Ljubavi i društvo: Finiš

Jelena Anđelovska
Ljubavi i društvo: Finiš

Gošća: Biljana Stanković Lori

Biljana: Poznajem oko trideset stanovnika Ena. Srećemo se svakodnevno. Seniorke, moje komšinice recimo, ne govore tako dobro ili ne govore uopšte engleski. Ali to ih ne sprečava da komuniciraju sa mnom koja tek učim finski. Omiljena mi je gospođa Seja. Seja živi sama, ima odraslu decu… Na terasu njene kuće jednom je došao medved. Susret zabeležen kao najbliži kontakt sa medvedom na privatnom imanju. Seja je u tom momentu bila u autu ispred kuće. Uspela je da ostane mirna i tiha, ali da iz ranca izvadi fotoaparat i uslika medveda. Ove fotografije su koristile njene komšije i prijatelji, neke od njih su štampane kao Eno razglednice, štampane su na šoljama i sl. Mene je fasciniralo to što je ona podelila fotografije medveda i svi su im se radovali, uzeli ih kao svoje. Bez dodatnih ogovaranja, prepričavanja, svi su se radovali. Osećam da je tako u mnogo čemu ovde, nema samohvale, kao da nema taštine. To mi je neobično, to nikada nisam videla na ovaj način… Kada se nešto nekome desi, smrt u porodici, na primer, odmah se napravi krug komšija ili prijatelja koji u određenom vremenskom rasporedu posećuju te osobe, idu u nabavku stvari i sl. Isto je tako ako neko ima radove u kući. To jeste potreba da svako bude zbrinut i ima osnovne stvari. Nije to pitanje usluge koja treba da se vrati. Samo nekako znaš da će i tebe neko paziti, ili će paziti tvog ljubimca, ili stan kada nisi tu… Mada, većina sugrađana uopšte i ne zaključava kuće.

• Ovog momenta, ljudi dišu i u Enu, na istoku Finske, u regionu koji se zove Severna Karelija. Njih oko 6,764 (prema popisu iz januara 2006. godine). Biljana je otišla pre šest meseci, brodovima i vozovima, skoro peške da ne bi svog psa, Lenu staru deset godina, spuštala u prtljažnik aviona. Često mi priča o slavljima u Enu, o okupljanju oko dobre vatre. Šta se sve tu slavi?

Biljana: Na primer, slavi se ispraćaj jeseni, kada se završe radovi na poljima i sakupe svi plodovi koje ljudi uzgajaju. Pale se vatre, na kojima se kuva, nad kojima se greje, pleše se, suši oprana kosa. U malim mestima je tako, to kažem… Takođe, ovde postoji i dan internacionalnih kuhinja. Ja ću na sledećem kuvati jugoslovensku kuhinju… balkansku ili kako već. To sve Eno stanovništvo organizuje da bi se imigracija bolje osećala. Svaki dan se, ovih dana, desi da otvorim sanduče i nađem u njemu razglednicu za Novu Godinu. I inače, ljudi nude prevoz, upoznaju te sa članovima svoje porodice, izađeš da popušiš cigaru, neko te viče i poklanja džindžer kolačiće, male i velike poslastice… I šareno je od šarenih vunenih džempera… Uravnoteženo. I nema to veze sa novcem. Voze se stara kola, ali se putuje i obrazuje. Garderoba je ovde nebitna i nije statusna. Udobnost je na prvom mestu. Funkcionalnost garderobe, posebno jer je hladno. Skromnost ljudi koji imaju novac za život. Recimo, cena vode je fiksna i iznosi 10 evra za svakog stanovnika. Jer ovo je zemlja „hiljade jezera,“ a ona pripadaju ljudima koji tu žive. Struja je isto jeftina i ima nekoliko kombinacija koje možeš da izabereš kada kupuješ ili iznajmljuješ stan. Biraš distributera i individualno radiš ugovor sa njima. Ako nisi veliki potrošač onda manje platiš, ali i to je oko 30 evra mesečno. Sve je nekako jednostavno. Uspeva im dobronamernost, uspeva zajedništvo. Onako kako sam ga uvek zamišljala. Naravno, ima tu kritičnih ljudi, kao i svuda na svetu, da, ali govoreći o sistemu, poenta je da mu nije ideja da uništi ljude, da ih surva, već da im se nađe… Ne sudi se ljudima tako lako, ne etiketiraju se, ne odbacuju se ako nisu vešti sa profitom. Ma, osećam da sam kod kuće. 

• Biljana je rođena ’74, i njena kuća je bila Jugoslavija. I zajedništvo, utočište kao takvo. Poznajem je više od deset intenzivnih godina. Oduvek je verovala da pripada porodici medveda. U ljudskoj porodici, rođena majka ju je tužila da vrati kuću koju je nasledila od bake, kao nezahvalna kćerka, jer je lezbejka. Majka je spor izgubila, a Biljana je svoju novosadsku kuću ustupila lezbejskoj grupi, i mnoge su žene, kojima je trebalo, tu živele… Svet je jedan, svet je naš! Život nije vreme! A sigurno nije ni mesto na kom smo rođene! Život je jedan gde god se kretali, jer svet je jedan, svet je naš! Ovakve mi se misli motaju po glavi kada znam gde Biljana živi sada…

Biljana: Igrom slučaja, živimo u objektu koji je u vlasništvu umetničkog udruženja koje vode žene. To je kulturni centar sa pozorištem, čija su vrata otvorena za sve stanovnike Ena. Zove se, u prevodu, nešto kao „Veštičija kuća,“ mada se čita i kao „naša kuća“. Tu gostuju mnoga pozorišta, a stanovnici Ena organizuju svoje aktivnosti, koncerte, izložbe, predstave, radionice. Ljudi ovde jedva čekaju da budu korisni zajednici. Pored svojih zarađenih penzija i plata, žele da stvaraju i još dodatno rade razne stvari. I to ih čini sretnim. Skoro svi stanovnici su povezani preko nekih aktivnosti. I sama već učestvujem u raznim, držim engleski lokalnim bakama npr… I važna je priroda. Moja draga Anni ne spava mirno ako zna da u obližnjoj šumi ima još neobranih, jestivih bobica… To mi se čini kao odličan povod za insomniju! Eno ima predivnu reku koja ga deli na pola. Svuda je šuma, oko celog mesta, putići samo za pešake i saonice povezuju sve punktove sa glavnim putem. Stalno slušam legende o susretima sa životinjama iz šume. Juče sam videla irvasa iz auta. Bio je jako blizu, čekale smo da pređe put pa da nastavimo vožnju. Samo sam gledala nemu komunikaciju ogromne životinje i prijateljice koja je vozila. Sporo, odmereno i sa poštovanjem svako je nastavio svojim putem… Kada sam stigla u Finsku boravila sam na jednom imanju u šumi. Na drveću sam naišla na tragove medveđih kandži… Neko vreme sam živela i u centru Joensuu. Tamo su veverice i šumski zečevi nešto kao golubovi i vrapci u Novom Sadu. Osećaj koji ti se probudi kada si tako blizu životinjama koje ne poseduješ, ne kontrolišeš i ne poznaješ, upisuje ti se u biće, u ono ko si i u ono šta možeš biti. Nikada nisam sanjala o velikim gradovima, iako sam neke posećivala. Meni su trebale te mikro zajednice.

• Jednom, u Novom Sadu, Biljanu je motkom napao neki maskirani tip. Pre toga, ispred zgrade joj je ispisan preteći grafit, a na kvaku stana zakačen kamen uvijen u kondom. Sve je prijavljivala policiji. Jasno je bilo da je u pitanju lokalni manijak, pojedinac. Mi smo, kao aktivne u lezbejskoj grupi, radile sa policijom i znamo kako izgleda kada pandur ispituje napadnutu lezbejku: da li je bio „feminiziran“, ko je ova osoba sa vama, da niste u sukobu sa nekim iz vaše zajednice… To veče, u Urgentnom u Novom Sadu smo, naravno, legitimisale pandure koji su došli na uviđaj. Iskezili su zube. Jedan je vikao “Ko si ti?!“, „Ometaš istragu, ko si ti?!“ Mislio je ko su ti mama ili tata, jer ti ne možeš biti obična građanka koja zna svoja prava. Ko sam ja? Irvas. Ili medvedica. Ili čovek. Svakako neko ko diše i ne veruje da je ikad sama. Do kraja, panduri su morali da nam daju svoja imena i brojeve. A zajednica pacijenata u toj čekaonici izgledala je uplašeno. Želela sam da ih zagrlim nekim ogromnim rukama. Biljana zna da je sve zajednica, ali da ljudima treba hrabrosti da je prepoznaju. Oduvek kopa zajednice, izvlači ih od nekud, okuplja ljude kao rude… Koosnovala je feminističko pozorište „Act Women“, boravila neko vreme u danskom „Om teatru“, bila deo verovatno svakog putujućeg performansa „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“, itd, itd. Neka zajednica je uvek u njoj, ljudska ili životinjska. Pitam se ima li uopšte, osim medveda, još imigranata u Eno?

Biljana: Da, ima. U svemu učestvujemo tako da izgleda da nas ima više nego što nas zapravo ima. Pre neko veče je u crkvi, Luteranskoj, bio koncert božićnih pesama. Recimo, Maiju, profesorka muzičkog koja okuplja stanovnike i svake godine pravi program koncerta, poznaje sve „strance“ u Eno i koncert radi multilingvalno. Jedan Italijan u Eno, mora biti uključena italijanska pesma u program. Ili, recimo, kineska zajednica je vrlo prisutna. Kineski ženski hor pevao je božićne pesme, na kineskom. Tu su i ljudi iz Irske, Brazila, Nemačke, Sirije…

(Nastaviće se…)