Lekcije o slavi ili: kako su Vitmen i Vajld proveli jedno popodne zajedno

Na dan 31. januara 1882, delimično paralizovan čovek koji je živeo sa svojim bratom i snajom u nizu identičnih kuća u Kamdenu, Njudžerzi, pisao je prijatelju o svom skorašnjem posetiocu. “On je jedan fini, krupni mladić”, zabeležio je. “I imao je sjajan osećaj kako da mi se dopadne.” 

Tako je Volt Vitmen opisao Oskara Vajlda i dan koji je proveo sa njim. Ovaj susret samozvanog “starog grubijana” koji je uneo revoluciju u američku poeziju svojim remek-delom “Vlati trave” i samoproklamovanog “profesora estetike” koji je obilazio Ameriku, hvaleći u svojim predavanjima zidne svećnjake i vezene jastuke, bio je čest predmet ispitivanja u godinama koje su usledile, obično kroz optiku onoga što sada nazivamo “queer” istorijom, ili je posmatran kao jedan interesantan, ako ne i specifično posledičan momenat u istoriji književnosti. 

Ali ni jedan pristup ne obuhvata pravu dimenziju ovog sastanka. Zato što Vajld nije putovao u Kamden da bi pričao o rodnim ulogama ili belles lettres. Pisac je tada i dalje bio godinama udaljen od postanka autorom čije će se duhovite i istaknute drame i dan danas izvoditi. Ono što ga je gonilo ka Vitmenovom domu je bila mogućnost da se raspita o sticanju slave. Hteo je da priča s onim koji je ispevao “Pesmu o meni” – starijeg čoveka (Vitmen tada ima 62, Vajld 27 godina) neiscrpne energije za samopromociju, uprkos zanemoćalosti. Vitmen je bio internacionalna ikona koja je ispitivala mutnu liniju između prihvaćenog i ozloglašenog i medijski osvešćenog pesnika koji je razumeo krucijalnu ulogu imidža u stvaranju literarne karijere. Vajld nije putovao u Kamden da nauči kako da postane poznat pisac. To će, bio je uveren, kasnije sam naučiti. Otišao je tamo da nauči kako da bude poznata ličnost. Teško da bi se moglo smisliti podesnije uparivanje učitelja i učenika. 

Vajlda je u Ameriku poslao Ričard Dojli Kart, menadžer u “Gilbertu i Salivan”-u, čija je poslednja opereta “Strpljivost” bila nedavno postavljena u prestonici Engleske i imala dosta uspeha kod kritike, a karte za nju su bile rasprodate. Kart je poslao i prethodne hit predstave svojih klijenata u Ameriku, gde su imale mnogo uspeha. “Strpljivost” je bila satira na račun britanskog esteticizma, umetničkog pokreta ujedinjenog pod sloganom “umetnost radi umetnosti”. Estetičari su podržavali upotrebu dekorativne ornamentike prilikom pravljenja nameštaja, keramike, tekstila i tako dalje, i proklamovali su superiornost ručno pravljenih dobara nad onim proisteklim iz masovne produkcije. Njihov poetski kredo je sumirao Kits: “Lepota je istina, istina je lepota – to je sve što znate na svetu i sve što treba da znate.” 

Za Gilberta, međutim, taj pokret je bila nirvana za beskorisne narcise i sredstvo za samoveličanje kicoša kada se sporečkaju oko svog besprekornog ukusa, a to ubeđenje je želeo da verbalizuje kroz komični efekat u “Strpljivosti”. Glavne muške uloge u opereti, Bantorn i Grosvenor, dva pesnika koji se bore za ruku cure po imenu Strpljivost, bile su mešavina nekoliko vodećih estetičara, između ostalih: slikara Dantea Gabriela Rosetija i Džejmsa Meknila Vislera, pesnika Algernona Svinburna, i novopečenog diplomca sa Oksforda Oskara Vajlda, koji je tvrdio, bez ikakvog opravdanja, da je vođa pokreta. Vajld je skoro bio objavio samizdat zbirku pesama koja je naišla na poraznu kritiku, sarkastične stripove u magazinima kao što je “Udarac” i neznatnu prodaju. 

Ono čega se Karte plašio je bilo to što esteticizam nije bio poznat u SAD. Da li će američka publika shvatiti šale? Do rešenja je došao menadžer Kartove kancelarije u Njujorku: poslati “pravog” estetičara (možda Oskara Vajlda?) da održi seriju predavanja po Americi (“O lepoti”, možda?) odeven u autentičan “estetičarski” kostim (satenske pantalone, svetlucajuće kožne štikle, tesni somotski sako, i tako dalje) koji nosi lik Bantorna u “Strpljivosti”. Vajldu je poslat telegram iz Njujorka u London u kome se (lažno) tvrdi da pedeset američkih agenata za predavače jedva čeka da ga rezerviše, ako ima vremena da predaje. Vajld je bio pred bankrotom, pa je odgovorio: “Da, ako je ponuda dobra.” A ona je bila: pedeset odsto od prodaje ulaznica, manje troškovi. 

Vajld je stigao 3. januara 1882. i šest dana kasnije održao je prvo predavanje naslovljeno “Engleska renesansa umetnosti” pred rasprodatom salom Čikering dvorane (kapacitet: 1,250 sedišta). Činjenica da je taj čovek praktično nepoznat Amerikancima mogao da postigne toliki uspeh bila je posledica skoro neprestanog izveštavanja njujorške štampe o Vajldovom doterivanju za žurke koje su prethodile predavanjima, a kojima su prisustvovale vodeće ličnosti Menhetna. “Stojim u sobi za recepcije i kada izađem oni i po dva sata defiluju, kako bismo se upoznali”, pisao je Vajld prijatelju u Londonu o svojoj socijalizaciji. “Ja im se graciozno poklonim i ponekad ih počastim kraljevskom opservacijom.” 

“Došao sam kao pesnik pesniku,” rekao je Vajld, kada mu je Vitmen otvorio vrata. Vitmen, koji je obožavao da bude obožavan, oduševio se kada je čuo ovo. Otišao je do ormana i uzeo snahinu bocu domaćeg vina od šumskih bobica. Počeli su da prazne flašu.

Jedan reporter je intervjuisao Vajlda dok su putovali ka Filadelfiji, drugoj stanici na njegovoj turneji. “Kojem pesniku se najviše divite u Americi?”, upitao je Vajlda, koji je dobio prestižnu Njudigejt nagradu za poeziju u Oksfordu.  “Mislim da su Volt Vitmen i (Ralf Valdo, prim. prev.) Emerson dali svetu više od bilo koga”, odgovorio je. “Nadam se da ću upoznati gospodina Vitmena.” (Možda mu je njegov agent rekao da pesnik živi u blizini.) “Silno mu se divim”, nastavio je. “Dante Roseti, Svinburn, Vilijam Moris i ja često diskutujemo o njemu.” Zapravo, Svinburn i Vajld su bili samo poznanici i ni o čemu nisu često diskutovali. Ali to nije sprečilo Vajlda da doda, kao da je ponovio nešto iz njihovih “čestih” diskusija: “Postoji nešto tako grčko i razumno u njegovoj (Vitmenovoj, prim. prev.) poeziji; tako univerzalno, tako sveobuhvatno.” Nakon što je štampa u Filadelfiji ovo objavila, Vajld je dobio odgovor kome se nadao. Vitmen je poslao poruku u njegov hotel: “Volt Vitmen će biti kod kuće od 2 do pola 4 ovog popodneva i veoma bi voleo da vidi gospodina Vajlda.” 

“Došao sam kao pesnik pesniku,” rekao je Vajld, kada mu je Vitmen otvorio vrata. Vitmen, koji je obožavao da bude obožavan, oduševio se kada je čuo ovo. Otišao je do ormana i uzeo snahinu bocu domaćeg vina od šumskih bobica. Počeli su da prazne flašu. 

Naizgled nisu bili najidealniji ortaci za piće. Vajld je postigao najbolji rezultat iz čak dva predmeta na jednom od najboljih univerziteta na svetu; Vitmen je sa jedanaest godina napustio školu. Vajld je bio uglađeni govornik i epigramatist, Vitmen se izražavao kratkim, povremeno gramatički neispravnim ispadima. Vajld je bio snob; Vitmen je (prema svojim rečima) “lako razgovarao sa crncima”. Uprkos ovim razlikama, ova dva čoveka su uživala u druženju. “Zvaću te Oskar”, rekao je Vitmen. “Sviđa mi se to”, odgovorio je Vajld. Bio je ushićen što je u društvu čoveka koji je, kao što se Vajld nadao sa sebe, započeo svoju karijeru tako što je sam objavio svoju zbirku pesama. 

On je prihvatio Vitmenov poziv da mu se pridruži u malenoj sobi na trećem spratu gde su mogli da budu, kako je Vitmen rekao, “na ti”. Vajlda je šokirala sobica u kojoj je ovaj pisao svoje stihove. Posvuda je bila prašina, a jedino mesto gde je mogao da sedne, niska hoklica blizu stola, bila je zatrpana neurednom gomilom novina koje je Vitmen čuvao, jer su ga u njima pomenuli. 

Amerikanac je rekao svom gostu da se divi radu britanskog pesnika lorda Alfreda Tenisona, ali je primetio da je to ipak bilo “naparfemisano… do krajnje sladunjavosti.” Onda je upitao: “Da li ćete vi mladi odbaciti etablirane idole, Tenisona i ostale?” 

“Tenisonova pozicija je veoma jaka”, rekao je Vajld, “I previše ga volimo. Ali nije sebi dozvolio da bude deo živog sveta… Mi se, sa druge strane, krećemo u samom srcu današnjice.” To “mi” se odnosilo na pokret estetičara. “Mladi ste i vatreni”, rekao je Vitmen, “polje je široko i ako želite moj savet, samo napred.” 

Pravi predmet Vitmenovog razgovora nije bio u vezi sa literarnim formama, u pitanju je bilo kako izgraditi karijeru u javnosti, sa svim pojedinostima koje samoveličajuća postignuća zahtevaju. Taj zaključak možemo pouzdano izvesti, jer prva stvar koju je Vitmen dohvatio kada su stigli u njegovu sobicu bila je njegova fotografija, koju je poklonio gostu. Vitmen je prvi razvio ideju da pisac u potrazi za slavom treba prema sebi da se ophodi kao prema artefaktu. Kada su “Vlati trave” objavljene 1855, na koricama nije bilo Vitmenovog imena; umesto toga, na sledećoj strani je bio njegov portret, prikazujući autora kako stoji u radničkoj odeći, sa otvorenim okovratnikom, levom rukom u džepu pantalona, a desnom koja počiva na njegovom boku, dok njegovu bradatu glavu natkriljuje šešir samouvereno nakošen, a njegov pogled istovremeno neusiljeno i izazivački sreće čitaočev. Nikada se nijedan pisac nije predstavio publici na ovakav način, a kamoli ovako hotimično. 

Portret koji je od Vitmena dobio Vajld 1882. naći će se u sledećoj Vitmenovoj knjizi “Uzorak dana”, zbirci putničkih dnevnika, tekstova o prirodi i sećanja iz Američkog građanskog rata (Vitmen je proveo ratne godine u Vašingtonu, radeći kao vladin službenik i volontirajući po bolnicama). Na fotografiji je prikazan iz profila, kako sedi u pletenoj stolici i nosi šešir širokog oboda, košulju sa otvorenim okovratnikom i kardigan. Leptir mu se spustio na kažiprst koji drži pred svojim licem. “Uvek sam imao talenta za privlačenje ptica i leptira”, rekao je jednom prijatelju Vitmen. Godinama kasnije Vitmenov “leptir” je pronađen u biblioteci Kongresa. Bio je napravljen od kartona; uzicom je bio privezan za njegov prst. 

Predajući mu tu fotografiju, Vitmen je objasnio Vajldu da slava pisca samo delimično ima veze sa njegovom literaturom. Ona takođe ima veze i sa performansom. Takvo igranje uloga nije akt foliranta; u Vitmenovom umu svaka poza koju je zauzeo bila je autentična. Ovaj tip autentičnosti – kreiranje imidža kome će se biti veran u javnosti – Vajld je iskusio u manjem obimu kada je izigravao estetičara u kampusu Oksfordskog koledža “Magdalena” i po londonskim žurkama. Bilo je instruktivno naići na odobravanje od strane pesničke zvezde koja je efikasnost ove metode dokazala na internacionalnoj sceni. Vajld je uvek verovao da nema ničega neslavnog u potrazi za slavom. Dajući mu svoj portret, Vitmen mu je potvrdio taj instinkt. 

Nekoliko dana pre nego što će upoznati Vitmena, Vajld je pozirao fotografu Napoleonu Saroniju u Njujorku, odeven kao estetičarski Adonis u satenskim pantalonama. Prateći Vitmenovu ideju, koristio je ove fotografije kao svoj logo dok je držao predavanja u Americi. Podelio ih je više od 140 i ostao je u Sjedinjenim Državama celu godinu, postavši na taj način drugi najpoznatiji Britanac u Americi, odmah iza kraljice Viktorije (što nije loše za pisca koji jedva da je išta i napisao). 

“Bog te blagoslovio, Oskare”, rekao je Vitmen kada je Vajld odlazio. On se našalio kako je Vajldu sigurno teško palo to domaće vino kojim ga je poslužio. Vajld se tada makar jednom odrekao snobovštine. “Da je to bilo i sirće, svejedno bih ga pio”, rekao je. “Toliko se divim tom čoveku, da to jedva mogu da iskažem.” 

Tekst: Dejvid M. Fridmen
(prevod: Danilo Lučić) 

izvor: newrepublic.com