Otkriće empatije: Rilke, Roden i umetnost „samogledanja“

Empatija, orijentacija duha nesumnjivo različita od simpatije, danas predstavlja epicentar našeg moralnog univerzuma. Slavimo je kao obeležje plemenitog duha, noseći stub društvene pravde i katalizator dostizanja najvišeg čovekovog potencijala – centralnu tačku naše ljudskosti. Pa ipak, začeće empatije se desilo u umetnosti, pre tek nešto više od jednog veka. U modernim leksikonima pojavljuje se tek početkom XX veka, gde služi da opiše umni čin projektovanja sebe u umetničko delo u pokušaju da bolje razumemo zašto nas umetnost dotiče.

Rejčel Korbet istražuje upravo ovo neočekivano poreklo i njegov značajan efekat na popularne ideje u svojoj knjizi Moraš da promeniš svoj život: Priča o Rajneru Mariji Rilkeu i Ogistu Rodenu – slojevitom, lirskom razmatranju ličnih, međuljudskih i kulturnih sila iza Rilkeovog kultnog dela Pisma mladom pesniku – knjige koja je u 100 godina od svog prvog izdanja bila toliko voljena i naširoko citirana da je poprimila status svetog pisma sekularne kulture. Iz te originalne priče Korbet izvlači jednu veću: „kako želja za stvaranjem navodi mlade umetnike da prevaziđu svoja teška, srceparajuća detinjstva i da rade, po svaku cenu.”

Prepričavajući svoj osvešćujući susret sa Rilkeovim klasikom koji joj je poklonila majka, a koja ga je i sama kao mlada dobila od svoje mentorke, Korbet definiše jedinstvenu čaroliju kojom ova čudesna knjiga već generacijama pleni:

Čitajući je te večeri, osećala sam kao da mi neko šapuće sve one mladalačke potvrde koje sam žudela da čujem, u dugim, germanskim rečenicama. Usamljenost je samo širenje svemira oko tebe. Veruj neizvesnom. Tuga je način života da te zagrli i promeni. Učini samoću svojim domom.
[…]

Trajna draž koju ova knjiga poseduje sadržana je u kristalizaciji duha mahnite tranzicije u kom je napisana. Možete je se prihvatiti tokom bilo koje životne nedaće, otvoriti nasumičnu stranicu i naći utehu koja istovremeno deluje univerzalno i ukrojeno samo za vaše uši.

Iako je Rilke svoju pesničku mudrost zaveštavao primaocu njegovih pisama, devetnaestogodišnjem pitomcu i nadobudnom pesniku, Francu Ksaveru Kapusu, Korbet ističe da većina ljudi ne zna da je u procesu emulirao sopstvenog velikog mentora – francuskog vajara, Rodena. Rilke je dugo radio za Rodena i do kraja života je gajio veliko poštovanje prema čoveku. Uprkos ogromnim površnim razlikama – „Roden je bio jedan racionalni, šezdesetogodišnji Francuz, dok je Rilke bio dvadesetogodišnji nemački romantičar”, piše Korbet, poredeći Rodena sa planinom, a Rilkea sa „maglom koja je okružuje” – ovaj vajar je postao najuticajnija ličnost u životu mladog pesnika. Ipak, Rodenov najveći poklon Rilkeu bilo je upravo ono što Pismima mladom pesniku daje tu duhovnu draž: umetnost empatije.

Korbet piše:

Otkriće empatije se odnosi na mnoge klimaktične promene u umetnosti, filozofiji i psihologiji Evrope s kraja XIX veka. Promenilo je način na koji su umetnici razmišljali o svom radu i način na koji su se posmatrači za taj rad vezivali, generacijama kasnije.

Empatija možda jeste koncept koji zasićuje današnje popularne leksikone do te mere da se graniči sa besmislom, ali u Rilkeovo vreme, predstavljala je potpunu novinu, usplamtelu žarom duhovnog značaja. Njeno otkriće delo je dvojice neočekivanih saradnika – Vilhelma Vunta, nemačkog lekara koji je „slučajno uzrokovao rođenje psihologije tokom 1860-ih” i Teodora Lipsa, filozofa iz naredne generacije. U pokušaju da razume zašto nas umetnost toliko snažno dotiče, Lips je uspostavio, za to vreme radikalnu, hipotezu da snaga tog utiska ne leži u samom umetničkom delu, već je posmatrač sintetizuje konkretnim činom posmatranja. Korbet sažima suštinu njegove ideje i potcrtava njeno kombinovano poreklo:

U trenutku kada posmatrač prepozna lepotu neke slike, ona prestaje da bude samo predmet i postaje umetničko delo. Prema tome, čin gledanja postaje deo stvaralačkog procesa, a posmatrač postaje umetnik.

Lips je pronašao ime za svoju teoriju 1873. godine, u disertaciji jednog nemačkog studenta estetike po imenu Robert Fišer. Kada čovek projektuje svoje emocije, ideje i sećanja na predmete, on se upušta u proces koji je Fišer nazvao ‘einfühlung’ – bukvalno prevedeno „uosećanje”. Britanski psiholog Edvard Tičener preveo je 1919. godine ovu reč na engleski jezik kao „empatija”, izvodeći je iz grčkog ‘empatheia’, odnosno „in pathos”. Po Fišeru, ‘einfühlung’ otkriva zašto umetničko delo čini da se posmatrač nesvesno „kreće u i sa oblicima”. Proglasio je ovu telesnu mimikriju „mišićnom empatijom” – konceptom koji se dopao Lipsu, pošto je jednom prilikom prisustvovao plesnom recitalu tokom kog je osetio kako „stremi i stupa” sa plesačima. Takođe je povezivao ovu ideju sa somatosenzornim imitacijama, poput zevanja ili smeha.

Pola veka kasnije, Mark Rotko će primetiti: „Ljudi koji plaču pred mojim slikama doživljavaju isto religiozno iskustvo kakvo sam i ja imao dok sam ih slikao.” Time je artikulisao model kreativne prenosivosti – ili emotivne zaraznosti umetnosti, kako ju je Lav Tolstoj nazvao – koji je Lips formulisao. Korbet piše:

Empatijom je objašnjeno zašto ljudi nekada opisuju iskustvo „gubljenja” u nekom moćnom umetničkom delu. Možda na trenutak prestanu da slušaju ljude oko sebe, naježe se ili izgube pojam o vremenu. Desi im se „osećaj u stomaku” ili ih preplave sećanja, poput Prustovih madlena. Efektno umetničko delo izvlači posmatrača u svet, dok posmatrač istovremeno upija to delo nazad u svoje telo. Empatija je razlog zašto crvena boja teče poput krvi u žilama, a plavo nebo puni pluća vazduhom.

No, iako je empatija nastala kao promišljanje nad umetnošću, psiholozi su ti koji su je preneli u popularnu kulturu, najviše zahvaljujući hibridizaciji evropske umetnosti i nauke, u ranom XX veku. Korbet piše:

U Beču, mladi profesor Sigmund Frojd pisao je 1986. jednom svom prijatelju kako se „udubio” u Lipsova učenja, „za kojeg verujem da poseduje najbistriji um među današnjim filozofskim autorima.” Nekoliko godina kasnije, Frojd se zahvalio Lipsu na daru „hrabrosti i kapaciteta” da napiše svoju knjigu ‘Humor i njegov odnos prema nesvesnom’. Kasnije je nastavio da veliča Lipsovo istraživanje kada je postulisao da bi empatija trebalo da bude usvojena od strane psihoanalitičara kao sredstvo za bolje razumevanje pacijenata. Tražio je od svojih studenata da pacijente ne posmatraju iz ugla osude, već empatije. Treba da se povuku u pozadinu, poput „prijemnog organa” i da teže „stavljanju sebe u poziciju druge osobe”, rekao je.

Naravno, taj koncept nije bio nov, iako jezik koji će ga sadržati jeste. Ali Lips je osmislio odgovarajući jezik kojim se infiltrirao u popularnu misao i postavio se na pravo mesto, u pravo vreme. Kada je postao profesor katedre filozofije na Univerzitetu u Minhenu 1894, među njegovim studentima nalazio se i veliki ruski slikar Vasili Kandinski – koji je kasnije ponavljao neke od Lipsovih ideja u pisanju o duhovnim elementima u umetnosti – kao i Rilke, koji je upisao Lipsove osnove estetike čim je pristigao u Minhen iz Praga.

Lipsov koncept einsehen, ili ‘samogledanje’ – vid svesnog razmatranja koji Korbet poetski opisuje kao “čudesno putovanje od površine neke stvari do njenog srca, gde percepcija vodi emotivnom povezivanju” – bio je ključan za otkriće empatije. Ona dalje piše:

Suočen sa kamenom, na primer, čovek treba da se zagleda duboko u mesto začeća njegove kamenitosti. Posmatrač potom treba da nastavi sa gledanjem sve dok njegov centar ne počne da tone usled stenovite težine kamena koji se fomira i u njemu. U pitanju je oblik percepcije koji se dešava unutar tela i koji zahteva da posmatrač istovremeno i gleda i bude gledan. Kroz posmatranje sa empatijom, čovek ne vidi samo očima, već i kožom.

Rilke je ovaj koncept shvatio kao jedan prilično prosvetljujuć ugao gledanja, ne samo na umetnost, već i na život. Pisao je, u pismu jednom prijatelju:

Iako ćeš mi se možda smejati ako ti kažem gde moj najveći utisak, moj svetoutisak, moje zemaljsko blaženstvo leži, moram ti priznati: iznova i iznova, bilo je to tu i tamo, u takvom samogledanju, u neopisivo hitrim, dubokim, bezvremenim trenucima ovog božanskog samogledanja.

Korbet zaokružuje ključ Rilkeovog uvida:

Opisivanjem radosti usled ovakvog kušanja sveta, Rilke je ponovio Lipsovo uverenje da, kroz empatiju, individua može da se oslobodi od samoće svog uma. Dok je Rilke učio u zoo-vrtu u Parizu,  Lips je u Minhenu radio na teoriji o empatiji i estetskom uživanju. U svom monumentalnom radu na tu temu identifikovao je četiri tipa empatije, onako kako ih je on video: opštu, neperceptivnu empatiju: kada vidimo kretnje u svakodnevnim predmetima; empirijsku empatiju: kada vidimo ljudske karakteristike u neljudskom; empatiju raspoloženja: kada pridajemo emocionalna stanja bojama i muzici, poput “vesela žuta”; i empatiju razumnog izgleda: kada gestovi ili kretnje prenose unutrašnja osećanja.

Iz ovog dinamičnog dijaloga između unutrašnjeg i spoljašnjeg javlja se najosnovnije pitanje o postojanju: Šta je sopstvo? Ovim provociramo dodatno pitanje: Ako smo mi sami u posedu sopstva, kako možemo znati da ga i drugi poseduju? Korbet piše:

[Ovo] je bilo pitanje do kojeg je Teodor Lips, Rilkeov stari profesor, svojim istraživanjem došao. Zaključio je da, ako ‘einfühlung’ objašnjava način na koji ljudi sebe vide u predmetima, onda čin posmatranja nije samo pasivno upijanje, već doživljeno prepoznavanje. Sopstvo, koje obitava drugde. A ako vidimo sebe u umetnosti, možda možemo videti sebe i u drugim ljudima. Empatija je predstavljala povezanost sa tuđim umovima. Rilkeov čudnovati kapacitet za empatiju bio je najveći dar njegovom pesništvu, ali verovatno i najteži krst koji je nosio.

U ostatku spektakularne knjige Moraš da promeniš svoj život, Korbet nastavlja da raspetljava isprepletanu mrežu uticaja i međuzavisnosti koje su oblikovale Rilkeovu trajnu zaostavštinu i njene šire implikacije za unutrašnji život umetnika. Tome dodajte samog Rilkea, na temu pisanja i toga šta znači biti umetnik, kao i značaja neizvesnosti koji obogaćuje život.

Piše: Maria Popova
Izvor: brainpickings.org
Prevod: Aleksandar Vučetić

(Pročitajte i tekst o tome šta se zbivalo sa muzama umetnika nakon što su ih ovi iskoristili i odbacili.)