ZNAČAJAN DEO SLAGALICE U REKONSTRUKCIJI RAZDOBLJA (Tit Makcije Plaut, „Sedam komedija“) U ovaj izbor Plautovih komedija ušla su njegova dela koja dosad nisu bila prevođena na naš jezik.

Izdavačka kuća IPC Media je, u saradnji sa programom Kreativna Evropa Evropske unije kroz projekat „Objedinjujuća snaga različitosti: evropska književnost kroz vreme, žanrove i jezike“, ovog leta priredila važan događaj u srpskom prevodilaštvu sa latinskog jezika i oblasti klasičnih nauka. Naime, iz štampe je izašlo kapitalno izdanje „Sedam komedija“ Tita Makcija Plauta u prevodu Dejana Acovića, prvi novi prevod najvećeg rimskog komediografa na srpski posle podosta godina.

U ovaj izbor Plautovih komedija ušla su njegova dela koja dosad nisu bila prevođena na naš jezik; drugi kriterijum bio je njihova relativna vrednost u okviru Plautovog korpusa, to jest težilo se reprezentativnom izboru koji bi najbolje predočio njegovo dramsko umeće. Domaća čitalačka i pozorišna publika tako će moći prvi put da se susretne sa sledećim Palutovim komedijama: „Amfitrion“, „Magareća priča“, „Zarobljenici“, „Epidik“, „Kartaginjanin“, „Konopac“ i  „Prostak“.

Plautova komedija ugledala se na novu atičku komediju (Menandar, Difil, Filemon, Apolodor). Od grčkog uzora Plaut je zadržao sadržaj (često je spajao sižee više komedija) i likove, a ostale elemente vešto je prekrajao i prilagođivao prilikama rimske pozornice. Kao dramatičar koji ima jasan cilj pred sobom – risum movere, nasmejati ljude, Plaut se u ovim komedijama odaje – i pritom uživa – preterivanjima, burlesci i sirovom humoru; kad god okrene poredak naopako – kao kada rob zajaše svog gospodara – komična iluzija kojoj su se Rimljani smejali pripadala je „grčkom svetu”, tako da im nije bila uvredljiva. Njegovi junaci – stock characters nove atičke komedije – prepredeni robovi, zaljubljeni mladići, starci, fatalne i okrutne hetere, „redizajnirani” u Plautovoj radionici, žive svoj rimski život punim plućima.

Iako su Plautove komedije proizvodi fikcije, sasvim artificijelne po razvoju, i oslonjene na importovani kulturološki materijal, zahvaljujući Plautovom jeziku u njegovim komedijama odražava se svakodnevica antičkog rimskog čoveka i oni su značajan deo slagalice u rekonstrukciji razdoblja, nalik arheološkim iskopavanjima u Pompeji i Herkulanumu. Plautov latinski, nazivan sermo cotidianus, plebeius, vulgaris, inconditus, čak i rusticus, moćan je instrument koji je koristio virtuozno. Jezik ulice, trga, berbernice, kuće heterine, premda „uhvaćen” u određene metričke sheme, bio je u stanju da iskaže svaku njegovu zamisao, izliv sentimentalnosti, sirovu šalu, moralnu pouku iskazanu u obliku sentence; uspešne, ponekad i manje uspešne igre rečima, aliteracije, dvosmislice, besmislice…

Uticaj Plautovog opusa na stvaralaštvo drugih umetnika dalekosežan je i nemerljiv. Njime je bila nadahnuta kako italijanska renesansa, tako i pisci koji su obeležili evropsku komediju – Ariosto, Molijer, Šekspir – a tragovi njegovog uticaja očituju se i kod autora kao što su Edmon Rostan, Bernard Šo te Bertold Breht. U južnoslovenskom prostoru, prvu adaptaciju Plauta načinio je Marin Držić – komediju „Skup“, a i Sterijin „Tvrdica (Kir Janja)“ pripada poretku evropskih komedija ovoga tipa, takođe s naglašenim lokalnim, balkanskim odlikama. Plautov svet oživljen je i u mjuziklu („Out of this World“ Kola Portera 1950) i na filmu („A Funny Thing Happened on the Way to the Forum“ Ričarda Lestera 1963).