Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?
Slikovnice sa stihovima za decu. Naučila sam ih napamet, listam knjigu i recitujem, deda me sluša, smeje se i ponavlja: – Čita ko iz rukava!
Otac mi čita mit o Perseju i Meduzi, legendu o Samsonu i Dilajli, priče iz Hiljadu i jedne noći, bajku o devojci koja nadmudruje cara, Ezopove basne… – Još samo jednu. – Sutra – kaže mi – spavaj sad. – Ne spava mi se. Još samo jednu. – Zašto je ne bi izmaštala sama?
Vraćam se iz zabavišta. – Vaspitačica nam je čitala nešto. Nešto kao bajka, a nije bajka. Bajka, a rimuje se. – Objašnjavam, tražim, hoću da mi se pročita ponovo, spominjem devet ljutih lava, kameno srce, odsečenu ruku i zelenog konja. – Ma nemoguće da vam je to čitala? – otac se čudi, traži neku knjigu, otvara je i čita mi. – Je l‘ to? – To je! Kakva je to bajka? – Smrt majke Jugovića.
Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?
Bijeli jelen Vladimira Nazora. Potom knjige Karla Maja, Žila Verna i Agate Kristi.
Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?
Rečnicima, enciklopedijama i mitologijama, zato što pamte bolje od mene. Nikada nisam prestala da čitam bajke. Više puta sam se vraćala Kafkinom Preobražaju, jer me uvek odvede nekud. Poslednji put odveo me je do Mazohove Venere u krznu.
Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?
Prvi put u osnovnoj školi, lektira Istinite legende Jovana Popovića. Već je sam naslov bio sumnjiv: – Naravno da su legende istinite, zašto to duplira, zasigurno laže.
Na prvoj godini studija, Domentijanovo Žitije Svetog Save. – Ako je ovo književnost, ja sam promašila život.
Potom Mobi Dik Hermana Melvila. Moje razumevanje te knjige svodi se na filmsku scenu: – Ne mogu da verujem da se zakleo u Bibliju! – Pa, baš i nije. Da je sudija bolje pogledao, video bi da je to bio Mobi Dik.
Travnička hronika Ive Andrića. – Ne može Bosna biti tako suvoparna, bez tračka strasti, zašto nas obe mučiš?
Mnogo je knjiga koje sam pročitala pod prisilom, nemam više vremena za prinudno čitanje.
Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?
Usta puna zemlje Branimira Šćepanovića. Isprovocirala je u meni bes s kojim danima nisam znala šta ću.
U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?
U Gitari od palisandra Kristine Gavran, jer to je zdrav paganski svet u kojem je magija deo stvarnosti, vreme spiralno, reči su muzika, a životni smisao nije nedostižan.
U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?
U vozu koji od Novog Žednika do Novog Sada putuje najmanje tri sata, zaustavlja se iz nepoznatih razloga, čeka signal, čeka brzi voz, čeka bolju prugu… Bilo bi savršeno da postoji vagon-biblioteka. Ali, nema više tog voza, pa ni mog žaljenja.
U vreme pre googla stalno sam osećala kako mi treba Rečnik sinonima, ako je moguće u džepnom izdanju.
Ponekad znam koja bi knjiga nekome mogla spasiti život, pa mi je žao što je istog trenutka nemam uz sebe, da je ponudim kao pilulu. Na primer, knjiga Hermana Hesea Pod točkom pouzdano leči od pošasti perfekcionizma.
Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?
Objavila bih rukopise čijem sam nastajanju svedočila na susretima Radionice kreativnog pisanja koju vodi Bojan Krivokapić. Objavila bih i samu sebe, razume se.
Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?
One koje sam napisala i koje ću napisati. Mada zavidim Rejmonu Kenou na Stilskim vežbama i Miloradu Paviću na nelinearnosti (roman-rečnik, roman-klepsidra, roman-ukrštenica, roman-tarot, roman sa stotinu završetaka…). Volela bih da se upustim u neki književni eksperiment koji neće ostati samo eksperiment.
Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?
Računa li se Mobi Dik u remek-dela i zašto?
Dekameron, jer ne razlikuje seks od nasilja.
Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?
Ne mislim da je bilo prekasno, nego da bi me možda poštedelo nihilizma, osećaja zaludnosti, neuzemljenosti i otuđenosti, da sam ranije počela da čitam savremenu regionalnu književnost. Zovite me Esteban Lejle Kalamujić, Kosa posvuda Tee Tulić, Smrtova djeca Amile Kahrović Posavljak… To su neke od knjiga koje su mi vratile poverenje u vrednost onoga što radim.
Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?
Bojan Krivokapić, Lejla Kalamujić, Danilo Kiš, Almin Kaplan, Irena Skopljak Barić.
Spremila bih zečetinu u umaku od ribizli, po receptu Milorada Pavića.
Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?
Prepisujem ih, pa zaboravim gde sam ih prepisala. Ponekad fotografišem telefonom, pošaljem nekome koga bi moglo zanimati i onda znam da je na sigurnom. Uši me užasavaju, beleške na margini poštujem, ali ih odavno ne pravim.
Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odlužene doživotne zatvorske kazne?
Na pustom ostrvu bilo bi razumno imati nekakav Priručnik za peživljavanje u prirodi. Možda Bremov Život životinja? Još bolje: Enciklopediju samoniklog jestivog bilja.
Na odsluženje zatvorske kazne ponela bih sabrana dela Harija Hudinija, da ne bude doživotna.
Šta trenutno čitate?
Bekstvo Alis Manro, sve što nađem o Miklošu Hortiju i jedan priručnik o vlaškoj magiji.
Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.