Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?
Porodična istorija kaže da sam bio veoma radoznalo dete, i da sam neprestano postavljao pitanja u vezi sa najrazličitijim temama, i onda me je majka, budući da su ukućani vremenom sve teže izlazili na kraj sa tim, pred polazak u školu odvela u biblioteku, da, na neki način, autsorsuje rešenje te situacije. I dalje pamtim tu zadivljenost: mešavina radosti, gladi za saznavanjem i uživanjem u lepoti, i strahopoštovanja. Čini mi se, koliko god da je sećanje varljivo, da su mesne, opštinske biblioteke tada bile institucije koje su uživale veće poštovanje nego što ga danas ima čak i Narodna skupština, na primer.
U međuvremenu, ovaj osećaj zadivljenosti bibliotekom doživeo je, naravno, blage transformacije, ali me do danas nije napustio.
Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?
Grof Monte Kristo. Progutao sam taj roman u šestom ili sedmom razredu za svega nekoliko dana, kao u groznici: bio je neuporedivo uzbudljiviji od svega što sam do tada, a velikim delom i od tada pročitao, i ponudio specifičnu viziju borbe za pravdu, pomalo u duhu istočnjačkih svetonazora, koja se pre svega zasniva na strpljenju i istrajnosti, a manje na snazi i hrabrosti. Kako to već biva, svaka borba se na kraju ispostavi kao borba sa sobom.
Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?
Prustu, Nabokovu, Pesoi, Benjaminu, Borhesu, Kortasaru, Celanu, Skacelu, Gombroviču, Venediktu Jerofejevu, Brodskom, Handkeu, Hamsunu, Zebaldu, Bolanju, R. Konstantinoviću, Kišu, Milutinu Petroviću, Aćinu, Albahariju, Saši Jelenkoviću, između ostalih. Sve pobrojane, kao i još mnogo onih koje ne navodim, čitam na neki način sve vreme: delom iz razloga zanatskih, jer mi pomažu da nađem bolja rešenja za svoje umetničke nedoumice, a delom da bih uvek imao na umu koliko je književnost neponovljivo veličanstvena ljudska delatnost.
Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?
Zapravo nema takvih knjiga: ako mi se nešto ne dopada, onda ga ostavljam odmah na početku; sve sa čim odmaknem u čitanju, osećam da zavređuje da ga pročitam. Naravno, iz vrlo različitih razloga.
Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?
Ovde bih varirao i nadovezao se na prethodno pitanje: ne žalim ni zbog čega što sam pročitao; ono što nisam smatrao vrednim čitanja, ostavljao sam odmah.
Naravno, postoji gomila pisaca i knjiga koji mi danas ne znače mnogo, ili mi ne znače ništa, a za koje sam u prošlosti mislio da ih treba čitati, pa sam ih stoga i čitao. I taj, da tako kažem – razlaz, stvar je estetsko-poetička, ali delom svakako i svetonazorska, politička. A to je, valjda, sazrevanje, kako čitalačko, tako i ukupno, ljudsko. Ipak, iz rečenog ne treba nužno zaključiti niti da sam tada nekada bio u krivu, niti da sam sada u pravu.
U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?
Voleo bih da živim u svetu Prustovog Traganja i Kortasarovih Školica, a možda bih se na vikend popeo i do Manovog Čarobnog brega, pod uslovom da ne ostanem sedam godina, kao što bih i prošetao Berlinom iz prvog poglavlja Nabokovljevog Dara. U svim tim knjigama nekako ima vremena na pretek da se čovek posveti najlepšim stvarima: ljubavi, umetnosti, beskorisnom sanjarenju itd.
U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?
Pa sad, budući da, avaj, ne živim neki preterano avanturistički život, kao Džems Bond ili Korto Malteze, nego više borhesovsko-hristićevski, knjige su mi uglavnom uvek pri ruci.
Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?
Recimo: Duhovi mog života Marka Fišera, Tropizmi Natali Sarot, Zapise o nezvaničnoj Moskvi 60-ih i 70-ih Ilje Kabakova, Psihotične reakcije Lestera Bengsa, Od starijih pisaca Gertruda Stajn, što se mene tiče – sabrana dela, jer njen opus jedva da je prevođen kod nas, a spada u red najvećih, pa i najuticajnijih iz modernističke epohe. A od još starijih Šatobrijanove Memoare, u celini i celosti.
Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?
Recimo: sve sa spiska knjiga u čijem bih svetu voleo da živim, iz prethodnog pitanja. I još mnoge druge.
Šta čitaju oni koji pišu: Lazar PavlovićOpšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?
Uvek sam mislio, pa i dalje mislim da je Bulatović precenjen, da, u odnosu na celinu opusa, ima previše slabih knjiga, a i ove koje su deo kanona jednostavno nisu moj par rukava, jer u svima ima previše nečeg nehajno-proizvoljnog, otprilike tako je to još pedesetih Mihiz odredio, i ja ne bih imao šta na to da dodam.
Sve sam ravnodušniji prema poeziji Miodraga Pavlovića, i on mi, ako izuzmem donekle njegove prve i poslednju knjigu, sve više izgleda kao pesnik drugog reda: zanatski besprekorno, ali bez pravog nadahnuća.
Donekle sličan odnos imam i prema Danojlićevoj poeziji, u kojoj, uprkos nesumnjivom jezičkom obilju, ima nečega odveć žurnalističkog i rutinskog.
Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?
Selindžera sam pročitao relativno kasno, kao i Sagana, na nagovor Branka Kukića. Ponekad mi se čini, a pomalo se i ubeđujem da bih, da sam ih pročitao ranije, nekim temama pristupio mnogo pre i drugačije, recimo, opuštenije.
Naravno, to je nemoguće proveriti i dokazati.
Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?
Prust, Kortasar, Pesoa, Celan, Venedikt Jerofejev. Venjička delom i da bih mogao da pijem koliko hoću a da mi ne bude neprijatno.
Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?
Uglavnom zabeležim u svesku šta mi treba, volim da mi knjige budu čiste.
Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?
Prusta, na oba mesta.
Šta trenutno čitate?
Jonzon: Svaki dan u godini, Volas: Beskrajna lakrdija, Bouls: Sabrane priče, Para: Knjiga pjesama sumnjiva čovjeka, Okopenko: Leksikon-roman, Gospodinov: Vremensko utočište, Nadaš: Knjiga sjećanja, Herbert: Naklon moje sjenke, Bolanjo: Sabrana poezija, Malarme, između ostalih.
Ostale priloge iz rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.