Ursula K. Le Gvin: Pitanje koje mi najčešće postavljaju (2) Ljude koji poriču postojanje zmajeva zmajevi često pojedu. Iznutra, upozorila je Ursula K. Legvin u "Pitanju koje mi najčešće postavljaju".

Ursula K. Le Gvin (21. oktobar 1929 – 22. januar 2018), najpoznatija po Levoj ruci tame i knjigama iz serijala Zemljomorje, tokom više od šest decenija duge karijere objavila je više od 20 romana i više od stotinu priča, dospevajući u sam vrh svetske spekulativne proze. Pored toga, pisala je poeziju, književnu kritiku i knjige za decu, a objavila je i dvadesetak zbirki eseja i intervjua. Svoje predavanje, održano pre dve decenije u Portlandu i Sijetlu, čije delove je unosila kasnije u svoje knjige o pisanju, objavila je u celosti pod nazivom “Pitanje koje mi najčešće postavljaju” u knjizi Talas u umu (2004), odakle ga ovde prenosimo u tri dela. (Prvi deo može se pročitati ovde.)

***

Ideje izviru iz doživljaja. Ali priča nije ogledalo onoga što se dogodilo. Fikcija je iskustvo prevedeno, promenjeno, preobraženo maštom. I istina je tu, ali nije koekstenzivna sa činjenicama. Istina u umetnosti nije imitacija, nego reinkarnacija.

U istoriji ili memoarima sirova građa iskustva, da bi bila vredna, mora da bude probrana, raspoređena i oblikovana. U romanu je taj proces još radikalniji: sirova građa nije samo odabrana i oblikovana, nego i sjedinjena, izmešana, prekomponovama, prerađena, preoblikovana, ponovo rođena, a istovremeno joj je dozvoljeno da sama traži sopstvene forme i oblike, kakvi mogu biti samo indirektno povezani sa racionalnim razmišljanjem. Cela stvar na kraju može da izgleda kao čisto otkriće. Devojka lancem vezana za stenu kao žrtva čudovištu. Poludeli kapetan i beli kit. Prsten u kom je bezgranična moć. Zmaj.

Ali ne postoji tako nešto kao čisto otkriće. Sve to počinje sa iskustvom. Invencija je prekomponovanje. Možemo da se bavimo samo onim što imamo. Čudovišta, levijatani i himere su u ljudskom umu; oni su činjenice psihe. Zmajevi su jedna od istina o nama. Nemamo drugog načina da izrazimo tu specifičnu istinu o nama. Ljude koji poriču postojanje zmajeva zmajevi često pojedu. Iznutra.

***

Drugi način na kakav smo nedavno počeli da pokazujemo duboko nepoverenje u maštu, našu puritansku želju da je kontrolišemo i ograničimo, to je način na kakav pričamo priče elektronski, na TV-u i u medijima poput video-igara i CD-ova.

Čitanje je aktivno. Čitati priču znači aktivno učestvovati u njoj. Čitati priču znači pričati je, pričati je sebi, oživljavati je, pisati je ponovo zajedno sa autorom, reč po reč, rečenicu po rečenicu, poglavlje po poglavlje… Ako želite dokaz, prosto gledajte osmogodišnju devojčicu dok čita priču koja joj se sviđa. Ona je skoncentrisano, napeto, žestoko živahna. Napeta je kao mačka kad lovi. Ona je tigrica dok jede.

Čitanje je najtajanstveniji čin. Ono apsolutno nije, niti će ikada biti, zamenjeno bilo kom vrstom gledanja. Gledanje je sasvim drugačiji poduhvat i drugačija je nagrada.

Čitalac čitajući stvara knjigu, daje joj smisao prevodeći samovoljne znakove, odštampana slova, u unutrašnju, ličnu stvarnost. Čitanje je čin, i to kreativan. Gledanje je relativno pasivno. Gledalac gledajući film ne stvara film. Gledati film znači biti unet u njega, učestvovati u njemu, biti deo njega. Apsorbovan u njega. Čitaoci jedu knjige. Film jede gledaoce. 

To ume da bude divno. Divno je kad vas pojede dobar film, kada pustite da vam oči i uši prenesu svest u stvarnost za kakvu drugačije ne biste znali. Međutim, pasivnost znači ranjivost, a to dobar deo medijskih pripovedača koristi.

Čitanje je aktivna razmena između teksta i čitatoca. Tekst je pod kontrolom čitateljke, ona može da preskoči, zadrži se, tumači, pogrešno protumači, vrati se, promišlja, nastavi dalje sa pričom ili odbije da nastavi za njom, da sudi, da koriguje svoj sud; ima vremena i prostora za jasnu i iskrenu interakciju. Roman je aktivna, stalna saradnja između spisateljice i čitateljke.

 

Čitaoci jedu knjige. Film jede gledaoce. 

Gledanje je drugačija razmena. Tu nema saradnje. Gledaoci pristaju da učestvuju i prepuštaju kontrolu filmadžijama i programerima. Fizički nema vremena i prostora izvan audiovizuelnog narativa za bilo šta drugo sem za program. Gledaocu ekran ili monitor privremeno postaje univerzum. Malo je zaustavnih traka i nimalo načina da se kontroliše stalni protok informacija i slika – osim ako neko ne odbije da ih prihvati, da se veže emotivno i intelektualno, a u tom slučaju to ispada suštinski besmisleno. Ili može da isključi program.

Iako se mnogo priča o transakcionom gledanju, a programerima je interaktivno  omiljena reč, elektronski mediji su raj za kontrolu programera i raj za pasivne gledaoce. Ničega nema u takozvanim interaktivnim programima osim onoga što programeri unesu u njih: ti takozvani izbori vode tek u potprograme koje biraju programeri, ništa to nije veći izbor od fusnote – hoćete li je pročitati ili ne? Uloge u igrama sa igranjem uloga su fiksne i konvencionalne: nema ličnosti u igrama, tu su samo persone. (Zato ih tinejdžeri vole; tinejdžerima su potrebne persone. Ali oni na kraju moraju da zasene tu personu ako žele da postanu kompletne osobe[1].)

Hipertekst pruža pripovedačima divnu kompleksnost, ali dosadašnja hipertekstualna fikcija liči na Borhesovu baštu sa račvajućim stazama koje vode samo ka drugim račvajućim stazama, fascinantna, poput fraktala, i preterano košmarna. Interaktivnost, u tom smislu da gledalac kontroliše tekst, takođe je košmarna, kada se tumači tako da gledalac može da nanovo napiše roman. Ako vam se ne sviđa kraj Mobija Dika, možete da ga izmenite. Možete da ga promenite u srećan kraj. Ahab ubija kita. Juhu.

Čitaoci ne mogu da ubiju kita. Oni samo mogu ponovo da čitaju, sve dok ne razumeju zašto je Ahab sarađivao sa kitom da bi se ubio. Čitaoci ne kontrolišu tekst, oni su u prisnoj interakciji sa njim. Gledaoce program kontroliše ili oni pokušavaju da kontrolišu njega. Drugačiji par rukava. Drugačiji univerzumi.

Dok sam pripremala ovo predavanje, pojavio se CD-rom sa animiranom 3D verzijom Malog princa. Na omotu je pisalo da “nudi više od same priče o Malom princu. Možete, na primer, da dohvatite planetu iz orbite u univerzumu Malog princa i da saznate sve o njenim tajnama i stanovnicima”.

Princ u knjizi posećuje nekoliko planeta sa krajnje zanimljivim stanovnicima, a njegova malecka planeta čuva tajnu – ružu – ružu koju voli. Da li ti tipovi koji stoje iza CD-a misle da je Sent Egziperi škrtario na planetama? Ili su ubeđeni da umetničko delo obogaćuju time što u njega guraju nevažne podatke?

Ah, ali to nije sve: možete da “uđete u igru ‘Dresiranje lisice’ i nakon što ‘pripitomite’ lisicu koju sreće Mali princ, ona će vam dati poklon”.

Sećate se lisice u Malom princu? Ona insistira na tome da je Mali princ pripitomi. Zašto, pita princ, a lisica mu kaže da će, ako je pripitomi, zauvek voleti žitna polja, jer su boje dečakove kose. Mali princ pita kako da je pripitomi, a lisica kaže da to mora da uradi tako što će biti veoma strpljiv, sedeći “malo dalje od mene u travi. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Reči su izvor nesporazuma. Ali svakog dana sešćeš malo bliže meni…” I to bi tako trebalo da bude svakog dana, tako da će lisica “znati za koji čas da spremi svoje srce. Potrebni su celi obredi za to”.

I tako je lisica pripitomljena, a kada je Mali princ trebalo da ode: “Ah”, rekla je lisica, “zaplakaću”. A onda se i Mali princ rastuži: “Ti pripitomljavanjem ništa ne dobijaš”, ali lisica odvrati: “Dobijam, zbog boje žitnih polja”. I pri rastanku lisica kaže: “Darovaću ti jednu tajnu… Vreme koje si uložio u svoju ružu je ono što tvoju ružu  čini dragocenom… Ti ostaješ odgovoran, zauvek, za ono što si pripitomio”.

Dakle, kada dete gledajući CD-rom pripitomljava lisicu, odnosno pritiska tipke dok granule ne upadnu u posudu za hranu – ne, pardon, to je za pacove – bira “prava” rešenja iz programa dok ne bude obavešten da je lisica pripitomljena. To nekako deluje drugačije od onoga što bismo zamislili da se radi spram onog rečenog u knjizi: dolaziš svakog dana u isto vreme i sediš ćutke dok te lisica gleda krajičkom oka. Nešto suštinski važno je tu isečeno. Falsifikovano. Šta mislite da je lisičin “dar” na tom CD-u? Ja ne znam, ali i da je prsten od zlata od dvadeset četiri karata i smaragdom, to ne može da bude vrednije od lisičinog dara u knjizi, od tih devet reči: “Ti ostaješ odgovoran, zauvek, za ono što si pripitomio”.

Mali princ čitaocima daruje samog sebe. Daje im apsolutno ništa drugo do očaravajuću priču sa nekoliko očaravajućih slika i priliku da se suoče sa strahom, tugom, nežnošću i gubitkom.

Zato je ta priča, koju je napisao čovek usred rata malo pre nego što će poginuti, toliko slavna među decom, odraslima, pa čak i književnim kritičarima. Možda taj CD-rom nije tako grozan kao što zvuči, ali teško je ne doživeti ga kao pokušaj eksploatacije, pripitomljavanja nečega što, poput prave lisice, mora da bude pušteno da bude divlje: mašte umetnika.

**

Antoan de Sent Egziperi aterirao je jednom u pustinji, 1930-ih godina, i umalo poginuo. To je činjenica. I nije tamo naišao na malog princa sa druge planete. Naišao je na užas, žeđ, očaj i spas. Napisao je odlično dokumentarno delo o tom iskustvu u  Vetru, pesku i zvezdama. Ali se to iskustvo kasnije sleglo, promenilo i preobrazilo u fantastičnu priču o malom princu. Mašta zasnovana na iskustvu. Inventivnost izbija, kao cvet, ruža, iz pustinjskog peska stvarnosti.

Razmišljajući o izvorima umetnosti, o tome odakle izviru ideje, često iskustvu pripisujemo previše značaja. Ni najpošteniji biografi često ne uspevaju da shvate da romansijeri izmišljaju stvari. Oni traže direktne izvore za sve u piščevom delu, kao da je svaki lik u romanu zasnovan na ličnosti koju je pisac poznavao, a da svaki gambit zapleta mora da oslikava određeni stvarni događaj. Takvim fundamentalističkim stavom zanemaruje se ogromna rekombinatorna moć mašte i pravi se kratak spoj u dugom, nejasnom procesu u kom iskustvo postaje priča.

Ambiciozni pisci početnici uporno mi ponavljaju da će početi da pišu kada nakupe dovoljno iskustva. Uglavnom držim jezik za zubima, ali ponekad ne mogu da se kontrolišem, pa ih pitam: “Ah, kao Džejn Ostin? Kao sestre Bronte? Te žene sa svojim divljim, raspusnim životima punim avantura od kakvih se želudac okreće, one što su radile kao dokerke u Kongu, pucale se drogama u Riju, lovile lavove na Kilimandžaru i seksale se u Sohou i sve te stvari koje pisci moraju da rade – dobro, koje neki pisci moraju da rade?”

Veoma mladi pisci uglavnom jesu hendikepirani svojim relativno tankim iskustvom. Iako su njihovi doživljaji materijal od kakvog može da se stvara fikcija, a često su upravo doživljaji iz detinjstva i adolescencije ti koji hrane maštu piscu do kraja života, oni nemaju kontekst, nemaju ga još dovoljno da bi ga poredili. Nisu imali vremena da saznaju da postoje i drugi ljudi, ljudi koji su imali iskustva slična njihovim, i različita iskustva, kao i da će oni sami imati različita iskustva… širinu poređenja, fond empatijskih saznanja, ključan za romansijere koji, na kraju krajeva, izmišljaju ceo svet.

Pisci fikcije kasno pale. Malo njih je mnogo vredno pre nego što napune tridesetu ili tu negde. Ne zato što im nedostaje iskustva, nego zato što njihova imaginacija nije imala kad da ga smesti u kontekst i kompostira ga, da se bave time što su uradili i osetili i da shvate da je vrednost iskustva u onome što je zajedničko ljudskoj suštini. Autobiografski prvi romani, egocentrični i samosažaljivi, često pate od nedostatka mašte.

Ali i mnoga dela fantastike, dela takozvane imaginativne fikcije, takođe pate od iste boljke: siromaštva mašte. Pisci se nisu zaista oslonili na maštu, nisu ništa izmislili, samo su presložili arhetipove u igri ispunjavanja želja. Igri koja se lako može prodati.

U fantastici, s obzirom na fikcionalnost fikcije, otkrića, zmajevi, sve je to odmah tu ispred nas, lako je pretpostaviti da priča uopšte nema veze sa iskustvom, da sve u fantastici može da bude baš onako kako pisac želi. Nema pravila, sve karte su džokeri. Sve ideje u fantastici su puka uobrazilja, zar ne? Pa, ne. Greška.

Može da se dogodi da, što je priča dalje od opšteg iskustva i prihvaćene stvarnosti, manje bude onoga što uobrazilja može da izvede, da njene ključne ideje moraju čvršće da budu zasnovane na opštem iskustvu i prihvaćenoj stvarnosti.

Fantastika se besramno ruga činjenicama, ali je onoliko duboko posvećena istini koliko i najtmurniji, najsivlji realizam.

Ozbiljna fantastika zalazi u delove psihe koji mogu da budu veoma čudna teritorija, opasno tle, mesta na kakva mudri psiholozi stupaju sa oprezom; i zato je ozbiljna fantastika obično i konzervativna i realistična kad je reč o ljudskoj prirodi. Njen modus obično je komičan, a ne tragičan, odnosno ima manje ili više srećne krajeve, ali baš kao što tragički junak izaziva svoju tragediju, srećan ishod u fantastici je zaslužen ponašanjem protagoniste. Ozbiljna fantastika poziva čitaoce na uzbudljivo istraživačko putovanje, kroz čuda i divote, smrtonosne rizike i opasnosti dok se sve vreme drži obične, svakodnevne, realistične moralnosti. Velikodušnost, pouzdanost, saosećajnost, hrabrost: u fantastici se ovi moralni kvaliteti retko dovode u pitanje. Oni su prihvaćeni i stavljaju se na probu, često do krajnjih granica, pa i preko njih.

Fantastiku ljudi koji pišu stvari na koricama knjiga opsesivno opisuju kao “bitku između dobra i zla”. Ta fraza ozbiljnu fantastiku opisuje samo u onom smislu u kom Solženjicin kaže: “Granica između dobra i zla prolazi tačno kroz srce svakog čoveka”. U ozbiljnoj fantastici, prava bitka je moralna i unutrašnja. Sreli smo se sa neprijateljem, kaže Pogo, i on je mi. Da bi činili dobro, heroji moraju da znaju ili nauče da je “osa zla” unutar njih samih.

U komercijalnoj fantastici takozvana bitka dobra i zla je puka borba moći. Pogledajte kako se oni ponašaju: takozvani dobri čarobnjaci i takozvani loši jednako su nasilni i neodgovorni. To je otprilike onoliko daleko od Tolkina koliko možete da zamislite.

Ali zašto bi značaj morala bio važan, zašto su važni verovatnoća i konzistentnost kad je “sve to samo izmišljeno”? Pa, značaj morala je ono što fantastiku čini važnom, jer je to ono što je stvarno u priči. Izmišljena priča je neizbežno trivijalna ako ništa stvarno nije dovedeno u pitanje, ako puko pobeđivanje, penjanje na vrh, zamenjuje moralnu odluku. Lako ispunjavanje želja veoma je privlačno deci, koja su neiskvarena i nejaka; ali ako je to sve što priča ima da ponudi, to nije dovoljno.

Isto tako, što veća inventivnost, to su važnije njena verodostojnost, konzistentnost i koherentnost. Zakoni izmišljenog carstva moraju se poštovati do poslednjeg slova. Svi mađioničari, uključujući i pisce, krajnje pažljivo barataju svojim činima. Svaka reč mora da bude prava. Aljkav čarobnjak je mrtav čarobnjak. Ozbiljni fantastičari raduju se otkrićima, slobodi da se nešto otkrije, ali znaju da neodgovorni izum ubija magiju. Fantastika se besramno ruga činjenicama, ali je onoliko duboko posvećena istini koliko i najtmurniji, najsivlji realizam.

***

Poenta u vezi s tim: posao imaginacije u stvaranju priče na osnovu iskustva može da ne bude u tome da je zaogrne ili ulepša, nego da je ublaži. Svet je neverovatno čudan, a ljudsko ponašanje povremeno tako uvrnuto da nijedan drugi narativ osim farse ili satire ne može s tim da izađe na kraj. Mislim na istinitu priču koju sam čula o čoveku koji je svojim ćerkama ograničio upotrebu toalet papira. Imao je tri ćerke i, pošto ga je razbesnelo to što su koristile mnogo toalet papira, iscepao je sve rolne u papirne kvadrate, napravio tri gomilice od po šest tih kvadrata na polici u kupatilu, i svaka ćerka mogla je da koristi po jednu gomilicu dnevno. Vidite na šta mislim? U ovom slučaju je funkcija imaginacije u tome da proceni da li bi nešto tako bizarno uopšte trebalo da bude u priči, a da se iz toga ne izvede farsa ili ne izazove puko gađenje.

Cela stvar u vezi s tim “prepuštanjem mašti” – to jest, ubacivanjem elemenata priče samo kroz aluziju ili implikaciju – od ogromne je važnosti. Čak ni novinari u reportažama ne uspevaju da opišu ceo događaj, nego mogu da prenesu samo delove. I realisti i fantastičari izostavljaju masu toga, nagoveštavajući kroz slike ili metafore tek toliko da čitalac može da zamisli šta se dogodilo.

A čitaoci rade upravo to. Priča je umetnost koja traži saradnju. Mašta pisca deluje u dosluhu sa maštom čitaoca, pozivajući čitaoca da sarađuje, da dopuni, upotpuni, da unese sopstveno iskustvo u delo. Fikcija nije kamera, a nije ni ogledalo. Više je kao kineska slika, par linija, par kapi, a mnogo praznog prostora. Od čega mi stvaramo putnike, u magli, dok se penju uz planinu do gostionice pod borovima.

[1]Igra rečima: Le Gvinova koristi izraz personae, onako kako K. G. Jung označava deo ličnosti koji osoba želi da predstavi društvu, masku za javnost, za razliku od senke, mračnog dela ličnosti koje bismo radije sakrili; potom koristi izraz person u značenju kompletna osoba (prim. prev)

Prevod: Matija Jovandić

Sutra: Ursula K. Legvin: Pitanje koje mi najčešće postavljaju (3)