Zašto Banović Strahinja na kraju oprašta svojoj ljubi? (I deo) Etički podvig Banović Strahinje toliko je nekarakterističan i teško dokučiv da se teorijska rasprava o njemu, koja je počela pre jednog veka i u koju se svojevremeno uključio i Gete, protegla kroz ceo XX vek.

"Banović Strahinja", autor: Vasa Pomorišac

Mladi srpski reditelj Stefan Arsenijević niže uspehe svojim filmom “Banović Strahinja” baziranim na motivima istoimene srpske narodne pesme. Međutim, osim što spada u sam vrh naših najlepših narodnih pesama i što opisuje postupanje junaka na neuporedivim i nenadmašenim moralnim postulatima, Banović Strahinja bio je i povod značenjskih nesuglasica. Naime, spor oko završnih stihova ove pesme započeo je pre skoro jednog veka, 1827, prepiskom između Johana Volfganga Getea, vajmarskog vojvode Karla Augusta i prevodioca ove pesme na nemački Vilhema Gerharda. Pitanje tumačenja ovih stihova nastavilo je da se postavlja tokom celog XX veka. Jedan pokušaj odgovora dao je profesor Miodrag M. Vulin u svojoj studiji O viteškoj etici Banović Strahinje iz 1981. koju prenosimo ovde u dva dela. Drugi deo možete pročitati ovde.

 

“Strahin-bane, ti sokole srpski,
Tvome đogu i tvome junaštvu,
Svud su brodi đe gođ dođeš vodi.”

Gete je zbunjeno zastao pred završnim stihovima Banović Strahinje u prevodu Vilhema Gerharda; bio je veoma iznenađen njihovom sadržinskom porukom. U prvi mah je poverovao da je Banov “barokni postupak” prema dvostrukom neverstvu svoje ljube izraz njegove “varvarske samovolje”.[1] Velikom pesniku i dobrom poznavaocu naše narodne poezije Strahinićevo velikodušno praštanje je sasvim odudaralo od uobičajenog ponašanja srpskih junaka suočenih sa ovakvom i sličnom pojavom u jednom krajnje patrijarhalnom društvu. Podstaknut radoznalošću stvaraoca odmah se obratio pismom prevodiocu tražeći da mu pošalje sve što se zna o ovoj pesmi u “odličnom Vukovom izdanju”, podsećajući ga da slične utiske imaju i drugi ljudi iz njegovog kruga koji su slušali čitanje i uzeli učešća u razgovoru o pesmi. Tako se vajmarskom vojvodi Karlu Avgustu, na osnovu poznavanja Vukovih pesama u kojima su neverne ljube vezivane konjima za repove da ih žive rastrgaju, učinilo da je Banovo opraštanje u punom neskladu sa srpskom epskom tradicijom i da je Gerhard to mesto izvesno ublažio. Bilo kako mu drago, ukazivanjem na sporne stihove već tada je spontano markiran ključni etički motiv čije tumačenje i osvetljenje traje do naših dana.[2] Pokušaj filmskih poslanika da napišu scenario prema motivima Banović Strahinje ocenjen je kao gest koji “reafirmiše izdajstvo” što je podstaklo i našeg poznatog sociologa dr R. Lukića da sve nas podseti da je “praštanje vrlo moralan čin” koji zahteva mnogo više čovečnosti i snage nego osveta.[3] Njihova polemika nagnala je i vrsnog poznavaoca srpske usmene književnosti dr Ljubomira Zukovića da svoj poletni tekst intonira u duhu narodne mudrosti: “Nije svačije ispod sela pjevati.”[4] U istom stilu i duhu su i stihovi koji su mirne duše mogli poslužiti kao moto svemu napisanom:

“Teško Klisu što je na kamenu,
A kamenu što je Klis na njemu”.[5]

Banović Strahinja predstavlja “jednu malu epopeju” sa dramatičnom vizijom “sukoba jednog sitnog plemića sa državnim moćnikom”[6] i jedinstvenom viteškom etikom čije moralne poruke ostaju bez premca u našoj bogatoj epskoj tradiciji. Iz njene suštine, u vidu lajtmotiva, izranja neverstvo žene prema mužu, ali i “čoveka prema čoveku”.[7] U stvaranju likova i dočaravanju društvene klime koja znatno određuje i njihovo ponašanje narodni pesnik je odstupio od uobičajenog stilskog pristupa i ostao veran sebi i svome talentu. Stari Jug-Bogdan je ovde izrazit predstavnik svoga staleža, jedan od najmoćnijih stubova najviše srpske vlastele u Kruševcu. Njegova ličnost sugeriše dvorsko dostojanstvo ovenčano oreolom gordosti, neprikosnoveno gospodarenje i izuzetno gospodstvo i, uza sve to, retku staračku mudrost sticanu i obogaćenu minulim decenijama života. Iz svakog Jugovog gesta zrači plemićki ponos carskog dostojanstvenika, moć i sila patrona velike i veoma ugledne dvorske porodice preko koje se starac Milija izvesno obračunava sa jednim tradicionalnim moralom vekovima stvaranim na osnovama duhovnosvetovne veličine i bogatstva. Otuda ga i ne doživljava odvojeno nego samo kao izrazitog nosioca izuzetno povlaštenog društvenog sloja u vrhovima srpske države.”[8] Ovom okolnošću, uz poznato nacionalno gostoprimstvo, pesnik kao da osvetljava raskošne trpeze i srdačne dočeke kakve svome zetu-junaku priređuje prva ličnost dvora koja sedi uz koleno svoga suverena.

Svojim moralnim podvigom Strahinić je zbunio jednog Getea, duboko impresionirao učenog Gezemana, beskrajno oduševio slobodara Kočića i snažno inspirisao pesnika Šantića.

Jugovići su i ovde, kao i u ostalim pesmama kosovskog ciklusa, vrlo ponosni na svoje golemaško poreklo, čast i ugled koji u narodu i svome staležu uživaju. Jug-Bogdan je glava jedne brojne porodice, otac devet sinova koji su u sudbonosnom boju bili “junački uzor celoga srpskoga naroda”[9] i muž legendarne majke koja je ostala nenadmašna po lepoti uzvišene dramatike i tragike ovekovečene retkom poetskom snagom u sveukupnoj našoj epici.[10] Samo besmrtna Jugovićka verno simbolizuje “sve majke koje su u toku mnogih vekova skupljale mrtvu decu po bojnim poljima”[11] i našim razbojištima od Kosova do Kozare i Stojanke majke Knežopoljke. U punom saobražavanju svega naznačenog valja shvatiti i razumeti savete koje daje svome zetu posle vesti o odbegloj ljubi sa Vlah-Alijom. Oni svakako proističu iz jednog iskustvenog pogleda na svet i život čoveka koji postupa kako je realno najbolje i najpametnije.[12] Otuda i pokušava da sačuva Banovu vernost gotovo istim argumentima kojima i drski sultanov odmetnik svoju rodbinu; uverenje da će lakoma žena ljubavnika suprotstaviti i pretpostaviti mužu se zaista i obistinilo. A razlozi za neverstvo ovde, kao i drugde, su, na žalost, uvek isključivo lični.[13] Ponovo moramo prizvati u pomoć onu poznatu narodnu prema kojoj “nije svačije ispod sela pevati” pa ni jednom “srpskom sokolu” i velikom junaku Strahiniću uputiti one oštre reči prekora: “Vidjeh jutros da pameti nemaš”. Može se postaviti pitanje: koji bi otac žrtvovao devet glasovitih sinova zbog zabludele ćerke koja je i sama okrenula stranputicom?! Ne teče istim tokom krv telom jednog starca i plahovitog mladića; ono što je za prvoga bezumlje, za drugog je podvig. Što slavnih devet šura i mladi Nemanjić pokunjeno gledaju u “zemljicu crnu” nimalo nije znak kukavičluka pa ni neverstva, nego dokaz svemoćnog autoriteta silnog oca koji je tada bio neprikosnoven u svojim odlukama. Izuzetno talentovani Milija je u tolikoj meri dramatizovao scenu u kojoj “Banu jutros nema prijatelja”, jer: “Nije lasno u Kosovo poći”. Jeste, ali kad pozove “care Lazo, čestito koleno” i to: “za krst časni i slobodu zlatnu”, a ne tamo neku nevernicu pa makar ona bila i rođena sestra. Nije trebalo dugo čekati da svi oni redom izginu, jedan uz drugoga, za čast i slobodu svoje zemlje i naroda. Izveštaj sluge Milutina je sav u jednom bolnom stihu: “Svi ostaše, gospo, u Kosovu”.

Dobro je primećeno da je starac Milija neosporno najveći “psiholog” među Vukovim pevačima,[14] ali ipak nije “rešio problem koji je znalački postavio, jer je i sam “ponekad zadremao”.[15] On je svojim postupkom individualizacije likova smelo narušio dotad uobičajeni epski manir, zamenjujući ga spontano psihološkim gradacijama likova karakterističnim za docniju modernu umetničku književnost. Iz ovakvog poetskog pristupa razvili su se znatni dramski obrti, kako u Banović Strahinji, tako i Maksimu Crnojeviću i Sestri Leke Kapetana. Iznenađuje da Milija gotovo ničim ne motiviše niti objašnjava postupke junaka iz malene Banjske kraj Kosova, pa izlazi da njegovo ponašanje određuje svojevrsna viteška etika, a ne psihologija stvaralačkog čina. On ispoljava beskrajnu spremnost za podvige i ličnu žrtvu ravnu jedino Obilićevoj u potonjem fatalnom obračunu na bojnom polju. Ta kome bi, ako ne njemu, u svet i život razočaran stari derviš koji sam pije vino kondijerom, taj nekadašnji rob čija se sudbina čudesno saobražava sa gospodarevom, uputio one poletne krilatice kojima uznosi i slavi junaštvo i viteštvo!? Strahinja je prvi među odabranima kome su zulumćari učinili nepravdu i naneli tešku i neoprostivu uvredu. Sve je to primio i podneo stoički hrabro i u teškim trenucima usamljenosti i napuštenosti od svih, skupio ispolinsku snagu, potražio i našao vinovnika porodične i lične sreće, kaznio ga, okončao mu život gestom kojim kao da, pomalo i za trenutak, gubi nešto od svoje nadmoćnosti i viteške etike.

Svojim moralnim podvigom Strahinić je zbunio jednog Getea, duboko impresionirao učenog Gezemana, beskrajno oduševio slobodara Kočića i snažno inspirisao pesnika Šantića. Tvorcu epskih junaka Relje Kneževića i Simeuna Đaka, vernom vukovcu u životu i delu, s pravom se činilo da je Banović Strahinja — “divna i snažna pjesma, puna poleta, puna zvučnih jedrih i, takoreći, kristalnih riječi, puna odsječno i plastično ocrtanih situacija, puna vedre, kristalne dikcije, kakve je teško naći u epici ma kog drugog naroda…” Ponet i zanet njenom lepotom i veličinom čovekovog podviga nastavljao je u tonu opijene egzaltacije: “Kroz tu silnu i nedostižnu himnu ličnom junaštvu i moralnoj jačini od početka do kraja bruji i struji život čitave jedne epohe iz minuli dana viteške snage i moći naroda našeg. Mi, rođena djeca ove naše dobrosretne majke zemlje, mi drhćemo u neizmjernoj duševnoj razdraganosti kad čitamo ili slušamo ovu uzvišenu himnu našem junaštvu, mi duboko i snažno osjećamo, kao niko, svu ljepotu i miris ove slatke i svijetle poezije koja prediše drevnom starinom kao kita suva bosiljka. Kroz naše žile još jednako struji hajdučka krv, naša svježa i krepka majka još nije izgubila nade, jer:

“Strahin-bane, ti sokole srpski,
Tvome đogu i tvome junaštvu,
Svud su brodi đe gođ dođeš vodi!'”[16]

Sa ništa manje pijeteta prema pesnikovoj “himni našem junaštvu” peva i Šantić u jednoj od najlepših elegija našeg pesništva:

“… Zatim bi otac, vedar k’o sjaj dana,
Uzeo gusle u žilave ruke,
I glasno počeo, uz ganjive zvuke,
Lijepu pjesmu Strahinića Bana.
Meni je bilo k’o da pjesme ove
Svaki stih posta pun behar u rosi,
Pa trepti, sjaje, i meni po kosi
Prosipa meke pahuljice nove…”

I tako svojim poetskim i etičkim porukama, dramskim zapletima i raspletima Banović Strahinja neprekidno pleni pažnju stvaralaca, čitalaca, slušalaca i gledalaca. Retka su naša epska ostvarenja koja su toliko puta dramatizovana i izvođena na sceni pred punim dvoranama širom zemlje.[17] Sasvim je sigurno da po snazi poetskog izraza ova pesma ostaje nenadmašna u našoj klasičnoj književnosti istorodnog stvaralačkog nadahnuća i da se sa njom mogu “uporediti jedino Njegoševi stihovi umnogome sličnim povodom izrečeni”.[18]

Strahiniću kao i da nema izbora; jedini put je Kosovo na kome se mora odbraniti viteška čast ili junački poginuti. Bez toga život ne bi imao nikakvog opravdanja ni smisla.

Viteška etika je u osnovi Banović Strahinje. Oko moći i nemoći ispunjenja njenih strogih zahteva, čiji je nosilac junak poeme, starac Milija od početka do kraja dosledno podstiče i razvija dramske elemente koje u nekolikim scenama dovodi do dramatičnih sukoba i obračuna ravnih klasičnim tragedijama. U bogatoj tazbini slavnih Jugovića već duže gostuje dobro poznati vitez i junak koji je rado primljen i kod ostale kruševačke vlastele. Za bogatom trpezom u tastovom dvoru uz čije desno koleno sedi jednog sunčanog jutra, Strahinji stiže potresno pismo od majke iz Banjske u kome mu javlja da su Turci zaposeli i Lab i Sitnicu i sa ogromnom vojnom silom ugrozili granice srpske države. Samovoljni silnik Vlah-Alija je poharao njegovu postojbinu, rasterao sluge, imanje ognjem popalio, staru majku konjem pregazio, a “vernu” ljubu zarobio i odveo na Goleš planinu. Ban se menja, jer koliko god mu teško pada nasilje turskog zulumćara, toliko i prekori ucveljene majke:

“… ljubi tvoju ljubu pod čadorom,
a ja, sine, kukam na garištu,
a ti vino piješ u Kruševcu!”

U našem vitezu tinja vatra, odvija se velika drama; valja spasavati čast porodice, okajati tešku uvredu, kazniti vinovnika zuluma. Ali, kako ga naći u nepreglednoj turskoj ordiji koja se kao lavina sručila na polje Kosovo!? Stari Jug primećuje sve promene na licu zeta i želi da sazna šta se dogodilo. Strahinić mu kazuje i odmah traži sve sinove da idu u neprijateljski tabor u kome bi našli Vlah-Aliju, pogubili ga i povratili njihovu sestru i njegovu ženu. Dramatika raste i obrti su na pomolu. Nastaje trenutak u kome će stari Milija znalački ukazati na naš plahoviti mentalitet. Kad moćni tast odbije kategorički zetovu molbu kao nerazumnu, pesnik će primetiti: “Planu bane kao oganj živi”, što je nešto ranije kazao i za Juga, a ponoviće to još koji put u toku njihovih dramatičnih sukoba. Otac ćerke koje se već odriče uverava Bana da mu posle preljube ne može “više mila biti”, oprezno unoseći i novi motiv njenog ponašanja koji ostaje bez osvetljenja — “voli njemu nego tebe, sine”, dodajući, najzad, i utehu da će ga boljom oženiti, piti vino, i “prijatelji biti dovijeka”. Starac Milija veoma uverljivo psihološki nijaisira individualnosti svojih junaka, vešto izbegavajući zamke nadahnuća koje bi ga emotivno izjednačavale sa bilo kojim pojedinačno. On se uzdiže iznad njih ostavljajući nas u uverenju da obojica, svaki na svoj način, imaju pravo u izvesnim situacijama. I bez obzira na to što se pesnik razračunava sa gospodstvom Jugovića, on je istinski suočio dva morala i pogleda na svet isključivo na čistoj ljudskoj etici. I kao da želi ostati veran životu u kome često prevladaju i pragmatični kompromisi, jer, eto, i toliko voljeni čovek ostaje napušten i usamljen sa svojom nesrećom uz bolno saznanje da mu “jutros nema prijatelja”.

Strahiniću kao i da nema izbora; jedini put je Kosovo na kome se mora odbraniti viteška čast ili junački poginuti. Bez toga život ne bi imao nikakvog opravdanja ni smisla. Prerušen u carskog delibašu i u pratnji svoga vernog hrta Karamana Ban jezdi na ročište da u nepreglednoj turskoj ordiji traži zloglasnog Vlah-Aliju. Na obali Sitnice zapaža usamljen čador sa zlatnom jabukom na vrhu koja “sija kao jarko sunce” i, uveren da je pod njim onaj koga traži, prilazi i kopljem s konja otvara njegovo krilo. Pesnik nam i ovde priređuje psihološko iznenađenje novim dramskim zaokretom u strukturi pesme. Umesto protivnika, ispod čadora ga gledaju dva pijana i mutna oka stariša derviša koji je devet godina robovao u njegovoj tamnici i ostao mu dužan otkup u blagu. I ovaj nesrećni brodolomnik koji je desete godine tamnovanja oslobođen na reč koju nije ispunio, jer je našao sve poharano i pusto kod kuće, odmah je prepoznao svoga nekadašnjeg gospodara koji je pokušao da mu se predstavi kao carev delija:

“Poznajem ti čelo kakvo ti je,
I pod njime oči obadvije,
I poznajem oba mrka brka…”

U ovaj neobični susret uoči sudbonosnog boja starac iz Kolašina unosi nešto iz sopstvenog iskustva i ličnog poimanja čovečnosti. Sasvim je uverljivo moralno iskupljenje ovog nevoljnog pripadnika turskog askera kojim svoju vernost bivšem dobrotvoru, kod kojeg je imao hleba, vina pa i sunca, stavlja iznad službe svome sultanu. Pesnik sugeriše nešto zajedničko u njihovim sudbinama posle doživljenih ličnih nesreća. Obojica su ostali bez kuće i kućišta, rodbine i prijatelja u najtužnijim životnim trenucima. Gorka ispovest ovog nesrećnog bekrije kao da se saobražava sa Banovom: “Nesta blaga, nesta prijatelja”. I ovaj bradati pustinjak koji sam lije i pije ostaje usamljen i u ovom velikom ljudskom mravinjaku kao vuk odvojen od čopora koji svoju muku ublažava očajnim zavijanjem u pustoj planini. “Krvav derviš bješe do očiju”, ali mu je ipak bila “tvrđa vjera od kamena”, pri čemu nije zaboravio na učinjenu dobrotu i svoj dug “a ja, bane, ni dinara nemam”. I, pošto mu saopšti da je čador Vlah-Alije “na Golešu, visokoj planini”, ispolji svoju punu zabrinutost za ishod poduhvata, izraziće najlepšu himnu ličnom junaštvu i viteštvu Strahinjinom u stilu Homera i Njegoša. Pa i vedro nebo kao da mu se osmehnulo dok se penjao uz padinu ozarenu prvim sunčanim zracima. Starac Milija skladno povezuje sve pojedinosti u osnovnu celinu i tako stvara jedinstven poetsko-etički mozaik oko moralnog lika glavnog junaka.

Doista, teško bi se našlo i “u okvirima svetskog eposa… lepši primer čoveštva suprotstavljenog predrasudi urođenog neprijateljstva ljudi” od ovog između starog derviša i Banović Strahinje.

[1] Gerhard Gezeman, O Banović Strahinji, Prilozi proučavanju narodne poezije, 1935, II 146. Iz Geteovog pisma Vilhelmu Gerhardu 1827.
[2] Videti polemiku između Aleksandra Saše Petrovića i Predraga Golubovića u NINU 1419, od 19. marta i 1420, od 26. marta 1978, tekstove: “Nije slučajno” i “Spekulacije sa izdajom”.
[3] Iz razgovora sa akademikom prof. drom Radomirom Lukićem, NIN, broj 1416,26. februara 1978. (Postoji li izdaja). Prof. Lukić dodaje da zbog svoje etike “Strahinić ispada moralno viši i od Jug-Bogdana”.
[4] Ljubomir Zuković, Nije svačije ispod sela pjevati, Ovdje, 108, maj 1978, 13. Autorova poruka je namenjena novinarima, ali je blagu opomenu uputio i poznatom našem naučniku — piscu “Sociologije morala” — akademiku R. Lukiću: “Nije nam poznato da je neko zvao pravnike da sude Hamletu zbog toga što on sam preuzima pravo osvete za ubistvo svoga oca”… podseća dr Zuković.
[5] Ibid.
[6] Svetozar Koljević, Naš junački ep, Beograd, 1974, 135. Videti ocene Strahinićevih postupaka sve do 144. strane.
[7] Jovan Deretić, Ogledi iz narodiog pesništva, Beograd, 1978, 73.
[8] Ibid, 81—85.
[9] Gerhard Gezeman, O Banović Strahinji, Prilozi, 1935, II, 153.
[10] Dr Nikola Koljević, Otelo i Banović Strahinja — dva kulta junaštva, Godišnjak Instituta za jezik i književnost u Sarajevu, IV, 1977, 104.
[11] Dr Vojislav Đurić, Antologija narodnih epskih pesama, I, Novi Sad, 1958,
[12] Videti belešku sedam, Banović Strahinja — struktura i značenje, 73.
[13] Ibid.
[14] Ibid, 74.
[15] Nikola Vulić, Banović Strahinja, Srpski književni glasnik, 16. mart 1937, broj 6, nova serija, 438. Zagonetka ostaje tajnom koju je starac Milija “odneo sa sobom u grob”, oko koje “toliko nesporazuma nije bilo ni pri zidanju vavilonske kule”. Ibid, 438, Za potpunije razumevanje spornih stihova vredno je pročitati Vulićevo tumačenje na 436. strani, kao i upoređenja koja ih nadalje prate.
[16] Petar Kočić, Naša pjesma, Sabrana djela II, Sarajevo, 1967, 179. Ocena Banović Strahinje nastala je povodom Antologije J. Milakovića koju je Kočić nemilosrdno osu-dio zbo! zaobilaženja najboljih naših narodnih i umetničknh poetskih ostvarenja.
[17] Do sada je izvedeno pet dramskih obrada ove pesme: Nikole T. Đurića, I voljaše carstvu nebeskom, treći deo Strahinić Ban, Beograd, 19—33; Milana Ogrizovića, Banović Strahinja, Zagreb, 1913; Budimira Grahovca, Strahinić Ban, istorijska drama, Skoplje, 1926; Stamenka Đurđevića, Banović Strahinja, epska tragedija, Beograd, 1935, i Borislava Mihailovića Mihiza, Banović Strahinja, 1963, prikazana na Sterijinom pozorju u Novom Sadu iste godine.
[18] Dr Ljubomir Zuković, Vukov pjevač starac Milija (Analiza pjesama), Radovi Filozofskog fakulteta u Sarajevu, III, 1965, 273—305. Zuković je znalački osvetlio Milijina pesnička ostvarenja, naročito u poznatim pesmama Banović Strahinji, Ženidbi Maksima Crnojevnća i Sestri Leke Kapetana.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *