Litografije koje je Delakroa napravio za Geteovog Fausta

„Zašto se dobre knjige ne bi iskoristile kao protivotrov za civilizaciju? One daju snagu i duševni mir“, napisao je dvadeset petogodišnji Ežen Delakroa u svom časopisu 1823. godine, pokušavajući da pomiri svoj društveni život sa samoćom koja mu je potrebna za rad – rad koji će ga na kraju učiniti jednim od najznačajnijih umetnika čovečanstva. Među tim dobrim knjigama u kojima je pronašao snagu i duševni mir bio je i Geteov Faust, toliko da se je morao duh voljene knjige da ovekoveči u svojoj umetnosti.

U februaru te godine u svom dnevniku je zapisao:

Stvari koje su mi najrealnije su iluzije koje stvaram svojim slikanjem. Sve ostalo je živi pesak.

U drugom zapisu iz istog meseca naveo je Getea kao kreativnog katalizatora za sopstveni rad:

Svaki put kad pogledam gravure iz Fausta, uhvati me želja da upotrijebim potpuno novi stil slikanja koji bi se sastojao, tako reći, u doslovnom precrtavanju prirode. Najjednostavnije poze mogle bi postati mnogo zanimljivije promenom perspektive.

Do 1825. postigao je upravo to, serijom crno-belih litografija, stvarajući time nesvakidašnji dijalog između disciplina kojima su se bavila ova dva genija, a u razmaku od pola veka.

Kada je video Delakroine ilustracije svog dela, sedamdeset šestogodišnji Gete napisao je svom dobrom prijatelju Johanu Peteru Ekermanu (Johann Peter Eckermann):

Što je savršenija mašta takvog jednog umetnika to nas ona više primorava da razmišljamo o situacijama onako kako je on sam o njima mislio. Moram sada da priznam da je g. Delakroa prevazišao u nekim scenama čak i moje zamisli!

Godine 1828. Delakroine litografije su objavljene u Parizu kao nesvakidašnja, velika publikacija. Više od jednog veka, ovi izvrsni crteži ostali su praktično nepoznati. Godine 1932. njujorška izdavačka kuća Heritage Press konačno im je udahnula ponovo život u svom izdanju Fausta – raskošnoj publikaciji u ograničenom tiražu u kojoj se nalaze reprodukcije osamnaest Delakroinih litografija obnovljenih postupkom lihtdruka.

Ovako je teoretičar Karl F. Šrajber (Carl F. Schreiber) opisao Geteov transcendentni genij u uvodu tog izdanja iz 1932:

Dok se bližilo podne, dvadeset drugog marta 1832. godine, Gete je zauvek zatvorio oči pred svetom koji je imao privilegiju da razume na način na koji ga je mali broj ljudi spoznao. Tokom osamdeset dve godine te oči … sa dubokim su pijetetom posmatrale predmete ove zemlje; zavirile su u tajne ljudskog postojanja sa nadom da će rešiti poteškoće u koje su ljudski životi upleteni. Geteov genij je u fenomenalnom stepenu istrajao, čak i u starosti, u detinjem čuđenju i neukrotivosti vizije. Odlika njegovog genija je definitivno poštovanje prema svim oblicima života (…) Kakav god da je bio Gete, on je bio pre svega predan posmatrač … Gete je bio vidovnjak.

Tekst: Maria Popova
Izvor: brainpickings.org
Prevod: Danilo Lučić

Pogledajte takođe i ilustracije Art Janga za Danteov pakao sa kapitalističkim eksploatatorima umesto demona.