Ursula K. Le Gvin: Pitanje koje mi najčešće postavljaju (3) Ursula K. Le Gvin govori o odnosu iskustva i mašte, o tome kako su nastale njene najpoznatije knjige, o piscima koji su na nju uticali i jednoj tezi Virdžinije Vulf.

Ursula K. Le Gvin foto: Youtube/Portland Community College

Ursula K. Le Gvin (21. oktobar 1929 – 22. januar 2018), najpoznatija po Levoj ruci tame i knjigama iz serijala Zemljomorje, tokom više od šest decenija duge karijere objavila je više od 20 romana i više od stotinu priča, dospevajući u sam vrh svetske spekulativne proze. Pored toga, pisala je poeziju, književnu kritiku i knjige za decu, a objavila je i dvadesetak zbirki eseja i intervjua. Svoje predavanje, održano pre dve decenije u Portlandu i Sijetlu, čije delove je unosila kasnije u svoje knjige o pisanju, objavila je u celosti pod nazivom “Pitanje koje mi najčešće postavljaju” u knjizi Talas u umu (2004), odakle ga ovde prenosimo u tri dela. (Prvi deo može se pročitati ovde, a drugi ovde.)

***

Pisala sam fantastične priče prilično zasnovane na stvarnim iskustvima, kao i realistične priče skroz satkane od sanjarija; neka od mojih naučnofantastičnih dela nose sasvim tačne i  pažljivo istražene činjenice, dok u mojim pričama o običnim ljudima koji rade obične stvari na obali Oregona 1900. godine ima velikih močvara i mnogo živog peska čistog izmišljanja. Navešću kao primere neke od svojih radova, u nadi da ću pokazati kako je izranjanje “ideje” za fikciju iz spoja iskustva i mašte nerazlučivo i nepredvidivo, a uz to i ne izvršava naređenja.

U mojim knjigama o Zemljomorju, posebno u prvoj od njih, ljudi sve vreme plove uzduž i popreko po moru u malim brodovima. Rade to prilično ubedljivo, pa nije neobično što mnogi ljudi pretpostavljaju da sam i sama godinama plovila morima u malim brodovima.

Celokupno moje iskustvo sa plovilima odigralo se u mom prvom semestru u srednjoj školi Berkli, kada su nam odobrili plovidbu kao uslov za potpis iz fizičkog. Jednog vetrovitog dana, u marini Berkli, moja drugarica Džin i ja uspele smo da prevrnemo i potopimo laku jedrilicu s jednim jedrom od devet stopa u vodi dubokoj tri stope. Dok je tonula, pevale smo Bliže tebi, Gospode [1] i onda smo odgacale osamsto metara nazad ka spremištu za brodove. Brodar je bio u neverici. Potopile ste ga, rekao je.  Kako?

To neka ostane jedna od spisateljskih tajni.

Foto: Promo/Kontrast

U redu, dakle, sve te Gedove plovidbe u Zemljomorju ne odražavaju iskustvo – svakako ne moje iskustvo. Samo moju maštu, koja je preuzela tu jedrilicu i iskustva drugih ljudi, iz romana koje sam čitala, iz istraživanja (znam zašto je Dalekovidi građen klinker metodom), iz odgovora prijatelja i iz poneke plovidbe prekookeanskim krstaricama. Ali je to, u sušini, varka.

Tako je i sa svim onim snegom i ledom u Levoj ruci tame. Nisam čak ni videla sneg pre svoje sedamnaeste godine, a pogotovo nisam nikada vukla sanke preko glečera. Osim sa Skotom, Šekltonom i tim momcima. U knjigama. Odakle vam ideje? Iz knjiga, naravno, iz knjiga drugih ljudi, jer čemu knjige služe? Ako ih nisam čitala, kako bih pisala?

Svi mi pisci stojimo jedni drugima na ramenima, svi mi koristimo ideje jedni drugih, i finese, i zaplete, i tajne. Književnost je zajednički poduhvat. Iz one “strepnje od uticaja” progovara samo testosteron. Shvatite me: ne mislim na plagiranje, ne govorim o imitiranju, ili kopiranju, ili krađi. Ako bih mislila da sam zaista namerno iskoristila delo nekog drugog pisca, sigurno ne bih stajala ovde i čestitala sebi na tome, nego bih otišla i pokrila glavu papirnom kesom (zajedno sa nekoliko eminentnih istoričara). Hoću da kažem da se te stvari iz knjiga drugih ljudi primaju u nama kao naše lično iskustvo, mašta ih kao stvarno iskustvo meša i preobražava i one se ispoljavaju sasvim izmenjene, kao naše sopstvene, izrastaju iz tla našeg sopstvenog uma.

Dakle, sa zadovoljstvom priznajem svoj beskrajni dug svim pripovedačima koje sam ikada čitala, pripovedačima fikcije i nefikcije, svojim kolegama, svojim saradnicima i hvalim ih i poštujem, te štedre darodavce.

U mom naučnofantastičnom romanu smeštenom na planetu naseljenu ljudima čije su polne karakteristike i odnosi plod mašte, deo o dvojici ljudi što vuku sanke po glečeru napisala sam činjenično tačno koliko god sam to mogla, sve do detalja o njihovoj opremi i alatu, o tome koliko tereta tegle, koliko dnevno mogu da pređu, o različitim izgledima snežnih nanosa, i tako dalje. Ništa od svega toga nije moje neposredno iskustvo; sve je to iz knjiga o Antarktiku koje sam čitala još od kad mi je bilo nešto više od dvadeset godina. To je pređa činjenica utkana u čistu fantaziju. U stvari, tako je i sa njihovim polnim određenjem; ali previše je to komplikovano da bismo u to ovde ulazili.

Foto: Promo/Kontrast

Htela sam jednom da napišem priču iz ugla drveta. Na “ideju” za tu priču došla sam kad se jedan hrast ukazao kraj puta za Mekminivil. Dok smo prolazili kraj njega, mislila sam o tome kako je, kada je taj hrast bio mlad, Autoput 18 bio tek seoski letnji put. I pitala sam se šta bi hrast mislio o autoputu, o vozilima. I, dakle, gde bih stekla iskustvo o tome kako je biti drvo koje bi potom moja mašta preoblikovala? Ni knjige tu ne pomažu mnogo. Za razliku od Šekltona i Skota, hrastovi ne vode dnevnike. Lično opažanje mi je jedini iskustveni materijal. Videla sam mnogo hrastova, bila oko njih, među njima, spolja, pentrala se na hrastove; sad želim da budem u njima, iznutra. Kako je to biti hrast? Veliko, za početak; živo, ali tiho i ne mnogo savitljivo, osim u grančicama, tamo na suncu. I duboko, veoma duboko, korenje spušteno u tamu… Živeti ukorenjeno, biti dvesta godina na istom mestu, kroz vreme… Ma, znate kako se to radi. Radili ste to kao klinci, još to radite. Ako to ne radite vi, vaši snovi to rade za vas.

U snovima počinje odgovornost, kazao je pesnik. U snovima, mašti, počinjemo da bivamo jedni drugi. Ja sam ti. Ograde padaju.

***

Duge priče, romani, ne potiču iz samo jednog stimulusa, nego iz celog buketa i svežnja ideja i slika, vizija i percepcija, što sve polako kruži oko nekog središta koje mi je obično nejasno sve dok ne završim knjigu i dugo posle toga konačno ne kažem:  O, knjiga je o tome. Meni su dve stvari ključne tokom tog sabiranja, tog procesa pribiranja, pre nego što mnogo toga znam o bilo čemu u priči. Moram da vidim mesto, pejzaž; i moram da znam sve glavne likove. Poimence. I to moraju da budu prava imena. Ako je ime pogrešno, lik mi se neće otvoriti. I neću znati ko je. Neću biti u stanju da budem oni i one. Neće hteti da pričaju. Neće hteti ništa da rade. Molim vas, ne pitajte me kako dolazim do imena i kako znam da je pravo; nemam pojma. Kad ga čujem, znam da je to. I znam gde je ta osoba. I priča može da počne.

Evo primera: moja skorije objavljena knjiga Pričanje. Za razliku od većine mojih priča, počinela je sa nečim što biste zaista mogli nazvati idejom – činjenicom koju sam saznala. Dobar deo mog života zanimala me je kineska filozofija nazvana taoizam. Istovremeno kada sam konačno malo izučila i religiju zvanu taoizam, drevnu i veoma složenu religiju, glavni element kineske kulture tokom dva milenijuma, saznala sam i to da ju je Mao Ce Tung suzbio i skoro potpuno izbrisao. Jedan tiranin psihopata, iz jedne generacije, uništio je tradiciju staru dve hiljade godina. Za mog života. A ja nisam znala ništa o tome.

Bezočnost tog događaja, i bezočnost mog neznanja, zapanjili su me. Morala sam da promislim o tome. A pošto je fikcija način na koji razmišljam, na kraju sam morala da napišem priču o tome. Ali kako da napišem roman o Kini? Moje bedno iskustvo bilo bi fatalno. Roman smešten u izmišljeni svet, onda, o potiskivanju religije namernim političkim činom… a kao kontrapunkt teokratsko potiskivanje političkih sloboda? U redu, to mi je tema ili, ako hoćete, moja ideja.

Nestrpljiva sam da počnem, ostrašćena temom. I tražim ljude koji će da mi ispričaju priču, ljude koji će da tu priču (o)žive. I nađem tu uobraženu klinku, tu pametnu devojku koja ide sa Zemlje u taj svet. Ne sećam se kako se zvala, imala je pet različitih imena i nijedno od njih nije bilo pravo. Počinjala sam knjigu pet puta, nikuda to nije vodilo. Morala sam da prekinem.

Morala sam da sedim strpljivo, ćutke, svakog dana u isto vreme, dok me lisica gledala krajičkom oka i polako me puštala malo bliže.

I žena čija je to priča bila mi se konačno obratila. Ja sam Sati, rekla je. Prati me. I pratila sam je; i ona me je odvela u one visoke planine; i dala mi je knjigu.

Imala sam dobru ideju, ali nisam imala priču. Kritičari govore kao da su priče sama ideja, ali intelekt ne stvara priču ništa više nego što ideologija stvara umetnost. Priča je morala da se stvori sama, da nađe svoje središte, da nađe svoj glas. Satin glas. I onda, pošto sam je čekala, mogla je da mi se preda.

Ili da to kažemo ovako: imala sam mnogo stvari na pameti, dobrih stvari, jasnih ideja, ali nisam mogla da ih sklopim. Nisam mogla da plešem s njima, jer nisam sačekala da uhvatim ritam. Nisam osećala ritam.

***

Knjiga je dobila ime iz pisma Virdžinije Vulf njenoj prijateljici Viti Sakvil-Vest. Vita je pompezno govorila o pronalaženju prave reči, Floberove mot juste, i nastavljala po francuski o stilu; i Virdžinija joj je otpisala, veoma engleski:

“A što se te mot juste tiče, tu jako grešiš. Stil je prilično jednostavna stvar: sve je u ritmu. Jednom kada dođeš do toga, ne možeš da upotrebiš pogrešnu reč. Ali, sa druge strane, evo me kako sedim pola jutra puna ideja, i vizija, i tome slično, a ne uspevam da ih izbacim iz sebe jer mi nedostaje pravi ritam. Sad, to je veoma duboko, to šta je ritam, i mnogo je dublje od reči. Prizor, emocija, stvara taj talas u umu, daleko pre nego što stvori odgovarajuće reči za to; a u pisanju (trenutno u to verujem) treba taj talas ponovo uhvatiti i pokrenuti (što očigledno nema nikakve veze s rečima), a onda, dok se on lomi i prevrće u umu, on stvara reči koje mu odgovaraju. Ali nema sumnje da ću dogodine misliti drugačije”.

Vulfova je napisala ovo pre osamdeset godina, a ako je promenila mišljenje sledeće godine, to nije nikome rekla. Ona to površno kaže, ali zaista to misli: to je veoma duboko. Nisam pronašla ništa što bi bilo dublje, ili korisnije, kad je reč o izvoru priče, o tome odakle dopiru ideje.

Ispod sećanja ili iskustva, ispod mašte i otkrića, ispod reči, kako to ona kaže, postoji ritam u kom se kreću i sećanja, i mašta, i reči; a posao pisca je da uroni dovoljno duboko da počne da oseća ritam, da ga nađe, da ga pokrene, da on pokrene njega, i pusti da sećanje i mašta pronađu reči.  

Ona je puna ideja, ali ne uspeva da ih izrazi, kaže, jer ne može da im uhvati ritam, ne može da im pronađe bilo koje će ih otključati, pokrenuti ka priči, navesti da same sebe izraze.

Foto: Promo

Talas u umu, tim rečima to imenuje; i kaže da prizor ili emocija mogu da ga stvore, kao kamen bačen u mirnu vodu, a krugovi se šire iz središta u tišini, u savršenom ritmu, a um prati te krugove spolja, jedan za drugim, sve dok se oni ne pretvore u reči… Ali njena slika je jača: njen talas je morski talas, on putuje glatko i tiho hiljadama milja okeanom, sve dok ne udari o obalu, raspe se, slomi i uzleti u peni reči. Ali talas, ritmički impuls, prethodi rečima, “nema nikakve veze s rečima”.

Dakle, posao pisca je da prepozna talas, to bezglasno talasanje, daleko u moru, daleko u okeanu uma, i sledi ga do obale, gde može da se preokrene ili bude pretvoren u reči, ispuni svoju priču, izbaci svoje slike, izlije svoje tajne. I osekom se povuče u okean priče.

Šta je to što sputava ideje i vizije pri otkrivanju neophodnog ritma pod njima, zašto Vulfova nije mogla da ih “izbaci” tog jutra? To može da bude milion stvari, distrakcije, brige; ali veoma često mislim da je ono što spisateljicu udaljava od pronalaska reči to što ih ona prerano hvata, požuruje, grabi; ne čeka da talas nadođe i slomi se. Ona želi da piše zato što je ona spisateljica, želi da izrazi ovo i ljudima kaže ono, i pokaže ljudima nešto drugo, ono što zna, svoje ideje, svoja razmišljanja, svoja uverenja, važne ideje… ali ne čeka da talas nadođe i ponese je iznad svih ideja i stavova, tamo gde ne možeš da upotrebiš pogrešnu reč.

Niko od nas nije Virdžinija Vulf, ali se nadam da je svako od pisaca doživeo makar trenutak kada su zajahali talas i sve reči su bile prave.

Kao čitaoci, svi smo jahali taj talas i spoznali takvu radost.

Proza i poezija – sva umetnost, muzika, igra – proističu i kreću se u dubokim ritmovima naših tela, našeg bića, i tela i bića sveta. Fizičari tumače univerzum kao veliki opseg vibracija, ritmova. Umetnost sledi i izražava te ritmove. Kad konačno uhvatimo ritam, pravi ritam, naše ideje i reči plešu po njemu, u kolu u koje svako može da se uhvati. I onda sam ja ti, a ograde padaju. Bar nakratko.

(Kraj)

Preveo: Matija Jovandić

[1] Nearer My God to Thee, poznata pogrebna himna, navodno poslednja otpevana pesma na brodu Titanik pre nego što je potonuo (prim. prev)

 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: