Tomas Bernhard: Knjiga treba da bude poput šoka, koji spolja nije vidljiv Jedan od najboljih austrijskih pisaca, istovremeno i jedan od najnezgodnijih sagovornika, Tomas Bernahard govori o (stvaranju) književnosti, svom odnosu prema kolegama i sebi kao piscu spram sebe kao privatne ličnosti

Izdavačka kuća “Red Box” objavila zbirku intervjua Razgovori sa Tomasom Bernhardom (prevod: Novak Guslov) koje je austrijski pisac dao novinarki Kristi Flajšman. Bernhard je sa njom uradio dva televizijska intervjua na Majorki 1981. i u Madridu 1986. Osim toga, u ovoj knjizi nalazi se i njegov intervju iz 1984. koji je dao povodom objavljivanja svog romana Seča šume.

BERNHARD: Kad god se šetam Bečom i naletim na svoje kolege, uvek vidim kako skreću pogled od mene. Šetam okolo prijateljski raspoložen i – budući da imam dobre oči – već na sto pedeset metara vidim kako potpuno pogubljeno, iako ne puši, utrčava u prodavnicu duvana, samo da bi pobegao od mene. Što je zapravo šteta. Ipak živite s ljudima i u suštini uvek hoćete da ih zagrlite, a oni vas stalno izbegavaju. Kada se nađem ispred neke knjižare, obično gledam u njen izlog, a prodavac, koji me ne vidi i koji isprva okrene se i nestane.

FLAJŠMAN: U čemu vidite uzrok tome?

BERNHARD: Pa u meni, naravno. Sâm čovek je uzrok sveg zla, ali to vam istovremeno pruža čistu putanju, što je veoma prijatno. Ako biste bili popularni, onda biste morali da se probijate kroz masu poput pape kojem cepaju odoru gde god da se pojavi. Meni se to ne dešava, ja uglavnom vidim samo leđa. Telesno i duhovno gledano. Ljudi se jednostavno uvek razbeže. Tako sam vremenom počeo da proučavam ljude gledajući im u leđa, jer leđa poznajem mnogo bolje nego prednju stranu ljudi.

FLAJŠMAN: Da li vam se to u poslednje vreme češće dešava?

BERNHARD: Tako je već decenijama. Zapravo, oduvek je bilo tako. Tako su me tretirali i kada sam bio dete. Uvek bi se prevrnuli kada bi me videli, jer mora da su očekivali da će se desiti nešto neprijatno, iako sam kao dete bio nešto najdivnije što ste uopšte mogli da zamislite. Zaista. Bio sam dražesan, s dugim kovrdžama, lep za gledanje i imao sam prijatan glas, ali nekom jednostavno nije suđeno da bude srećan. Kada raširite ruke i kažete: „dođite svi“, onda niko ne dođe, a kada ste sigurni da nikog ne želite da vidite, njih nekoliko vam stoji ispred vrata. Sve sami užasi i šokovi!

FLAJŠMAN: Nije istina to što ste sada rekli, nemoguće da vas je tako lako šokirati.

BERNHARD: Ja sam stalno šokiran. Čitajte moje knjige, one su jedna skupina šokova, miliona i miliona šokova. To nisu samo nizovi rečenica, nego i nizovi šokantnih utisaka. Knjiga treba da bude poput šoka, šoka, koji spolja nije vidljiv.

FLAJŠMAN: Zar to nije prevelika razlika između Bernharda kao pisca i Bernharda kao privatne ličnosti?

BERNHARD: Oni se uvek, kako se to lepo kaže, slivaju jedno u drugo. Moraju da obrazuju jedinstvo. Otkad je pisaca i kritičara mogli ste da pročitate kako „umetnost i ličnost moraju da obrazuju jedinstvo“, jer ne bi imalo smisla da je drugačije. Uvek sam se držao toga. Pre pisanja bilo kakve rečenice – a da bih uopšte seo i napisao neku rečenicu, potrebno mi je četiri do pet nedelja – uvek prvo dobro razmislim sve dok nisam potpuno uveren da su umetnost i ličnost jedno. Jer se to, kako se to lepo kaže, uvek oseća u vazduhu. Tek onda počinjem. I dalje zapravo imam jedno staro penkalo koje sam nasledio od dede. Sednem i počnem s pisanjem. Papir, naravno, mora da bude najboljeg kvaliteta.

FLAJŠMAN: Zbog čega?

BERNHARD: Porcelanski papir, uvek pišem na porcelanskom papiru. Jedna stranica košta četiri šilinga i osamdeset groša. Ne postoji skuplji papir. I na svakoj stranici napišem samo jednu rečenicu. Pokušajte sada da zamislite to kod poslednje knjige koja je, mislim, imala 640 stranica – to su desetine hiljada listova papira od kojih je svaki koštao čeitir šilinga i osamdeset groša.

FLAJŠMAN: Ali vi pišete na pisaćoj mašini.

BERNHARD: Povremeno prekucam nešto. Što je mučno, izuzetno mučno, jer kucam samo s dva prsta. To je luksuzan način pisanja. Drugi koriste deset prstiju pa prolaze mnogo bolje.

FLAJŠMAN: Pišete li uopšte rukom ili ne?

BERNHARD: Naravno da pišem, kad god treba da se potpišem u pasoš.

FLAJŠMAN: Dobro, ali pasoš nije štampan na porcelanskom papiru. A nova knjiga…

BERNHARD: Brisanje, odličan naslov: Brisanje. Raspad. Taj čovek je odlučio da uništi sve, a oko njega se ionako sve već raspada, tako da je njegovo uništavanje u suštini besmisleno jer se svakako sve raspada.

FLAJŠMAN: Znači to je vaša vizija budućnosti – sve se raspada?

BERNHARD: To je moje mišljenje o budućnosti, moje znanje. Nisu mi potrebne nikakve vizije. Nikom više nisu potrebne vizije u svetu u kojem je sve tako neverovatno i veličanstveno. U Srednjem veku je bilo neophodno imati viziju, tada ničega nije bilo osim ovaca, kraljeva, nekakvih nosila za kraljeve i nekog ko je pravio vekne hleba. Ali kada u svetu, kao što je današnji, ima svega – kada je sama stvarnost puna vizija – nikome više nije potrebna sopstvena vizija. Samo što pisci i umetnici i dalje sede u svojim ateljeima, ili gde god, i čekaju viziju. Imaju svoje letnjikovce koji izgledaju prilično lepo i sede unutra s navučenim, ili nenavučenim zavesama, sve u zavisnosti od svog raspoloženja, sve je lepo uređeno, ponekad s mnogo ukusa, a ponekad je i užasno – kako to obično biva i u životu – i čekaju viziju. A ona nikako da proleti pored ili, ne daj bože, uđe unutra, jer ti ljudi uvek drže prozore zatvorenim. A viziju uvek zamišljaju kao neko biće s krilima, koje uopšte i ne postoji, i koje im onda kuca na vrata i kaže: „Molim vas, gospodine Huber, pustite me unutra, ja sam, vaša vizija.“ Na interfon, naravno, niko više ne zvoni. I kada čuje da neko govori on pita: „Ko je?“, a ona mu odgovora: „Vaša vizija“, a on joj posle toga kaže: „Dođite sutra ujutru, dugo sam vas čekao i veoma sam umoran.“ I budući da se to ponavlja, godinu za godinom, oni ne uspevaju ništa da stvore, jer vizija nikad ne uspeva da uđe u kuću. Pritom se vizije, milioni vizija, nalaze svuda oko njih. Vratite mi moje vizije. Svet kao Teutoburška šuma. Mislite da je to izvodljivo?

FLAJŠMAN: Nemate baš visoko mišljenje o svojim kolegama piscima.

BERNHARD: Nikada ga nisam ni imao. Imao sam toliko rođaka koji su bili pisci, i svi su umrli u bedi. Izgleda da su na kraju na neki način svi postali razočarani svojim životnim delom. Potpuno je razumljivo zašto su bili razočarani. Pedeset godina živite u siromaštvu i ostavljate žene da rade za vas – one vam uvek donose namirnice kući, a vi uvek čekate svoju viziju. Užasna sudbina. Kako da imate visoko mišljenje o tome? Nekako ste ga izgubili usput. Na kraju ionako o svemu izgubite visoko mišljenje. Ili ga vi možda negde i dalje imate? Možda leži sakriveno u nekoj zabačenoj sobi, ili u vašem ormaru? Probajte nekad da ga izvadite. Videćete kako je splasnulo nakon godina čuvanja. Nikakvo visoko mišljenje ne možete da imate u ovom svetu, ali isto tako ne možete ni nisko mišljenje da imate, jer se onda sve potire samo od sebe. Svet nikada nije bio interesantniji nego sada, zato što se trenutno nalazi u svom krajnjem stadijumu.

FLAJŠMAN: Kako znate da je sada u krajnjem stadijumu?

BERNHARD: Svet postoji već milionima godina, sa svim svojim nagomilanim geološkim fazama, tercijarom i ostalim, kako god da se već zovu. Sve do ovog momenta. Pokušajte slikovito da zamislite to: ništavilo, stvaranje, i odjednom čujete grmljavinu, veliki prasak, pa razvijanje života milionima i milionima godina nakon toga, koje je vodilo do momenta u kojem mi sedimo ovde. Čudovišna ideja. To je, naravno, potpuno materijalistička predstava, i nju je, nažalost, nemoguće ukloniti. Kao što je nemoguće više prodati visoko mišljenje nekome ko iole ima mozga. O čemu želite da imate visoko mišljenje? Možete da poštujete svoju majku ili, šta znam, nekog ko vam sređuje krevet ili pere prljav veš. I tu se već sve završava.

FLAJŠMAN: Mislite da je svemu došao kraj?

BERNHARD: Ne, svet nikada neće doživeti kraj, pa i kada se raspadne na sitne delove – a prelepo je to što je raspadanje na sitne delove već počelo – on će uvek postojati u nekom obliku. Možda će postojati kao mačja pišaćka. Nemam predstavu gde će svet završiti. Možda završi kao mačja pišaćka na Marsu. I to je moguće na kraju krajeva.

FLAJŠMAN: Ali „brisanje“ je i veoma slikovit pojam. Mislite da živimo u vremenu u kojem će sve biti zbrisano?

BERNHARD: Naravno da ne mislim da će nestati univerzum, pa čak ni za svet ne mislim da će nestati. Polazim od svog najbližeg okruženja, a iz te pozicije uvek se nadovezujem na ceo svet. Kada imate kašalj i iskašljete se jako, mnogo je značajnije kada pomislite da će kašalj prodrmati ceo svet nego samo vaš grudni koš. Kašalj tako dobija na kvalitetu, a isto je i s knjigom. Pišete knjigu i mislite da je pišete samo za sebe, a nju onda pročitaju baba, deda i neki bezumni germanista, a to je premalo. Zračiti. I to ne samo širom sveta, nego univerzumom. Svaka reč je jedan pogodak, a svako poglavlje jedna optužba sveta, i sve zajedno je jedna svetska revolucija, sve do totalnog uništenja. Ali šta znači totalno uništenje? Početak nečeg novog. To vam je svakako poznato. Gde je kraj tu je, kako se to uvek kaže, i novi početak. Čak je i Johan Sebastijan – spikeri uvek tako kažu, nikada ne kažu Johan Sebastijan, već uvek Johan Sebastijan Bah – rekao to, a on je bio dobar čovek. Imao je mnogo dece, a ona su sve radila za njega; on bi samo stavio noge u lavor i malo komponovao. Žena ga je češljala, najstarija ćerka masirala, a najstariji sinovi su komponovali za njega. On bi samo sedeo, nešto malo dodavao i sklapao sve u jednu celinu. To su najveći umetnici, nikad to ne smemo da zaboravimo kao što ne smemo da zaboravimo ni kako nastaje njihova umetnost, s kakvim strašnim intenzitetom, i samoodricanjem, naravno. Strašno, zaista. Je l’ vam odzvanja u ušima Brandenburški koncert broj dva? Znate o čemu se tu radi?

FLAJŠMAN: O čemu?

BERNHARD: O svemu što se desilo do trenutka kada je to delo nastalo. Zbog čega je toliko teško objasniti to ljudima? Zato je to visoka umetnost, jer se u svemu što ljudi u određenom trenutku rade uvek nalazi sve, ali to uglavnom niko ne vidi i zbog toga se i malo ceni. A već je rečeno: „Ne potcenjuj majstore pevače.“, i u tome je suština, ali ljudi to ne shvataju ozbiljno. Čim sede u operi misle da je sve površno, dok je opera zapravo najdublja umetnost.

FLAJŠMAN: Zbog čega?

BERNHARD: Zar ne primećujete to ovde, u Madridu? Pogledajte Plasida Dominga – domingo znači nedelja, on je zapravo gospodin Nedelja – on zrači svim mogućnostima koje uopšte postoje na ovom svetu. Ne mislim samo na njegov glas – on uopšte nije toliko dobar kao što se misli. Ali njegova voluminoznost od koje se zemlja trese, ta aura meksičke tarantele koju on neprestano širi oko sebe, to je ono vulkansko. Prava umetnost je u pevačima, a ne u pesnicima. Velika je zabluda misliti drugačije. Osim toga, prvi izraz umetnosti je bio ton, ljudski ton. Instrumenata tada nije bilo. Postojao je vrisak. Ranije su govorili kako deca vrište. Danas se kaže kako pevači pevaju. U suštini je to isto. Ništa se bitno nije promenilo. Ranije je dete bilo golo i prepušteno sebi, i nisu postojale fabrike odeće, a pevači danas imaju prekrasne kostime. Ponekad koštaju dva i po miliona šilinga, budući da samo tako ton može zaista da izađe i postane vidljiv ljudima. Ton bez kostima od dva miliona šilinga nije nikakav ton, njega niko uopšte neće čuti. Moraju da odjeknu purpur, zlato i srebro kako biste opili i pokrenuli svet. Dovoljno je samo da otvorite novine i da vidite kako Domingo pokreće ceo svet. On je vladar sveta. U poređenju s njim Cezar je bio jedna ništarija. Bio je običan ispijač kafa!

FLAJŠMAN: I vi ste želeli da postanete pevač.

BERNHARD: Ne, nisam. Želeo sam da postanem Cezar, što na žalost nije bilo moguće jer su mi roditelji odmah rekli: „Možeš da radiš šta god hoćeš, ali toplo te savetujemo da odustaneš od toga jer to nije moguće“. Onda sam pokušao da budem pevač, ali ja se zovem Bernhard, a ne Nedelja, tako da karijera na neki način nije bila moguća, iako sam otpevao sve moguće najpoznatije komade. Bas-bariton, to je ogroman opseg glasa. Sa sedamnaest sam već pevao Vagnerove uloge, sa osamnaest sam prešao na Mocarta, a s dvadeset sam se skromno posvetio Bahu. U crkvi sam pevao iz Pesmarice Ane Magdalene. Bilo je prelepo, zaista. Suze su mi išle niz lice dok sam pevao. Za mene je vrhunac bio kada sam u crkvi Svetog Fajta u Pongau pevao Bruknerovu „Ave Mariju“. Zaista nikada u svom životu nisam čuo nešto toliko lepo. Možda ima određenog egoizma u ovim mojim rečima. Ovakve reči uvek zvuče preterano kada ih vi sami izgovorite. Možda je bolje da kažem kako su to rekli ljudi koju su me slušali u manastiru. Ljudi u takvim prilikama obično to i kažu, ali uvek počnu sa „rekao bih da je“; ali opet je i tada izgovoreno. Rekao bih da je na neki način već tu bio vidljiv začetak propasti. Taj čin obraćanja Isusu i Bogu zapravo je nezamisliv kada imate osamnaest godina. I svi su u suštini bili zaprepašćeni.

Ovde možete pogledati snimak intervjua sa Bernhardom iz 1986. napravljen u Madridu, pod nazivom “Uzrok samome sebi”, koji se takođe nalazi i u knjizi Razgovori sa Tomasom Bernhardom.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: