![](data:image/svg+xml;charset=utf-8,<svg height="540" width="810" xmlns="http://www.w3.org/2000/svg" version="1.1"/>)
E. L. Doktorov je preminuo 21. jula 2015, otprilike mesec dana nakon što je Donald Tramp objavio i započeo svoju predsedničku kampanju. Ovi događaji nisu bili povezani, ali su se u mom umu stopili u jedan. Doktorov je bio moj omiljeni živi pisac, a kada je Tramp započeo kampanju spuštajući se pokretnim stepenicama u pozlaćeno predvorje svog tornja, pomislio sam kako bi tu scenu mogao da napiše ovaj veliki mitotvorac.
Pre nego što je postao kandidat, pa čak i pre nego što se priklonio Republikancima, Tramp je već delovao kao svojevrsni relikt iz Pozlaćenog doba – vulgarni pripadnik visokog društva, kao da je iskoračio pravo iz Doktorovljevog najpoznatijeg romana Regtajm (1975), u kojem su stvarne istorijske ličnosti iz Njujorka pre jednog veka postale fiktivni junaci: sumanuti milioner Hari K. Tou, arhitekta koga je ubio Stenford Vajt, i kabaretkinja koju su obojica voleli, Evelin Nesbit.
U trenutku te sudbonosne konferencije za štampu, međutim, Doktorov je imao 84 godine i bio je teško bolestan od raka pluća. Nije doživeo da vidi Trampov uspon, niti da piše o njemu. Možda je to bila milost za samog pisca, ali za strastvene čitaoce poput mene – pravi gubitak. Kada se zapitam kako bi opisao sadašnjeg predsednika (članak je izvorno objavljen 2017. godine, za vreme prvog Trampovog mandata, prim. prev.), istovremeno detinjasto priželjkujem da ih mogu gledati u raspravi, ili makar da ih čujem kako polemišu. A kad se vratim Doktorovljevim romanima i esejima, nalazim u njima obilje retoričke municije.
Razmotrite, na primer, njegovu ocenu Ričarda Niksona: „Da se neko toliko (…) lišen časti ili bilo kakve moralne distinkcije, neko tako ukočen od razornih mržnji, duhovno poremećen, bez dodira sa svim onim u životu što je radosno, uzvišeno i blagosloveno, neko u kome se ne može naći ni mrva poštovanja prema ljudskom životu, a kamoli nade u mudrost, može izabrati za predsednika (…) to je, pretpostavljam, veličanstveno pervertovana potvrda našeg demokratskog sistema.“
Ili ovaj odeljak iz teksta objavljenog dok je Bil Klinton vodio kampanju protiv tadašnjeg predsednika Džordža H. V. Buša, koji danas deluje kao zlokobno predskazanje: „Predsednik koga dobijemo odraz je zemlje kakvu imamo. Sa svakim novim predsednikom, nacija se duhovno oblikuje prema njemu. On je tvorac naše promenljive nacionalne duše. Ne predlaže samo zakone, već i onu vrstu bezakonja koje upravlja našim životima i pokreće naše reakcije (…) On postaje lice našeg neba, preovlađujući uslovi.“
U ovom mračnom vremenu zlokobnih vetrova i zastrašujućih oluja, često mislim na Doktorova. Trebalo bi da napomenem da nisam američki državljanin, već sam odrastajući u Irskoj to želeo da budem, u meri od koje me je sada pomalo sramota. Govorim sebi da je to bio uobičajen sindrom među decom sa engleskog govornog područja osamdesetih, u doba Regana, izloženom muzici, filmovima i knjigama koje su činile da nam sopstvene kulture deluju nepopravljivo dosadno i provincijalno. Prvi put sam uzeo u ruke Doktorovljev roman Bili Batgejt (1989) jer je na koricama imao starinske njujorške gangstere – senovite tipove u šeširima i kaputima, kako stoje na osvetljenom doku Menhetna u doba prohibicije.
Istoimeni narator imao je petnaest godina, kao i ja, i bio je „sposoban momak“ koji se nekako upleo u svet stvarnog mafijaša i švercera alkohola Dača Šulca. Ali priču je pričao jezikom mnogo starijeg čoveka, s vokabularom njujorške elite. Bili je tako bistro opisivao mračnu privlačnost organizovanog kriminala u njegovom zlatnom dobu, kako se ona činila dečaku koji je nekad bio:
„Kako sam se divio životu u kojem se preuzimaju rizici, životu prkošenja vladi koja te ne voli, ne želi i hoće da te uništi, tako da moraš sam sebi da obezbediš zaštitu novcem i ljudima, raspoređujući naoružanje, kupujući saveznike, patrolirajući granicama, kao u nekoj samoproklamovanoj secesiji, preživljavajući snagom svoje volje, pameti i ratničkog duha, živeći tačno u oku zveri, njegovom samom oku.“
Obožavao sam tu knjigu i potom pročitao sve što je Doktorov napisao. Njegova dela su se pojavljivala u mojim fakultetskim kursevima američke književnosti i istorije, i činilo mi se da predstavljaju gotovo savršenu sintezu estetike i politike. Posmatrana zajedno, Doktorovljeva proza može se čitati kao literarni pandan Narodnoj istoriji Sjedinjenih Američkih Država (People’s History of the United States, 1980) Hauarda Zina: alternativna istorija vek i po duge američke prošlosti, od Građanskog rata do 11. septembra; progresivno odbacivanje uobičajene nacionalne naracije; polifona hronika izdaje, izopačenja i večitog odlaganja izvornih ideala njegove zemlje.
Rođen 1931. godine, E. L. Doktorov bio je sposoban dečak iz Bronksa. Njegovi preci su bili evropski Jevreji koji su pobegli od pogroma u Belorusiji. Otac mu je imao malu muzičku radnju, majka je bila talentovana pijanistkinja koja bi, kad bi bila uznemirena, svirala Šopenovu Revolucionarnu etidu. Dok su oni preživljavali Veliku depresiju i Drugi svetski rat, on je stasavao, a ono što je kao dete slušao u kući oblikovalo je njegov osećaj za melodiju i ritam u pisanju.
„U jednom trenutku“, rekao je u jednom intervjuu, „razlika između muzike u muzici i muzike u rečima postala je u mom umu nejasna.“
Pohađao je Naučnu srednju školu u Bronksu, gde je otkrio Franca Kafku, a potom studirao poeziju kod vrhunskog pesnika i kritičara Džona Kroua Rensoma na Kenjonskom koledžu u Ohaju. Kada je 1954. pozvan u vojsku, služio je kao kaplar u vezistima. Komandujući radio-kamionom blizu istočnonemačke granice, noću je na teleprinteru, velikim štampanim slovima, ispisivao svoje prve priče – što je bilo praktično ravno zapostavljanju dužnosti, dok su Rusi s druge strane ograde izvodili manevre.
Nakon demobilizacije zaposlio se u izdavačkoj kući Dial Press, što mu je, kako je kasnije rekao, pomoglo da shvati „koliko se loših knjiga objavljuje“. Kasnije je, radeći kao čitalac scenarija za Columbia Pictures, otkrio da su većina scenarija loše napisani vesterni. Zaključivši da bi mogao „bolje lagati“ o američkoj prošlosti, svoj debitantski roman Dobro došli u teška vremena (Welcome to Hard Times, 1960) započeo je kao parodiju tog žanra, ali je u kasnijim verzijama postao ozbiljan roman.
Njegov sledeći roman, Veliki kao život (Big as Life, 1966) bio je neobična naučnofantastična alegorija o dva ogromna humanoidna džina koji se iznenada pojavljuju u njujorškoj luci i bore se u slow motionu, što dovodi do osnivanja nove državne agencije koja reaguje na krizu preteranom birokratizacijom.
Doktorov je smatrao da je knjiga neuspešna i dozvolio joj da padne u zaborav, ali je novinar Luk Eplin nedavno pronašao primerak u biblioteci Univerziteta Njujorka i istakao njenu iznenadnu aktuelnost nakon 11. septembra. Senke tih džinova, napisao je Eplin, „nikada nisu delovale strašnije niti relevantnije“.
Njegov treći roman, Knjiga o Danielu (The Book of Daniel, 1971), bio je prekretnica u karijeri. Odvažno je romaneskno obradio život i smrt Julijusa i Ethel Rozenberg – komunističkog para optuženog da je Sovjetima prenosio nuklearne tajne, pogubljenog zbog špijunaže 1953. Njihova imena i detalji su promenjeni, a priču pripoveda njihov izmišljeni sin, koji je otupeo od šokova iz šezdesetih godina pod teretom sećanja na njihovu smrt na električnoj stolici.
Knjigi su uglavnom hvalili, a mnogi su je i obožavali, međutim neki su tvrdili da predstavlja izvitoperavanje istorije i književnosti, obmanjuje čitaoce i praktično staje na stranu špijuna i izdajnika. Kritičar Robert Alter optužio ga je da piše „u neprijateljskom duhu prema Republici“. Doktorov je na to odgovorio moćnim esejom pod naslovom Lažni dokumenti, u kojem je direktno postavio pitanje: „Šta je istorijska činjenica? Ispaljena čaura? Spaljena zgrada? Gomila cipela? Pobednička parada? Dugi marš?“
Pre nekoliko godina, predsednik Barak Obama je nazvao Doktorova jednim od najboljih američkih pisaca i Regtajm jednom od svojih omiljenih knjiga.
Ono što je doživljeno ili pretrpljeno, tvrdio je, može se preneti drugima samo kroz reči ili slike, a one već same po sebi unose značenje i sude o događajima. „Činjenice su slike istorije, baš kao što su slike činjenice fikcije.“ Drugim rečima, romanopisac može biti pošteniji u oblikovanju narativa nego gotovo bilo koji političar. Ili, kako je Doktorov mnogo godina kasnije rekao Džordžu Plimptonu u intervjuu za Paris Review:
U istom intervjuu iz 1986, Doktorov je objasnio kako je nastao Regtajm. Sedeo je u radnoj sobi svoje viktorijanske kuće na aveniji Brodvej, u zelenom liberalnom predgrađu Nju Rošela, gde je tada živeo sa suprugom i decom. „Očajnički želeći da napišem nešto“, počeo je da piše o zidu u koji je zurio, a zatim o kući u kojoj se nalazio, onakvoj kakva je bila kada je sagrađena, negde oko 1906. godine.
Narativ se odatle razlio poput filmske trake kroz projektor, donoseći slike tramvaja i dimnjaka, vaskrsavajući znamenite ličnosti tog doba – Harija Hudinija, Henrija Forda, Zigmunda Frojda, Emu Goldman. Doktorov ih je u fikciji terao da izgovaraju i čine stvari koje nikada nisu rekli ni uradili u stvarnosti, ali je sugerisao da su njegovi portreti verniji njihovim dušama nego većina njihovih biografija. (Takođe je „priznao“ Plimptonu da niko od tih ljudi nikada nije ni postojao, da su „svi oni izmišljeni“.)
Objavljen 1975, roman se činio gotovo neprijatno blagovremenim uoči dvesta godina američke nezavisnosti. Neki čitaoci su, kako je to nazvao Džon Apdajk, imali „Doktorovljev problem“. Apdajk, jedva godinu dana mlađi, ali daleko slavniji, nije bio naklonjen Regtajmovom nepoštovanju istorijskih konvencija. Mnogo kasnije je napisao: „Delovalo je kao igra sa bespomoćnim mrtvim lutkama, pretvarajući istorijski roman u bestežinsku, pomalo sadističku igru.“
Vremenom je promenio mišljenje i priznao da Doktorov „nije toliko rekonstruisao istoriju koliko je bio vizionar koji u prošlim vremenima traži povod za poeziju“. Ali knjiga je brzo stekla mnoštvo poklonika i danas mnogi smatraju da je ozbiljan kandidat za Veliki američki roman.
Ako se Doktorov ređe pominje kao ključna figura američke književnosti u poređenju s Apdajkom i njegovim savremenicima poput Filipa Rota i Normana Majlera, to je verovatno zato što nije imao javni profil o kojem bi se govorilo, niti prepoznatljiv autorski potpis. Bio je besprekoran stilista, ali je svaki roman isporučivao u drugačijem tonu.
Sada se planira i podizanje spomen-obeležja Doktorovu u Nju Rošelu. Biće otkriveno na proleće, kada se zemlja otkravi u Hugenot Parku, nadomak „trospratne braon kuće od šindre“ opisane na prvoj stranici Regtajma. Pada mi na pamet da bi obrazovaniji pripadnici alt-right pokreta (ako takvi uopšte postoje) mogli da se protive podizanju bronzane statue ovog sekularnog jevrejskog intelektualca, sa njegovim izraženim socijalističkim sklonostima i neograničenim simpatijama prema imigrantima, isto koliko su se borili da odbrane kipove generala Konfederacije. I dok se radujem budućoj poseti tom spomeniku, poput one devojke na hodočašću do groba svog omiljenog pisca u početnim i završnim scenama Hotela Grand Budimpešta (2014), istovremeno se nadam da će tada Sjedinjene Američke Države i dalje postojati.
Pre nekoliko godina, predsednik Barak Obama je nazvao Doktorova jednim od najboljih američkih pisaca i Regtajm jednom od svojih omiljenih knjiga. Smatrao sam propustom to što njegovi brojni politički protivnici nisu primetili taj podatak, s obzirom na to da je najdinamičniji lik u romanu Kolhaus Voker Mlađi, uspešni crni koncertni pijanista s početka džez ere, koji je u potpunosti fiktivan i pomalo enigmatičan, ali ujedno dostojanstven i izuzetno privlačan.
Nakon što su rasistički volonterski vatrogasci oskrnavili njegov specijalni ford model T, Vokerovi pokušaji da pravnim putem dođe do pravde postepeno prerastaju u urbani rat na ulicama Menhetna. Ovaj muzičar osniva neku vrstu gerilske jedinice koju naziva Privremena američka vlada i proglašava sebe njenim predsednikom. Njegovi ljudi dižu vatrogasne stanice u vazduh, pucaju iz sačmara na policiju i zauzimaju mermernu biblioteku Dž. P. Morgana, postavljajući u njoj eksploziv.
Ako je ovo bilo Obamino literarno štivo u Beloj kući, sigurno su republikanski Tea Party tvrdolinijaši propustili zlatnu priliku da se uspaniče. Da ne pominjemo Trampa, koji je tada bio u zenitu svog birtherizma (teorija zavere koju je plasirao Donald Tramp, po kojoj Barak Obama nije rođen na teritoriji SAD-a i stoga nije imao pravo da se kandiduje za predsednika, prim. prev.) i delovao više nego ikada poput nekog razmetljivog tajkuna iz knjige – bučnog govornika kvazi-nativističkih besmislica.
„Šalite se?“ upitao me je Ta-Nehasi Kouts kada sam mu to pomenuo nedavno. „Mislite da je iko od njih ikada pročitao Regtajm? Nikad ga nisu ni pročitali, to je cela stvar. Sumnjam da su ikada i čuli za njega.“
Želeo sam da razgovaram s Koutsom o Doktorovu jer ga je često isticao kao veliki uticaj na svoj bestseler, nagrađivanu epistolarnu memoarsku knjigu Između sveta i mene (Between the World and Me, 2015), kao i u esejima iz Obaminog perioda u svojoj zbirci Bili smo osam godina na vlasti (We Were Eight Years in Power, 2017).
S obzirom na teme tih tekstova – „Argument za reparacije“, „Nasleđe Malkolma Iksa“, „Strah od crnog predsednika“ – pretpostavljao sam da je rasna dimenzija Regtajma bila ključna za Koutsa. Ali rekao mi je da grešim.
„To je bio glas te knjige, to me je osvojilo“, rekao je. „Tako prirodan, tako siguran u sebe, već od prve stranice. Ti istorijski likovi se prosto pojavljuju na sceni bez pompe. Teodor Ruzvelt je predsednik. Sigmund Frojd plovi za Ameriku. Evo Teodora Drajzera, evo Hudinija. Doktorov kao da poručuje: ‘Jebi se, pišem toliko dobro da mi ne treba nikakav trik. Čak mi ne treba ni da se nakašljem na početku.’“
U jednom blog postu iz 2009, Kouts je napisao da ga je Regtajm najpre osvojio na „osnovnom, predivnom zvučnom nivou“, uporedivši Doktorova sa reperom – “najboljim MC-jem kog sam ikada čuo“.
Duboko u XXI veku, upozoravao je da SAD ponovo počinju da liče na svoju devetnaestovekovnu verziju, sa nasiljem, siromaštvom, nejednakošću i vladavinom plutarhije.
Jednom je preslušao audio verziju romana, koju je čitao sam autor, tokom duge vožnje kroz Ameriku, i više puta ga je rasplakala. Omiljeni lik mu je, rekao mi je, bio zaljubljeni mladić poznat samo kao Mlađi Brat, koji radi u fabrici vatrometa i postaje revolucionarni ekspert za eksplozive. Jedna scena mu je bila posebno prelepa – trenutak kada Mlađi Brat testira moćne prototipove vatrometa na slanom močvarnom tlu, dok galebovi panično kruže nebom:
„Lice mu je bilo zajapureno, a oči su mu blistale (…) Stajao je kao pod tušem, kao da je okrenut ka vodi. Ispružio je ruke. Bomba je eksplodirala (…) Ptice su se kretale u širokim krugovima iznad zaliva, klizeći preko belih talasa i lebdeći na vetru.“
Politika romana, rekao je Kouts, delovala je gotovo sporedno, ili ispod same priče.
„Doktorov se nije mogao čitati, a da se ne vidi da dolazi sa levice. Ali uvek se osećalo da je priča iznad toga, a teorija negde ispod. Zato je imao toliki uticaj na mene dok sam pokušavao da pronađem i oblikujem sopstveni glas. Nisam želeo da budem novinar koji samo sastavlja ubedljive argumente. Hteo sam da moji argumenti proganjaju, a želja za takvim efektima obično pripada pesnicima i romanopiscima. Zato sam se okrenuo jeziku i naraciji da vidim kako mogu da dotaknem srž.“
Kouts me je ponovo iznenadio priznavši da nikada nije pročitao nijedan Doktorovljev esej. Ono što je naučio od njega pronašao je u njegovoj prozi. „Mislim da sam to oduvek nekako znao, ali on mi je pokazao kako da to bolje napišem. Centralnost, gravitacija istorije. Ideja da je istorija važna.“
Istovremeno, naravno, njegov uzor prilično slobodno je baratao poznatim činjenicama i javnim ličnostima, što je i sam Kouts primetio u tvitu nakon Doktorovljeve smrti: „On nije mario ni dva posto za slavne istorijske ličnosti. Bez problema nam je dao potpuno nadmenog Bukera T. Vašingtona u Regtajmu.“
Kouts ni s tim nije imao problem, pa sam ga pitao da li bi dozvolio drugim piscima – recimo, konzervativnim revizionistima ili ogorčenim rasistima – istu slobodu da Velikog učitelja prikažu kao budalu. „Naravno. Neka to urade. Onda možemo da pričamo o tome šta su napisali i da im objasnimo zašto je to smeće.“
Za Koutsa, Doktorov je posedovao određenu, neobjašnjivu moć. „Gledajte, mogu da pročitam neku publicističku knjigu o Dž. P. Morganu i da opet nemam predstavu kakav je taj čovek zaista bio. Ali kad ga Doktorov stavi na papir i ja ga vidim kao da je tačno ispred mene. On je mogao da prizove prošlost. Mogao je da te odvede tamo. Efekat je bio sablasan, ali osećao si ga kao stvarnost. I znam da nije voleo da njegove knjige nazivaju ‘istorijskom fikcijom’ jer bi to podrazumevalo da nemaju nikakvu relevantnost za sadašnjost, niti išta da kažu o savremenom svetu.“
U poslednjim godinama života, Doktorov je izražavao sve veću bojazan od američkog atavizma, od povratka društvenim uslovima koji su vladali pre Nju dila. Odrastao je pod političkom zvezdom vodiljom Frenklina D. Ruzvelta i žalio je zbog postepenog poništavanja prosvetiteljskih socijalnih reformi voljenog demokratskog predsednika od strane lidera Republikanske stranke, od Niksona do Džordža V. Buša. (Da budemo pošteni, ni za Džimija Kartera nije imao mnogo lepih reči.) Njihov cilj, kako ga je opisao u eseju Karakter predsednika, bio je da Ameriku vrate „u doba kada su ljudi znali svoje mesto i kada su svoje duše prodavali kompanijskim radnjama“.
Duboko u XXI veku, upozoravao je da SAD ponovo počinju da liče na svoju devetnaestovekovnu verziju, sa nasiljem, siromaštvom, nejednakošću i vladavinom plutarhije. Nekoliko njegovih kasnijih romana smešteno je upravo u ključne trenutke tog perioda, brišući granicu između tadašnjeg i sadašnjeg vremena.
Kombinat za vodu (The Waterworks, 1994) Koutsov je lični favorit. Roman oživljava Njujork iz 1870. kao pozornicu neobične gotičke detektivske priče, u kojoj opsceno bogati profiteri iz Građanskog rata fingiraju sopstvene smrti kako bi im jedan genijalni bivši vojni hirurg produžavao život u podzemnoj laboratoriji, nalik nekakvim vaskrslim avetima. Njihova zavera dotiče se teme stvarne korupcije Bosa Tvida i njegovog klana lopova iz Tamani Hola – prikazanih u pozadini priče kao rane inkarnacije bogatih, belih vampirskih figura iz upravnih odbora, koje se ponovo pojavljuju da preuzmu moć u svakoj fazi američke istorije, pa tako i u sadašnjosti.
„Oni su ambiciju doveli do njenog krajnjeg oblika“, piše Doktorov. „Pre svega, bili su apsurdni – smešni, prostodušni, glupi, megalomani. I ubice. Sve osobine ljudi koji u našoj Republici preovladavaju.“
Roman je, izgleda, inspirisao vremenski prelom koji je Doktorov doživeo jednog jutra kada je pogledao kroz prozor svog stana na Gornjoj istočnoj strani – magla se kotrljala preko njujorškog horizonta, brišući sve zgrade novije i više od gvozdenih fasada i smeđih kamenih kuća iz industrijske ere.
u njegovim romanima uvek ostaje osećaj misterije, uporna sumnja da istorija deluje u nama ili nad nama nekakvom čudnom pokretačkom silom
Taj prizor ga je podsetio na Edgara Alana Poa, kojeg je jednom nazvao „našim najvećim lošim piscem“. (Otac mu je bio veliki Poov obožavalac i dao mu ime Edgar upravo po njemu.) Ali narator Kombinata za vodu, iskusni novinar po imenu Makinvejn, često zvuči više kao Volt Vitmen, prekidajući glavni tok radnje da bi opevao mnogobrojnost svog grada. Neki demokratski impuls tera Makinvejna – ili Doktorova – da nerado favorizuje glavne junake spram mase trgovaca, prosjaka, proroka, tvorničkih radnika i sveprisutne dece sa ulice oko njega.
On želi da vi, čitaoci, vidite Menhetn u kasno popodne, davno pre nego što ste se rodili: „vidljive stubove sunca kako seku Brodvej na raskrsnicama (…) vazduh ispunjen pepelom, koji se prosijava kroz filigran vatrogasnih stepenica i telegrafskih žica.“ Podseća vas, kako je to rekla Hilari Mantel, da su mrtvi stvarni – i da će sunce jednom zaći i nad vašim danima.
„Možda mislite da živite u modernim vremenima, ovde i sada, ali to je nužna iluzija svakog doba“, govori Makinvejn. „Mi nismo živeli kao da smo samo priprema za vaše vreme. Nije bilo ničeg romantičnog ili šarenolikog u nama.“
I pored sve pouzdane građe o prošlosti koju Doktorov pruža, u njegovim romanima uvek ostaje osećaj misterije, uporna sumnja da istorija deluje u nama ili nad nama nekakvom čudnom pokretačkom silom, jednako neuhvatljivom i nestvarnom kao i sama ljudska svest.
Nominalni negativac u Kombinatu za vodu, navodni ludi naučnik, na kraju se ispostavlja kao uznemirujuće razuman čovek. Doktor Vrede Sartorijus briljantan je lekar, ultra-racionalista i ekstremni materijalista, koji nema strpljenja za „pesničke zablude“ ili „epistemološke granice“ civilizovanog društva. Ali čak se i on raspada pred likom Abrahama Linkolna.
To se događa u Doktorovljevom potonjem romanu Marš (The March, 2005), koji se odvija nekoliko godina ranije, pred kraj Građanskog rata. Mlađi, nešto topliji Sartorijus vodi mobilnu poljsku bolnicu u vojsci Unije pod komandom generala Vilijama Tekamze Šermana, dok ovaj vodi poslednje bitke kroz Džordžiju, Alabamu i Karolinu, praćen sve većim konvojem oslobođenih robova. (U priči se pojavljuje i Kolhaus Voker Stariji, otac muzičara iz Regtajma, koji svira bendžo među crnim „pionirima“ vojske.)
Kada ga s fronta pozovu da leči opštepoznato osetljivu Meri Tod Linkoln, doktor ne može da pomiri svoj strogi empirizam s „grobnim“ prisustvom njenog muža:
„Zbog moralnog kapaciteta predsednika, bilo je teško biti u njegovom društvu. Da biste objasnili koliko loše izgleda taj teret brige na njegovom čelu, morali biste da uzmete u obzir nešto više od naslednog sindroma. Pravilna dijagnoza nije bila u domenu nauke. Možda je njegova bolest, uostalom, bila zbir svih rana rata koje je upio u sebe, nagomilane patnje ove rastrzane zemlje otelovljene u njemu.“
Ponovno čitanje tog odlomka nedavno me je podsetilo na sede vlasi Baraka Obame tokom njegovih godina provedenih na funkciji. Negde na polovini svog drugog mandata, predsednik je zvučao nalik Linkolnu, ili možda nalik Doktorovu, u intervjuu s urednikom New Yorkera Dejvidom Remnikom: „Ti si suštinski štafetni plivač u reci punoj brzaka, a ta reka je istorija.“
Sam pisac nazvao je Obamu „velikim čovekom“ kada je prvi put izabran. „I ne kažem to samo zato što čita moje knjige“, dodao je. „Glasao bih za njega i inače.“
Istovremeno, smatrao je da predsednik tek počinje da razume stvarnost. A ta stvarnost je ubrzo obuhvatila čitav spektar napada dronovima, digitalnog nadzora i masovnih deportacija. Doktorov, međutim, nije doživeo kraj Obaminog mandata, a kamoli priliku da ga opiše kroz prozu.
Njegov poslednji, kratki roman Endruov mozak (Andrew’s Brain, 2014) predstavlja polu-satirične karikature vodećih ljudi prethodne administracije – Džordža V. Buša, Dika Čejnija i Donalda Ramsfelda – u netipičnoj, eksperimentalnoj meditaciji o skorijoj prošlosti i neposrednoj budućnosti. Uvek kosmički radoznao u vezi sa ljudskom prirodom, sa našim mestom u univerzumu Alberta Ajnštajna i Ludviga Vitgenštajna, sada je delovao ozbiljno zabrinut da bi mikrogenetika mogla konačno otkriti šta nas pokreće – i da bi nas to otkriće moglo uništiti.
Nedugo nakon Doktorovljeve smrti, meksičko-britanski pesnik i naučnik Majkl Šmit opisao ga je u Guardianu kao heroja, „nezanesenog patriotu u sukobu s onima koji patriotizam eksploatišu“. Možemo samo nagađati šta bi Doktorov mislio o sadašnjem predsedniku i opasnom stanju nacije, ali sam pozvao Šmita da nagađa umesto nas.
„Imao je neverovatan osećaj da vidi stvari onakvima kakve jesu“, rekao je Šmit, „i pisao ih je onako kako ih je video, bez ulepšavanja. Ali ne znam da li bi njegova mašta mogla da prihvati naš poslednji zaokret u naučnu fantastiku. Nikada ne bi bio toliki nerealan da poveruje da se ovo može dogoditi. Da je živ i da vidi ovu karikaturu kako vodi državu, ovu travestiju američkog sistema, mislim da bi ostao bez reči.“
Isto pitanje postavio sam i Doktorovljevoj udovici, Helen. U trenutku njegove smrti bili su u braku šezdeset godina, nakon što su se upoznali kao studenti drame na Univerzitetu Kolumbija, početkom pedesetih. Doktorov je na nju ostavio snažan utisak tokom proba za Henrija V, kada je izdeklamovao ceo solilokvij oslanjajući se na ivicu scene i pušeći cigaretu.
Govoreći iz njihovog njujorškog stana, Helen mi je rekla da joj je život sada „veoma drugačiji bez te velike pameti u blizini“. Rekla je da voli da misli na Edgara dok sedi za njegovim pisaćim stolom i da voli da priča o njemu kad god joj se ukaže prilika. Nedavno je prebirala po starim papirima i pronašla ljubavna pisma sa početka njihove veze. Pitao sam je da li joj je to bilo bolno.
„Pa, jeste“, rekla je, „ali možda ne na način na koji mislite. Kada ste mladi i očajnički zaljubljeni, takva prepiska može postati prilično repetitivna.“
U svetlu nedavnih događaja, u mislima joj se često vraćao esej njenog pokojnog muža iz 1987, Građanin čita Ustav, koji je sada za nju „odzvanjao“. U tom tekstu, Doktorov je nazvao taj dokument „proročkim tekstom za istinsku demokratiju“, ali je istovremeno tvrdio da to proročanstvo još uvek nije ispunjeno. Njegovi tvorci, pisao je, nisu mogli ni da predvide ni da odobre nacionalnu vojnu državu koja će izrasti iz njihovih reči dvesta godina kasnije.
Optužio je njihove političke naslednike u Reganovoj Beloj kući da govore „ne razumom i argumentima, već demagoškim pobožnim frazama (…) [njihovo] nepoštovanje zakona i prezir prema jeziku kao da idu ruku pod ruku.“ Nadao se da će budući amandmani i odluke Vrhovnog suda nastaviti da unapređuju Ustav ka njegovom vrhuncu: „Kada se jednom ovaj tekst pročuje, ne može se smatrati ostvarenim na Zemlji dok svi odnosi među američkim građanima – pravni, imovinski – ne postanu pravedni.“
To se nije dogodilo za Doktorovljevog života, niti je on to očekivao, rekla je Helen. Uveravala me je da nije bio mrzovoljan čovek, čak ni dok je pisao – nikada nije odbio da primi k sebi ijedno od njihovo troje dece kada bi ga prekinuli. Ali, sve u svemu, bio je „pesimista“, rekla je.
„Na neki način mi je drago što Edgar nije morao da sazna šta se sada dešava. ‘Apoplektičan’ je prva reč koja mi pada na pamet kada pokušam da zamislim njegovu reakciju.“
Doktorov je ceo život bio agnostik, a Boga nije iznenada pronašao ni na samrtničkoj postelji. Ipak, sugerisao je Helen da bi želeo da ga ljudi pamte po Biliju Batgejtu – knjizi za koju ni sam nije bio siguran kako ju je napisao.
Helenina omiljena knjiga bila je Knjiga o Danielu. „Za mene, jedan od izuzetnih romana XX veka.“ Bila je naklonjena i Jezerskom mesecu (Moon Lake, 1980), knjizi koja prikazuje Doktorova u njegovom najavangardnijem izdanju – priči iz doba Velike depresije o lutajućim pesnicima, tajnim vilama, cirkuskim nakazama i sindikalnim sukobima, sastavljenu od fragmenata klasične naracije, slobodnog stiha i jezivih biografskih podataka nalik FBI dosijeima.
„Mogu da čujem njegov glas naročito u toj knjizi“, rekla je. „Proza se kreće kao voda – menja se, svetluca, talasa, a na nekim mestima je potpuno mirna.“
Razgovor s Helen o njenom mužu podsetio me je i na njegovo kasni remek-delo Homer i Lengli (Homer & Langley, 2009). U tom romanu, Doktorov je produžio životni vek braće Kolijer, čuvenih sakupljača otpada i samotnjaka koji su svoju ogromnu kuću na Menhetnu zatrpali planinama beskorisnih stvari – od starog metala i izbledelih novina do klavira i antikvitetnih automobila.
Njihova tela pronađena su 1947, ali u Doktorovljevoj verziji živeli su decenijama duže, nadživeli Dvajta Ajzenhauera i Džona F. Kenedija, preživeli i Vijetnamski rat. Šta ako bi neko uradio isto za samog pisca? On je sada deo istorije i svakako nije manje zanimljiv lik od onih koji su obitavali u njegovim romanima. A ako sam dobro razumeo njegovu filozofiju, ništa me ne sprečava da napišem priču u kojoj Doktorov živi i danas.
Doktorov postaje, u poznim godinama, glas jednog pokreta. Čitaoci, pristalice, sledbenici usvajaju ga kao zagonetniju, duhovitiju, ubedljiviju alternativu Berniju Sandersu.
Kao vežba iz ispunjenja želja, priča bi izgledala ovako: pisac je ogorčen ishodom izbora u novembru 2016, ali nije ni blizu toga da bude ućutkan. Hvata se za ironiju „lažnih vesti“ koje prepoznaje lažni glavnokomandujući i objavljuje hitne, zapaljive eseje u duhu svojih ranijih tekstova poput Karakter predsednika.
„Istinski predsednik imao bi snagu da proširi granice savremenog političkog diskursa“, citira on taj tekst, razrađujući dalje platonovski ideal koji je sada pronašao svoju suštu suprotnost u Trampu. „[On] bi voleo i poštovao jezik kao najbolje sredstvo kojim dolazimo do stvarnosti. To podrazumeva osećaj za ogromnu moralnu težinu svakog ljudskog života [i] možda čak i osećaj tragedije koji mu ne bi dao da spava.“
Kao profesor engleske i američke književnosti na Univerzitetu u Njujorku, Doktorov još vatrenije pravi razliku između „dobrih i loših priča“. Ismeva ružne, providne fabrikacije Bele kuće i poziva svoje studente da demonstriraju odgovorno građanstvo kroz otpor, pa čak i pobunu. Nekima se to ne dopada. Žale se fakultetu da su mu predavanja postala previše pristrasna, previše socijalistička ili, u najboljem slučaju, „neprimereno politička“.
Ali drugi ga bodre, snimaju njegova predavanja i postavljaju ih na Jutjub. Pisac postaje viralan, mim kroz gifove i heštegove: #DoctorowsOrders, #DoctorowInTheHouse, #DoctorOhNoHeDidn’t.
Tramp, naravno, primećuje i objavljuje niz tvitova u kojima Doktorova naziva „propalim luzerskim piscem za koga niko nikada nije čuo, čije su knjige đubre i koji LAŽE jer ne zna NIŠTA o meni.“ Oni koji zaista nikada nisu čuli za njega sada postaju zainteresovani. Doktorov je u vestima, njegove knjige skaču na listama Amazona.
Nije mu prijala pažnja, nerado je davao intervjue i nije mogao ni da zamisli da koristi društvene mreže, ali je osećao da ima dužnost da se oglasi. „Vremena su beznadežna“, rekao je jednom novinaru. „Opstanak Republike zavisi od kolektivnog čina buđenja i prisećanja.“ Dok je mastilo na Ustavu još bilo sveže, podseća, Amerikanci su organizovali radosne parade u čast tog svetog teksta, ujedinjeni u „ideji, uverenju, veri da je Amerika bez presedana u istoriji“.
„Da bismo povratili osećaj sopstva“, kaže Doktorov, pozivajući se na još jedan svoj stari esej, Uverenja pisaca, „možda ćemo morati da se vratimo u detinjstvo, u prošlost, i počnemo iznova. Da bismo povratili svoje društvo, potrebne su nam reči da ga pronađemo.“
Time želi da kaže da su nam potrebne priče i da ih moramo pričati s uverenjem da u svedočanstvu i moralnom opredeljenju još može postojati „spasenje“. Nebitno da li je u pitanju književnost ili publicistika – „postoje samo narativi“, kaže. Uostalom, poraz Hilari Klinton bio je neuspeh pripovedanja. Mladi levičari to čuju i prepoznaju istinu u tome. Doktorov postaje, u poznim godinama, glas jednog pokreta. Čitaoci, pristalice, sledbenici usvajaju ga kao zagonetniju, duhovitiju, ubedljiviju alternativu Berniju Sandersu (iako je od senatora stariji deset godina).
Ništa od toga autor ne bi želeo za sebe. Nije bio politička životinja i profesionalno se povlačio pred generacijom novih pisaca poput Koutsa, koji su čitali njegova dela i uzimali ih k srcu. Oni su spremni da spaljuju mitove o generalu Liju, Miltonu Fridmanu, Henriju Kisindžeru i Stivu Banonu. Njihov osećaj istorijskog identiteta polazi od dubokog uvida da Sjedinjene Američke Države nikada nisu bile velike, ili barem još nisu, a prihvatanje te istine mora biti prvi korak ka njihovom ostvarenju.
Zatim Tramp dolazi u grad na jedno od svojih povremenih noćenja u „domu“ u Njujorku. Kao odgovor na predsednikove najnovije napade na novinare i druge kritičare, razne grupe za građanska prava – Američka unija za građanske slobode, Koalicija za Prvi amandman, Američki knjižari za slobodu izražavanja – organizuju marš ka Trampovom tornju.
Hiljade demonstranata slivaju se niz Petu aveniju iz Central parka, prolazeći pored spomenika Vilijamu Tikamsi Šermanu i prelazeći Istočnu 57. ulicu, samo nekoliko blokova od Doktorovljevog stana. Delegacija ga poziva da izađe i održi nekoliko reči okupljenima na uglu. Pisac pristaje, prisećajući se svog starog poznanika Ebija Hofmana – briljantnog, ali nepodnošljivog šamana američkog radikalizma iz šezdesetih, koga je u izmenjenom obliku uvrstio u Knjigu o Danielu.
Hofman je jednom okupio svoje sledbenike kako bi formirali prsten oko Pentagona i pokušao da zgradu podigne u vazduh molitvama i bajanjem. Doktorov se pita da li bi trebalo da predloži isto s Trampovim tornjem, ali to ipak nije njegov stil. Umesto toga, oslanja se na govor koji je jednom održao diplomcima Univerziteta Brandeis. U njegovim godinama može mu se oprostiti što ponavlja sopstvene reči. „Svaki život ima svoju temu“, govori tihoj masi.
Predsednik, u svom tornju, posmatra deo ovoga na televiziji, deo kroz prozor. Posmatra Doktorova izbliza, preko prenosa na kablovskoj, i gleda dole na njegovu daleku figuru u masi. Naizmenično oseća bes i nelagodu. Uznemiren je na način koji ne ume da iskaže. Ovaj starac, ovaj pisac, proziva ga, a on se oseća čudno uplašeno.
Ne fizički, naravno. Ali… kako? Duhovno? Moralno? Istorijski? Doktorovljeve reči daju Trampu osećaj nadolazeće ostarelosti, tišine, ništavila, kao da njegov život uopšte nema temu, dok sunce zalazi nad Menhetnom i nestaje iza horizonta planete.
Tekst: Stephen Phelan
Izvor: bostonreview.net
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o tome kako je Kormak Makarti kroz Krvavi meridijan prikazao američku istoriju kao i esej o tome zašto je E.A. Po savršen pisac za ova histerična vremena.