Zapisi iz izmeđice – Kluni, bristolski WC, maratonsko pisanje, zla ogledala i monsun besmisla

Mislila sam prvo da pišem o Džordžu Kluniju i njegovoj ženi Amal Alamudin. Svi su poludeli od oduševljenja zato što Džordž nije izabrao manekenku nego pametnu ženu, uspešnu advokaticu koja je proglašena za najmoćniju ženu u Londonu. Kao, eto, izgled nije bitan da bi ste se udale… Ok, ali da li ste videli kako ta žena izgleda?! Ne samo da izgleda kao manekenka nego ima i diplomu sa Oksforda. Znači, sprem’te se, sprem’te žene, savršenstvo čeka tu iza ugla (a savršenstvo je naravno Kluni), i naravno cilj svega u životu je udati se. U takvim mislima prošla sam pored paba ispred koga se svađao pijani par, oboje su bili debeli, stari i nedostajao im je po koji zub. Ona se ljutito okrenula i pošla negde, on ju je dozivao: “Šta se glupiraš, vrati se ovamo!”, ona se agresivno okrenula, pljunula i pitala ga: “Zašto bih se vratila?” On je raširio kvrgave ruke i rekao: “Pa zato što te volim i ti voliš mene.” I onda je on teturajući se krenuo za njom, ona se okretala i pričala nešto, na kraju su se našli negde na pola i počeli da se ljube. To mi je ulepšalo veče, eto zajebi savršenstvo, i bez savršenstva postoje savršeni momenti u životu.

Ali kako sam se pre dva dana vratila iz Bristola, pisaću malo o tome. Moja prijateljica i “poslovna” partnerka (imamo imaginery business u našim glavama) Alis Medikot i ja, konkurisale smo da napravimo tekstualnu instalaciju u prostoru ženskog toaleta iz Edvordijanskog perioda u Bristolu, koji odavno nije u funkciji i koji Bristol art council koristi za umetničke instalacije (bila je vest pre neki dan o crnom plišanom penisu koji je tamo skoro postavljen), i na naše veliko oduševljenje dobile smo tu rezidenciju.

U Bristolu nas je dočekala kiša, čak ne ni kiša, pravi pravcijati monsun, crno nebo, neprijatan kosi vetar i vlažna hladnoća. Vreme je bilo takvo da prva tri dana nismo izlazile iz prostora tog toaleta i kada bismo završile sa radom, otišle bismo pravo u hotel koji je smešten pored velikog gradilišta i autoputa. Činilo nam se da smo nas dve jedine žene u hotelu, koji je bio pun radnika sa tog obližnjeg gradilišta. Ima nešto u masnoj skupoj hrani u jeftinim hotelima, isto je i sa hranom u avionima. Ima nešto i u večeri pored prozorskog stakla koje gleda na auto-put i gradilište.

Delile smo sobu i veliki bračni krevet. Danju smo se smrzavale, nosile po tri džempera i pisale dok nam ne bi utrnule ruke, a uveče smo visile uglavnom u hotelu i u našoj sobi. Kafu i grickalice smo kupovale u zgradi obližnjeg tehničkog univerziteta.Taj prazan prostor toaleta u kome smo maratonski pisale o svemu što nam je bilo zanimljivo u vezi sa tim prostorom (istražile smo istoriju kraja, nabavile stare fotografije, stare školske izveštaje itd), nespecifičan karakter tog hotela kao i zgrada univerziteta puna mladih ljudi koji su isijavali optimizam i veru u sebe i budućnost i u to što rade, počeli su da čudno utiču na nas i naše pisanje. Rezidencija je počela da liči na čistilište u kome smo se prisećale prošlosti i svega što je trebalo, a nismo. Sva sreća te delimo isti smisao za humor, tako da smo uveče umirale od smeha dok su nam na oči tekle suze, shvatajući apsurdnost našeg života, svaka na svoj način, naravno, ali sa dosta poklapanja. Da smo htele ne bismo mogle ni da zamislimo takav “life style”!

Eto, dok se neke odrasle žene udaju za raznorazne Klunije i poseduju moć najmoćniju u Londonu, mi umiremo od smeha u zajedničkom bračnom krevetu u jeftinom, bezličnom hotelu pored autoputa i sedimo danima u edvordijanskom toaletu (arty baba sere),  ispred ogledala sa osvetljenjem koje ne oprašta ni jednu jedinu nepravilnost, i koje nam jasno pokazuje koliko smo starije od tih studenata pored kojih moramo da prođemo svaki put kad nam se pije kafa. Ekskluzivni ambis: ne može svako da dobije ključeve od istog, samo odabrani, plaćeni profesionalci! Plaćeni u smislu da imamo za cigarete i žvake. Trebalo je da skrenemo levo kod Albukerkija. I šta kažeš kad te pitaju šta radiš? Freelanser, tekstualni radnik ahahahahah, svi znamo šta to znači! Nemaš ni kinte i ne radiš nigde ahahahahahah. A ne možeš ni da prestaneš da radiš to što radiš zato što je to jedino što znaš, uostalom, “I’ve been loving you too long to stop now”. I najsmešnije je to što ćemo nastaviti sa svim ovim šou programom ahahaha, itd. Smejale smo se dok neko ne bi počeo da lupa na naša vrata, tražeći da se smirimo. Mislim da bi ljudi imali više razumevanja da je neko imao glasan seks satima, nego što se smeje ko ludak u sred noći.

Kiša je uskoro prestala. Počele su duge šetnje uzduž i popreko ovog fenomenalnog grada, punog umetnika, dobre hrane i odličnog jeftinog piva. Instalacija je bila gotova, publika je počela da dolazi i da čitajući naša spisanija deli sa nama svoje bristolske i nebristolske priče i apsurdnosti života. Smisao se vratio, sve je nekako opet izgledalo sasvim logično.

U autobusu mi je stigla poruka od Alis: “Evo sad opet izgledam normalno, mora da je bilo nešto u tom ogledalu.” Smejem se opet sama za sebe i razmišljam da li da se preselim u Bristol.