V. G. Zebald izbliza (III): Živi susret sa prizorima sa stranica knjiga Neobično je bilo obilaziti baš ona lokalna mesta opisana u Saturnovim prstenovima, skoro kao da sam zakoračio u stranice knjige koju je napisao Zebald, navodi Džejms Atlas.

Iz dokumentarnog filma "Strpljenje (po Zebaldu) Granta Džija (2012)

Vinfridu Georgu Zebaldu, jednom od najznačajnijih savremenih nemačkih pisaca, saznanje da mu je otac bio niži oficir nacističke vojke povuklo je unutrašnji okidač pobune protiv ćutanja o prošlosti zemlje u kojoj je rođen. Ratna i poratna prošlost postale su jedna od centralnih tema njegovog dela, ali bi bilo nedovoljno posmatrati ga isključivo kao pisca književnosti Holokausta, jer mu je zamah znatno širi. Ranih sedamdesetih Zebald se preselio  u Englesku, u Mančesteru je doktorirao studijom o romanima Alfreda Deblina, a u petoj deceniji života počeo je da piše i svoja književna dela. Za života je objavio zbirku pesama Posle prirode (1988), a potom prozna dela Vrtoglavica (1990), Iseljenici (1992), Saturnovi prstenovi (1995) i Austerlic (2001), kao i knjigu eseja Vazdušni rat i književnost (1999). Knjige su mu žanrovski teško odredive, a bio je viđen za Nobelovu nagradu. Poginuo je u 57. godini, 14. decembra 2001, u saobraćajnoj nesreći. Dve godine pre toga, pisac i izdavač Džejms Atlas posetio je Zebalda, za prijatelje Maksa, u njegovom domu u Noriču i o tome objavio tekst “V. G. Zebald: Portret” u Paris rivjuu. Prenosimo Atlasov tekst ovde povodom dve decenije od Zebaldove smrti. (Oprema je redakcijska, prvi deo može se pročitati ovde, a drugi ovde.)

***

Bio sam ushićen kada sam u Saturnovim prstenovima naišao na opis nekoga koga zapravo poznajem, pesnika i prevodioca Majkla Hamburgera. On se povukao iz Londona pre nekoliko godina u seosku kolibu u Midltonu, seocu na tridesetak kilometara od Zebaldove kuće. Upoznao sam se sa njim ranih sedamdesetih, dok sam studirao na Oksfordu, ali ga nisam video više od dvadeset godina i predložio sam Zebaldu da ga posetimo.

Na putu ka tamo smo stali u Sautvoldu, da bismo ručali u hotelu “Kruna”. Bio je to zgodno sređen prostor, sa nameštajem od grubo tesane građe i malih zalivskim prozorima koji su gledali na glavnu gradsku ulicu. Tog zimskog februarskog dana bio je pun starijih ljudi u kardiganima; Sautvold je popularna penzionerska zajednica za čelnike BBC-a, objašnjava Zebald. U udobnom restoranu deluje opušteno.

Hotel “Kruna” u Sautvoldu foto; GoogleMaps

Ispričao mi je da je “Kruna” bila jedno od njegovih redovnih mesta i da je često dolazio tu na noć ili dve da bi “izbegao rutinu”. Zanimljiva je to stvar: njegov rad je tako uporno tmuran da se to graniči sa komičnim, ali je sam Zebald, pokazalo se, bio uvrnuto veseo, čak i kada je raspravljao o delima Prima Levija ili je opisivao knjigu o eutanaziji u nacističkoj Nemačkoj koju je upravo pročitao. (“U azilu u Kaufbojrenu i dalje su raspoređivali žrtve tri nedelje nakon što su stigli Amerikanci.”)

Ako bih se prepustio svojim instinktima, pretvorio bih se u pustinjaka.

Poput većine pisaca koje poznajem, zainteresovan je za nekretnine; dok šetamo po gradu posle ručka, sa žaljenjem priča da je trebalo da kupi jednu od onih velikih starih kuća na seoskom trgu čim je došao u tu oblast; sada su preskupe.

“On u knjigama deluje kao melanholik”, rekao mi je Majkl Hals, “ali je zaista veoma zabavan čovek”. Kada sam naglas primetio očiglednu kontradikciju između njegovog tmurnog pogleda na svet i njegove naravi, slegnuo je ramenima. “Čovek se rodi sa određenim psihičkim predispozicijama”, kaže, govoreći o sebi u trećem licu, kao da predupređuje svaku insinuaciju o samoživosti, “i otkriva da je život delom obeshrabrujući, a delom ushićujući u svoj svojoj neobičnosti”.

Prisetio se Floberovog čuvenog saveta da treba biti građanin u životu, a ludak u umetnosti. “Želim da zadržim svoj posao, tako da ne budem primoran da ovo radim. Ako bih se prepustio svojim instinktima, pretvorio bih se u pustinjaka”.

Hteo je da mi pokaže Mornarsku čitaonicu na šetalištu. Odmah sam spazio uređaje za navigaciju i barometre na zidovima, polovne kožne fotelje i modele brodova iz Zebaldovih opisa u Saturnovim prstenovima. Dvojica starijih ljudi igrala su bilijar u prostoriji iza.

Mornarska čitaonica: Kadar iz dokumentarnog filma “Strpljenje (po Zebaldu)” Granta Džija (2012)

Neobično je bilo obilaziti baš ona lokalna mesta tako živo opisana u Saturnovim prstenovima, skoro kao da sam i sam zakoračio u stranice njegove knjige. Pisac u egzilu, Zebald je upio jednako dubok osećaj za mesto kao i bilo koji drugi pisac kog znam. Tumarajući puteljcima i livadama Istočne Anglije, uronio je u ono što nose. “Kod Safolka me intrigira to što je on netaknut istorijom, kao i cela zemlja na neki način”, primećuje on. “Rata na tlu Engleske nije bilo još od sedamnaestog veka”. Pitam ga da li ikada oseti nostalgiju za domom u Nemačkoj. A on odgovara: “Da, dok ne odem tamo. Kada sam prvi put došao ovde, nisam imao nameru da ostanem u Mančesteru. Još odlazim tamo nekoliko puta godišnje i nekoliko puta sam pokušao da se vratim u Nemačku, ali se to uvek završi tako što ponovo dođem ovde”. U jednom periodu tokom osamdesetih radio je u Institutu za nemačku kulturu, a prošle godine ponuđeno mu je mesto predavača kreativnog pisanja na Univerzitetu u Hamburgu. “Nisam želeo da budem uvučen u nemačku kulturnu industriju. Ne osećam se komotno u Nemačkoj. Deluje kao hladna zemlja”.

Smračilo se već kada smo izašli iz grada i parkirali se uz blatnjav put pored stare farme. Majkl, u somotskoj jakni, otvorio nam je masivna drvena vrata. Sada je u svojim sedamdesetim, ali izgleda skoro isto kao kada sam ga video prethodni put, vranoliko i fragilno; čak mu je i kosa tamna. Njegova divna žena, pesnikinja En Beresford, takođe je lepo ostarila.

Pesnik i prevodilac Majkl Hamburger foto Youtube/Petrarca Netz

Ugostio nas je u hladnoj, memljivoj sobi sa niskim stropom i gredama od balvana, prozorima sa olovnim ramom i čađavim kaminom od kamena – u sobi iz romana sestara Bronte. Knjige su bile svuda – u ormanu, na policama od poda do plafona, kraj stepenica što vode u njegovu radnu sobu. Kuća je “delom Stjuart, delom Tjudor”, rekao je. “Obrušava se oko nas, ali će verovatno dočekati da se odselimo”.

Sad je već bio mrak. Vetar je tresao prozore. Iznenada sam se osetio daleko od kuće, onako kako sam se osećao kada sam živeo u Engleskoj pre 25 godina, pre nego što je svuda bilo telefona i centralnog grejanja, pre nego što su ljudi preletali Atlantik tamo i ovamo na vikend. Ali nekoliko minuta kasnije je bilo vreme da krenemo; čini su razbijene. Vratili smo se u kola i uputili se ka železničkoj stanici u Noriču. Zebald je pričao o porodičnim tragedijama koje su nedavno pogodile mnoge njegove prijatelje. “Do pre koju godinu nisam poznavao nikoga ko je bolestan”, rekao je. “Sad je to svuda oko mene”.

Iz dokumentarnog filma “Strpljenje (po Zebaldu) Granta Džija (2012)

Te noći, po povratku u sobu u Londonu, pogledao sam stranice o Majklu u Saturnovim prstenovima. Pročitao sam knjigu u verziji pripremljenoj za štampu i nisam pre toga video fotografije.

Majkl je imao dve radne sobe – jedna je predstavljena u knjizi pretrpani radni sto i starinski mali lučni prozor iza njega; u drugoj je bila gomila knjiga poslagana kraj vrata. Bilo mi je neobično dirljivo kada sam video da slike koje su mi netom urezale u svest zure u mene sa stranice knjige. Iznenada sam se setio knjige koju sam čitao kao dete: Lav, veštica i orman K. S. Luisa, gde grupa dece prođe kroz vrata ormana i bude preneta u neki drugi svet. Tako je izgledao susret sa Maksom.

(Kraj)

Autor: Džejms Atlas
Izvor: Paris rivju
Priredio i preveo: Matija Jovandić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: