Željana Vukanac: Kretanje je jedini odgovor na sva pitanja

Željana Vukanac je odrastala je u Obrovcu, Žegaru, Obiliću i Beogradu, završila je osnovne i dvojne master studije Srpske književnosti na Univerzitetu u Beogradu i Kulturne i intelektualne istorije između istoka i zapada na Univerzitetu u Kelnu,  kao DAAD stipendistkinja. Njen master rad „Istorija rondoa između istoka i zapada” nagrađen je priznanjem „Leonid Čertkov” Univerziteta u Kelnu. Pored ovog rada koji je objavljen, tu su i tri pesničke zbirke: Prostori (2019), za koju je dobila nagradu „Mak Dizdar”, U talasima tela (2020) i, krajem 2025. godine, Plavi plodovi dudovi.

Plavi plodovi dudovi (Kontrast, 2025) je tvoja treća pesnička knjiga. Kada je uporediš sa prethodno objavljenim, gde vidiš kontinuitet, a gde pomeranje – u jeziku, temama, načinu na koji pesma „diše“?

U novoj zbirci „otežano disanje”, kao osećanje sveta, preneto je i kroz stil. Jezik je zatvoreniji, stilske figure i slike preuzimaju pesmu ili se nižu jedna za drugom u stihovima. Težila sam da pročistim izraz kako bi postao jezgrovitiji u odnosu na prethodne zbirke.

Preispitivanje je sveprisutno, a „beg sa cirkusom“ je jedno od dobrih rešenja, koje mi se sve više dopada kako vreme odmiče. More i voda su dobri pojmovi koji nastavljaju da se razvijaju i u ovoj knjizi, ali kao što su i oni u stalnim pomeranjima, težim da budem i ja.

Naslov zbirke deluje gotovo opipljivo, pun boje, ukusa, mistike. Možeš li nam otkriti kako je nastao: da li ga vidiš kao ključ za čitanje knjige ili više kao jedan od mogućih ulaza?

Dud je pomalo zapostavljena, a istovremeno impresivna biljka, nalik hrastu ili orahu po svojoj postojanosti, dok je njegov plod mali i delikatan. Zanimljivo mi je i to što crni dud tek u dodiru postaje plav, kao trag ili mrlja na podu, u ruci, na majici. Taj prelaz, promena kroz kontakt, bio mi je važan kao način razmišljanja.

Naslov zato ne vidim kao jedini ključ za čitanje knjige, više ga doživljavam kao poziv na dijalog o tome šta nastaje kada stupimo u dodir sa retkim ili zanemarenim pojavama oko sebe.

Bilo mi je važno da komuniciram kroz slike, kako pesma ne bi ostala samo jezička vežba, iako i takav pristup može biti legitimno rešenje.

Telo je u tvojim pesmama stalno prisutno: dah, koža, glas, zamor, napetost. Da li pesma kod tebe nastaje iz telesnog iskustva ili se telo pojavi tek kasnije, kao mesto na kojem se značenje lomi?

Telo je naša kuća, o tome kako se osećamo kada smo kod kuće ili kada smo daleko od nje, govore neke od pesama. To, šta nas fizički boli i kako dišemo, govori i o našim mislima i obrnuto.

Nekada je unutrašnji svet nepoznanica i lutanje, pa ne mogu da ga prenesem kroz tekst u potpunosti, ali kada uključim da se ramena podižu ili vilica grči, stanje postaje jasnije i slikovitije. Nekada upravo krenem od fizičkog stanja kako bih došla do toga šta ono govori. S tim u vezi, pesma ne započinje sa jedne ili druge strane, sve je tu, samo je pitanje za čim prvo pružam ruku.

PPD donose intenzivan odnos pesničkog Ja s prirodom, ali ta priroda nije idilična, neretko je i uznemirujuća, nasilna. Da li je nasilje u čoveku i(li) u prirodi? Kako vidiš odnos između elementarnog i društvenog u ovoj knjizi?

PPD je odlična skraćenica, zvuči kao važan formular. Ako bih podnosila PPD 1 na nekom šalteru, u poslednjem članu bi stajalo da je nasilje u čoveku koji je deo prirode; kao rezultat stalnog kretanja, remećenja i uspostavljanja ravnoteže. Priroda nije neki pejzaž koji mi romantično posmatramo, već život koji „mrda”, „vri”, „besni” i „miluje”, kao i mi. Upravo u toj srodnosti vidim da su društvene napetosti preoblikovane sile koje postoje i u prirodnim procesima.

U aneksu bi, ipak, pisalo da se preporučuje da čovek bude oprezan u tom iskakanju iz ravnoteže jer je priroda mnogo veća i moćnija od njega, na šta on često zaboravlja.  

Pesme poput „Putnici“, „Prtljag“ ili „Potraga“ i naslovom i sadržajem snažno prizivaju iskustvo privremenosti. Gde je dom, ili bar oslonac tvog lirskog Ja, da li poeziju doživljavaš kao neku vrstu doma ili pre kao stalno kretanje koje odbija da se smiri?

Gde god je lirsko ja, tu je dom. Kada govorim o lirskom subjektu, ograničen je jezikom i tekstom, ali nastavlja da raste u mašti čitalaca, što je novi nivo magije.

Poezija jeste značajna za mene, naročito zbog svoje neuhvatljive prirode. Svako vezivanje za pojam ili pojavu predstavlja zatvaranje i ukalupljivanje. Dakle, kretanje je jedini odgovor na sva pitanja, bilo da je reč o ispitivanju, otkrivanju, počinjanju, lutanju, promašivanju i pronalaženju nove privremenosti.

U miniciklusima „Zrna“ i „Kapi“ javljaju se majke, sestre, nerođena deca, životinje koje govore. Da li si ove pesme doživljavala kao silazak u porodičnu mitologiju ili kao pokušaj da se od nje distanciraš? Šta zajednica daje a šta oduzima po tvom osećaju?

Od „Nemuštog jezika”, ekloga, preko magičnog realizma, Harija Potera i života na selu, različiti uticaji su se sastali u mom čitalačkom iskustvu. Ako tome pridružim moćne pojmove kao što su majka ili sestre, naizgled nepoznat tekst počinje da progovara nekim poznatim primordijalnim tonovima. Nije bio cilj da daju gotova rešenja ili celovitu sliku, već da aktiviraju potencijalno nova značenja.

Dakle, zajednica daje ili oduzima u zavisnosti od toga šta mi želimo od nje. Ako posmatramo biljke i životinje kao svoju bližu porodicu, možda nastane nova perspektiva, a ja sam zahvalna na svojoj.

Uz figure majki i kćeri, pomenimo i izvesne „dobre žene“ („Vidik”), ali i kraljicu koja gubi dah („Bez daha”) dok se oko njenog tela gomilaju očekivanja, osude i tiha pravila – lirsko ja to posmatra, bez idealizacije i bez sigurnog oslonca. Da li te zanima razgradnja zadatih uloga ili te više zanima unutrašnji pejzaž tih figura? Nešto treće?

Sve su to neke dobre žene, ako se ja pitam. Razgradnja uloga i unutrašnji pejzaži su uvek tu i moguće ih je uvideti, ako želimo da gledamo i zapažamo. To je uvek dostupno, ali nije lak posao.

Ako bi se na tim mestima aktivirale figure očeva i sinova verujem da bi tekst mogao i tako da se čita, a još važnije, da otvori dijalog. Oslonca nema ni za jedne ni za druge, te jedino što nam preostaje jeste da verujemo da se zaista dešava ono što vidimo i osećamo, da postanemo sami sebi oslonac, makar na trenutke.

Nežnost se nameće kao ključna reč zbirke, kao njena vitalnost i credo. Nakon binarnog otvaranja zbirka i završava pesmama koje nose naslove „Nežnost 1“ i „Nežnost 0“, kao da se nežnost može numerisati, resetovati, izgubiti ili ponovo učitati. Da li je nežnost u ovoj knjizi stanje, proces ili nešto što stalno izmiče imenovanju? Kako ti vidiš odnos nežnosti i snage u sopstvenom pisanju – da li su one u sukobu ili jedna iz druge nastaju?

Nežnost je jedna od velikih reči za koju nisam sigurna šta tačno znači. Da li je to dodir po kosi, šolja toplog čaja ili čitanje i tumačenje tuđeg dela? Što se mene tiče, sve su to nežnosti koje se uključuju i isključuju u nekoj učestalosti. U svakoj interakciji se otvara prostor za nežnost, od „dobar dan” do „želim da uložim prigovor”.

Pisanje je, takođe, nežnost prema unutrašnjem svetu. Ipak, ne bi moglo da se sprovede bez određene posvećenosti koja je u vezi sa snagom. Dakle, nema nežnosti bez snage, i obrnuto.

Ako bi neko prvi put uzeo Plave plodove dudove u ruke, kako bi volela da im priđe: sa pretenzijom da „razume“ šta su plavi plodovi, da ostane u pesmi koliko god ona to od njega traži ili da priđe intuitivno, neoprezno, nasumično, da se umusavi dok traga za sopstvenom nežnošću posredstvom tvojih slika?

Svako ko dođe u konktakt sa „Dudovima” neka se slobodno umusavi. Biće mi veliko zadovoljstvo. Zbirka je nastala na određenim pojmovima i idejama o značenju, ali svako tumačenje je pogrešno.

Ako čitalac priđe sa tim saznanjem, nadam se da će dati sebi prostora za igru, asocijacije, razmišljanja, maštanja i nova dela.

Razgovarao: Ivan Isailović