Prošlog leta pojavila se u vestima fotografija Oskara i Valerije iz El Salvadora kako leže mrtvi, licem nadole, u reci Rio Grande. Dete je ručicom zagrlilo oca. Oskar je navukao svoju majicu preko ćerke, kako mu se ne bi izmakla i kako bi je zaštitio od vodene struje. Ispod Valerijinih pantalona nalazi se poznata pelena. Blatnjava voda im zapljuskuje noge. Plave aluminijumske limenke i komadići plastičnog otpada, trske i grane. Moja ćerka i ja smo dremale u sličnom položaju.
Fotografiju je napravila Julija Leduk (Julia le Duc) sa stepenica iznad obale reke, gledajući njihova dva tela koja su se dole nasukala na obalu. Prema izveštajima, Oskar je pokušao da pređe Rio Grande sa 23-mesečnom ćerkom Valerijom na leđima.
Iako smatram da je malo dete ugnežđeno uz očev bok univerzalna poza zaštite, univerzalizam je pogrešio. Ogorčena sam onime sa čime je ovaj otac morao da se nosi ne bi li sačuvao svoje dete. Naravno, dovođenje u vezu njihove poze sa popodnevnim dremkom zahtevalo bi da zanemarim svoj društveni položaj ispunjen udobnošću i sigurnošću. Postoji brutalna distanca koju su stvorile i održavale ksenofobne politike između njihovog sveta i mog belačkog, srednjoklasnog, američkog sveta.
Kada sam prvi put videla fotografiju, nalazila sam se u Berlinu, gde je trebalo da pišem i razmišljam o nečem drugom. Nakon što sam se vratila kući, moja ćerka je morala da ide na medicinski zahvat zbog kojeg je bila radioaktivna dve nedelje, što je značilo da nije mogla da ide u letnji kamp. Pokušavala sam da pišem dok sam bila kod kuće, ali ona je neprestano dolazila da me ljubi, sedne u moje krilo i pita me šta radim. Tada je bilo vreme da spremim večeru i morala sam da počnem da planiram nastavu za jesenji semestar. Oskar i Valerija izvršili su neposredan uticaj na milione ljudi, ali su ih zamenile druge fotografije rata i sukoba, baš kao što su fotografije njih mrtvih u Rio Grandeu zamenile druge. Uvek će se pojaviti još jedan trenutak, još jedna fotografija.
Biti žena je 30-ih komplikovalo, ako ne i onemogućavalo, sprovođenje bilo kakve akcije. Politička i vojna akcija koju su zahtevale fotografije bila je dostupna samo muškarcima
Fotografije dece i roditelja koji se utapaju dok pokušavaju da pređu međunarodne granice primoravaju nas koji živimo van svakodnevne ratne opasnosti ili bez one vrste nasilja koja pokreće masovne migracije, da se pomirimo sa surovom istinom: nakon više od sto godina još uvek ne znamo šta da radimo sa ratnim fotografijama – ili kada da to radimo. Fotografija Leduk Oskara i Valerije Ramirez zauzima svoje mesto u istoriji fotografija koje su razotkrile ljudske posledice vladinog nasilja i nemara. Takve fotografije podstiču poznati ciklus šoka, negodovanja javnosti, skretanja pažnje i zaborava, ostavljajući ih da postanu odveć rutinski deo našeg modernog vizuelnog sveta.
Umesto trenutnog odgovora na ratne fotografije kojima diriguju ciklusi vesti, feminističke spisateljice su im pristupile sa odlaganjem i čekanjem. Virdžinija Vulf je napisala knjigu-esej Tri gvineje, (Three Guineas) objavljenu 1938. godine, dok je sa novinskih fotografija posmatrala porast fašizma širom Evrope. „Jutrošnja zbirka sadrži fotografiju onoga što bi moglo biti muško ili žensko telo“, napisala je. „Toliko je unakaženo da bi, s druge strane, moglo biti telo svinje.“ Tri gvineje su razrađen odgovor na pismo koje je Vulf navodno dobila od jednog londonskog advokata u kojem je postavio pitanje: „Kako po vašem mišljenju treba da sprečimo rat?“ Na početku knjige navodi da je svoj odgovor odlagala više od tri godine.
Njeno pismo pruža feminističku perspektivu o ratu ispitujući kakvu moć i sredstva žene imaju na raspolaganju za intervenisanje protiv nasilja. Ograničila je svoj odgovor na privatno i emotivno iskustvo gledanja fotografija, pišući na distanci od neposrednog nasilja koje je na njima prikazano i bez snage da bilo šta učini povodom toga. Za Vulf, ova oblast je takođe bila određena odgajanjem dece i vođenjem računa o domaćinstvu, što je neizbežno odlagalo druge intelektualne i političke vrste posla. Bez obzira da li je primila takvo pismo ili je samo zamislila “blago prosedog” muškarca koji ga je napisao, Vulf je odgovorila kada je njoj odgovaralo, tvrdeći da je i to kašnjenje deo one ženske oblasti.
Veći deo knjige Tri gvineje otkriva razliku između Vulf i njenog sagovornika, osporavajući kolektivno „mi“ advokatskog pitanja. „Kada je to ranije”, pitala se Vulf, “obrazovani muškarac pitao ženu kako se po njenom mišljenju može sprečiti rat?“ Biti žena je 30-ih komplikovalo, ako ne i onemogućavalo, sprovođenje bilo kakve akcije. Politička i vojna akcija koju su zahtevale fotografije bila je dostupna samo muškarcima. Ipak, fotografije rata imale su moć da povežu Vulf i advokata, uprkos rodnim razlikama koje ona navodi. “Oboje smo odlučni da učinimo sve što možemo da uništimo zlo koje ta slika predstavlja, vi svojim metodama, mi svojim.”
Na kraju knjige opisala je fotografiju blistavog Adolfa Hitlera u uniformi i sa zapanjujućom odgovornošću preuzela na sebe identifikovanje i sa počiniocima ratnih zlodela, i sa žrtvama rata. „Ovo nam sugeriše da se ne možemo odvojiti od te figure, već smo mi sami ta figura. Sugeriše se da nismo pasivni gledaoci osuđeni na neizbežnu poslušnost, već da svojim mislima i postupcima možemo sami promeniti tu figuru.” Iako je gledala samo fotografije, Vulf se suočila sa zlom koje su prikazivale. Možda je Vulf 1938. godine znala da se rat ne može sprečiti i to je odgodilo njeno pismo. Ali ona je ipak odgovorila, tvrdeći da je hitno potrebno sačuvati osećaj zajedništva, bez obzira na sve.
Jasno je sa istorijske distance da ratne fotografije često mnogo toga obećavaju, ali retko to i ispune
Trauma iz detinjstva koju su Atila i Agota Krištof pretvorili u književnostDecenijama kasnije, Suzan Sontag oblikovala je sopstvenu perspektivu dok su Sjedinjene Države ratovale u Iraku i Avganistanu. Godine 2003. započela je svoju poslednju knjigu O bolu drugih (Regarding the Pain of Others), raspravom o Tri gvineje, opisujući je kao „hrabro, nepoželjno promišljanje korena rata“ Virždinije Vulf. Sontag je svoj prošireni esej zamislila kao epilog Tri gvineje, ali iz XXI veka i želela je da ispita mogu li fotografije pružiti način kako da se spreči rat izazivanjem zajedničkog ljudskog protesta protiv bede i patnje.
Ali umesto da se suoči sa nemogućim pitanjem šta da radi sa fotografijama rata, Sontag je preduzela stvaranje opsežne vizuelne istorije. Otišla je daleko unazad sve do dela Velike ratne nesreće (Les Grandes Misères de la guerre) Žaka Kaloa iz 1663. godine, iako uglavnom referiše na stvari koje ostaju u okviru istoriji fotografije. Iako je shvatala istorijski kontinuitet, Sontag je zaključila da nam fotografije rata pokazuju koliko smo otuđeni. „Zaista ne možemo da zamislimo kako je bilo“, napisala je. „Ne možemo da zamislimo koliko je rat grozan i zastrašujuć, i kako to postaje normalno.“
U O bolu drugih, Sontag je ispitivala svoje dugogodišnje zaključke o tome kakva osećanja nam izazivaju fotografije i kako zbog njih delamo. Većina tih zaključaka je objavljena u njenoj knjizi O fotografiji (On Photography) 1977. godine, a njen povratak fotografiji sugeriše da se nakon 11. septembra sve promenilo. Postoji jedna nota u O bolu drugih koji govori da je Sontag osećala da piše u strašnom i urgentnom političkom trenutku, što objašnjava zašto počinje sa tekstom Virdžinije Vulf. Ali mislim da sa sigurnošću možemo reći da je situacija drugačija. Tvrditi da je vreme nakon 11. septembra uporedivo sa onim u kojem se Vulf suočavala sa predstojećim strahotama fašizma, izgleda prenaglašeno iz perspektive 2020. godine, čak i s obzirom na trenutno ludilo, okrutnost i nekontrolisanu moć vođstva ove nacije. (Tekst je objavljen 1. maja 2020. godine, prim. prev.) Ali totalitarni fašizam i dehumanizujuće nasilje nad ženama i ljudima druge boje kože danas predstavljaju veću pretnju nego što je Sontag mogla predvideti.
Jasno je sa istorijske distance da ratne fotografije često mnogo toga obećavaju, ali retko to i ispune. Kroz svoje istorijske orijentire, Vulf i Sontag su tražileneku vrstu lucidnosti i razumevanja. Ali na kraju, baš kao i njih dve, ne mogu biti toliko sigurna koliko će demokratija i ljudska prava propasti.
„Fotografije odražavaju fotografije“, napisala je Sontag. One nam takođe pružaju privilegiju da sa dovoljno velike distance možemo da budemo svedoci ovakvih događaja suočeni sa našom povezanošću i odgovornošću prema čovečanstvu. Fotografija Oskara i Valerije Ramirez daje vizualizaciju ksenofobične politike naše nacije koje dopuštaju da roditelji i njihova deca umiru ili bivaju razdvojeni na našim južnim granicama. Gledam sliku njihovih mrtvih tela i pitam se kakvu nam budućnost morala naše zemlje ona predviđa. U naše digitalno doba trenutnog objavljivanja, deljenja i komentarisanja digitalnih fotografija malo toga doprinosi isticanju prava svih muškaraca i žena. Biće potrebno više vremena i više delanja da se poprave veze među ljudima, nego što to dopušta digitalna cirkulacija fotografija.
Piše: Pepper Stetler
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić
(Pročitajte i kritiku romana Orlando Virdžinije Vulf, koju je napisala Jelena Nidžović i pismo Borhesu Suzan Sontag na desetogodišnjicu njegove smrti.)