čitati kao prozoidni brikolaž tema, događaja i citata, nego i o tome da se, slično kakvom srednjovekovnom prozimetrumu, oba ta vida mogu pojaviti unutar iste knjige.

Čak su i pretežno prozni tekstovi često isečeni na kraće, jednu stranicu duge odeljke, koji se međusobno dele samo prema datumu nastanka ili imenima osoba kojima su posvećeni, kao u ovom proznom odlomku iz études:

čamila skoro ceo dan sa
BUBIJEM u bašti i nalazila cveće i
slеpiće što praznuju u šipražju i među
čičkovima…

i svi pitaju: šta to ovih dana čitaš &d., dok je
mala veština = ptičji kljun, na otiraču. Potpuri noćnih
pilula, &d., aussi umirući tamnoplavi zumbuli u čaši ……..
onda u Salcburgu ’54, kad sam krenula za London, 1 silovitog proleća,
našli smo 1 sobu u hotelu da se pozdravimo: moja sećanja su izbledela, &d.,
ne sećam se šta se tamo desilo …….. nisam htela, znaš,
nisam htela uopšte da odem, nisam htela da te ostavim, ali nisam plakala
zato, kad ću se pretvoriti u 1 lastu.
Prljav veš smotan u loptu na klaviru, oh lutala sam,
izgubljena, dok je ledina bila posuta lišćem: ova napuštenost mojih očiju,
sve je to samo brikolaž

11.1.11

Teško je sa sigurnošću reći, u bilo kom konkretnom slučaju, da li odlomke poput ovog iznad treba čitati kao zasebne prozne pesme ili kao bisere iz ogrlice jedne duže „naracije“ sa slomljenom i izgubljenom kopčom. Granice između fiktivnog, autofiktivnog, autobiografskog i prosto dnevničkog zapisa u njenom delu podjednako je teško razaznati.

Zapravo, uz nekoliko izuzetaka – vulfovsko, nalik onom u Talasima, izlaganje u dijaloškoj formi u sa svakim vrhom u oblacima (1973) ili dramski monolozi u knjizi Heiligenanstalt (1978) koje izgovaraju romantičarski kompozitori  – i same podele na knjige kod Majrekerove deluju proizvoljno, kao da su zahvat izdavača. Njene knjige su, u stvari, neprekidno razrađivanje jedne jedine autobiografske „proeme“, sve rafiniranijeg, intenzivnijeg i refleksivnijeg „živog kosmosa“. „Mislim da više nije moguće osloboditi se 1 dužeg teksta“, razmišlja ona, kao što to često čini, o svom razvoju kao spisateljice. „Čovek želi da doda još 1 delić pa još 1 delić na to“, piše ona u Spojenim sudovima.

Periodizacija se, dakle, čini neizbežnom, i možda bi tome mogla da posluži Davova hronologija: „’pretpostojanje’ (četrdesete i pedesete godine), ’eksperimentalno pisanje’ (šezdesete i rane sedamdesete), a zatim ’postojanje’, što označava vrlo svesno hodočašće kroz dolinu senke smrti, koje je započelo otprilike oko njenog pedesetog rođendana“. Ipak, ovde su neophodne dve napomene. Prva je da takozvano hodočašće Majrekerove traje već četiri i po decenije, duže od karijera, pa i života, mnogih drugih pesnika. Druga je da je skoro ceo njen opus trenutno dostupan na engleskom jeziku upravo iz tog perioda. Za čitaoca koji se oslanja na engleske prevode, njeno delo nije samo jedinstven primer onoga što je Edvard Said, parafrazirajući Adorna, nazvao „poznim stilom“ – ono je u potpunosti pozni stil.

Sudeći samo prema onome što je dostupno ili uskoro će biti dostupno u engleskom prevodu – Noćni voz (1984), napisan nakon očeve smrti, njena ars poetica brütt, ili Bašte što uzdišu (1998), nastale nakon majčine smrti i eksplozije stvaralaštva koja je usledila nakon Jandlove smrti 9. juna 2000. godine i iznedrila je Rekvijem za Ernsta Jandla (2001), Spojene sudove (2003), I zadrhtah voljena (2005), Palomu (2008), Skardanelija (2009), études (2012), kao i niz njenih najsnažnijih kratkih stihova – ipak se s pravom može reći da je Majrekerova najvažnija elegičarka našeg doba, sveobuhvatna hroničarka krajnosti uma i tela. U poslednjih četvrt veka izgradila je ogromnu tugovanku, tekstualni mauzolej, raj od knjiga, u koji, jednog za drugim, smešta na čuvanje voljene koje je nadživela, ostavljajući, kao i uvek, dovoljno mesta i za samu sebe, da im se pridruži kad dođe vreme za to.

Stariti dostojanstveno i umreti u miru, dočekati bolni raspad tela bez prigovora i staloženo se suočiti sa strahom od nepostojanja – to je ono što zapadna kultura očekuje od nas kada se približimo svršetku života. Ima, uostalom, izvesne logike u prihvanju onoga što se ne može promeniti i izvesnog dostojanstva u logici prihvatanja. To je ideal koji samo retki zaista dostignu. Majrekerova ga sasvim odbacuje.

„Nakaznost smrti, tu sramotu, taj skandal smrti, nikada neću moći da pojmim, da prihvatim“, piše ona u brütt, u 75. godini, na pragu smrti svoje majke i supruga, dve najvažnije osobe u njenom životu.

„Očigledno još nisam dovoljno zrela za ovaj život, a još ni približno zrela za sopstvenu smrt, ponekad mislim da stojim na početku, na početku svog života, svog pisanja, kao da je sve tek preda mnom, slutnja da imam još nekoliko godina  da se usavršim”. Ovo savršeno odgovara Saidovoj zamisli o poznom stilu. „Pozni stil“ je, uostalom, „ono što se dešava kada umetnost odbije da se odrekne svojih prava u korist stvarnosti“.

(drugi deo eseja može se pročitati OVDE).

Piše: Rajan Rubi
Izvor: Poetry
Preveo: Matija Jovandić

***

[1] Tekst je originalno objavljen u novembru 2020. godine; Friderike Majreker (1924 – 2021) preminula je pola godine kasnije (prim. prev)