“Ruža je ruža je ruža je ruža” – 150 godina od rođenja Gertrude Stajn I nakon veka i po, Gertruda Stajn ostaje ovenčana mitom koji je sama stvorila, kao što je stvorila i autentičan, repetitivni i revolucionarni književni stil, zbog kojeg je imala i sledbenike i kritičare.

Godine 1903. Gertruda Stajn je otišla u Pariz, kako će kasnije tvrditi, da ubije XIX vek. Njeno oružje: pisaća mašina Blickensderfer, hrpa beležnica sa mekim povezom i čvrsta rešenost da stvara književnost od revolucionarnog značaja. Jutra je provodila spavajući, večeri zabavljajući posetioce koji su hrlili u njen dom da gledaju njenu nenadmašnu kolekciju moderne umetnosti (Sezan, Renoar, Gogen…), a noći besno pišući rukom, bacajući iscepane komade papira na pod koje bi njena partnerka i faktički sekretarica Alis B Toklas pokupila ujutru, dešifrovala i prekucala. Ispružena na divanu ispod sopstvenog Pikasovog portreta, Stajn je bila mitsko i monumentalno biće, enigma veća od života na koju su prijatelji i klevetnici gledali naizmenično sa zanimanjem, ljubavlju i usplahireno.

„Bila sam kreativni književni um veka“, insistirala je pred kraj svog života, pozivajući čitalačku publiku da „misli na Bibliju i Homera, misli na Šekspira i misli na mene“. Ipak, čak i kada je rasla slava Stajn – dostigla je vrhunac 1933. godine, kada je njena autobiografija postala međunarodna senzacija – njenu reputacija je bila mučena neizvesnošću.

Njeno pisanje, prepuno igre rečima, rasprostranjenog ponavljanja i non sequitur-a, izmiče konvencionalnom smislu ili logici. „Prepečena Suzi je moj sladoled“, glasi jedan od mojih omiljenih stihova u pesmi „Preciosilla“ inspirisanoj uskovitlanim suknjama flamenko plesačica; fraza „golubovi na travi avaj”, iz njene opere Četiri sveca u tri čina – koju je koreograf genijalno protumačio kao viziju Svetog Duha – bila je inspiracija za gomilu nadrealističkih izloga na Petoj aveniji kada je izvedena na Brodveju 1934. godine.

Kritičari su joj se nemilosrdno rugali; izdavači su je više puta odbijali; čitaoci su se proglasili zbunjenima. Da li je ova žena bila pravi eksperimentator koji je jezik oslobodio njegovih formalnih ograničenja, ili prevarantkinja koji nije znala ništa o revolucionarnoj umetnosti za koju se navodno zalagala? Izopštenik ili konačni insajder?

Stajn je veći deo svog života provela u potrazi za publicitetom, upuštajući se u veštinu procesa samo-invencije. „Uvek sam želela da budem istoričarka, skoro od kad sam bila beba pa nadalje“, napisala je nešto više od mesec dana pre svoje smrti 1946, u 72. godini. Od trenutka kada je počela da piše, bila je odlučna da pronađe publiku za eksperimentalna dela koja je smatrala svojim najvećim nasleđem: njeno slavno delo Stvaranje Amerikanaca (The Making of Americans), napisano između 1903. i 1911. godine, koji ima za cilj da ispriča „kompletnu istoriju svakoga ko je ikada živeo, živi ili će živeti“; reči-portreti koji su pokušavali da prenesu suštinu osobe bez opisa; i drame, koje su nastojale da „ispričaju šta se dogodilo bez pričanja priča“.

Ali tek kada je napisala legendu o sebi u tonovima sepije Autobiografija Alis B Toklas – priču o njenom životu navodno viđenu očima njene obožavane partnerke – Stajn je pronašla slavu za kojom je dugo žudela. Tokom sedmomesečne turneje na predavanjima po Americi, gde se družila sa holivudskim zvezdama i videla kako njeno ime svetli na električnim reklamama Tajms skvera, čitaoci su poludeli za Stajn i tražili su još – ali ne avangardnih tekstova koje je smatrala svojim “pravim” pisanjem.

Umesto toga, priče o boemskom životu u Parizu Zlatnog doba zaokupile su – i nastavljaju da zaokupljaju –maštu javnosti. Stajn kao odvažni ekscentrik, čije je kupovanje povoljnih platna nepoznatih umetnika po imenu Pikaso i Matis pokrenulo umetničku revoluciju kubizma, i čiji su duhoviti aforizmi i grubi saveti pokrenuli karijere generacije američkih pisaca iz inostranstva koji su se motali po zadimljenim kafanama sa leve obale Sene. Stajn je dosledno bila definisana ne svojom sopstvenom umetnošću, već umetnošću muškaraca oko nje: zarobljena u mitu koji je ona sama utemeljila.

Saradnja Gertrude Stajn sa Džejmsom najpre joj je osvestila ideju da je jezik blisko povezan sa svešću

Gertruda Stajn je rođena u Pensilvaniji pre tačno 150 godina na današnji dan, 3. februara 1874. godine (tekst je objavljen prošle subote, prim. prev.), kao najmlađa od petoro dece. Njeni roditelji, druga generacija nemačko-jevrejskih imigranata (čiju porodičnu istoriju i borbe sa asimilacijom će Stajn ispričati, u skrivenoj formi, u Stvaranju Amerikanaca), nastanili su se u Ouklandu u Kaliforniji, nakon kratkog boravka u Evropi.

Gertruda i njen stariji brat Leo zajedno su gutali knjige u javnoj biblioteci San Franciska, bežali iz škole da bi išli ​​u bioskop i lutali kilometrima kroz brda, secirajući psihologiju fiktivnih likova i članova porodice. Gertruda je krenula za Leom na Harvard, gde je sprovodila eksperimente u pionirskoj psihološkoj laboratoriji Vilijama Džejmsa, a zatim na (Univerzitet, prim. prev.) Džons Hopkins u Baltimoru, gde je upisala medicinski kurs, koji je ubrzo napustila.

Leo se preselio u Pariz 1902. godine, nastanio se u Ru d Flurus 27 i posvetio se proučavanju teorije estetike i moderne umetnosti. Gertruda mu se pridružila sledeće godine pa su dane provodili preturajući po gomilama platna u maloj galeriji Ambroaza Volara (Ambroise Vollard), gde su kupili svog prvog Sezana.

U roku od nekoliko godina sakupili su kolekciju savremenih dela koja su privlačila horde zaintrigiranih gostiju na njihove sesije „otvorenih vrata” subotom uveče, gde bi Leo držao predavanja o istoriji umetnosti, a Gertruda bi dočekivala goste i potom koncentrisano sedala povrh jedne peći mašući nogama u vazduhu i posmatraju ljude kako se kreću po prostoriji, utonuli u kontemplaciju različitih impulsa koje su stvarali sami posetioci.

Saradnja Gertrude Stajn sa Džejmsom najpre joj je osvestila ideju da je jezik blisko povezan sa svešću: da „beskonačne varijacije” u kojima ljudi ponavljaju iste gestove, manire i obrasce govora mogu otkriti nešto fundamentalno o njihovom karakteru, što bi se, zauzvrat, moglo izraziti kroz pisanje. U svojoj noveli Melankta (1905), u Stvaranju Amerikanaca i u nizu kratkih, pisanih „portreta“ prijatelja (plesačice Isidore Dankan, socijalistkinje Mejbel Dodž, Pikasa i Matisa) nastalih između 1908. i 1913, Stajn je počela da iznosi karaktere ne kroz opis ili akciju – kamen temeljac tradicionalnog narativa – već kroz postepeno izgrađivanje i uklanjanje jezika.

čitati delo Stajn kao šifru koju treba dešifrovati znači izložiti sebe ozbiljnoj frustraciji

Njen rani stil obeležen je ritmičkom repeticijom pojedinačnih reči i fraza, koje akumuliraju snagu dok se ponavljaju pod različitim naglaskom i sa najmanjim varijacijama, kojih čitalac postaje svestan. „Neko ko je živeo je skoro uvek slušao“, napisala je u „Adi“, tekstu koji preneseno govori o razvoju njene veze sa Toklas. „Neko ko je voleo je skoro uvek slušao.”

Stajn je želela da u svom pisanju izrazi „potpunu stvarnu sadašnjost“, da prenese osećaj stalnog kretanja koji bi se na stranici knjige odvijao kao u realnom vremenu. Iznad svega, želela je da ponavljanje skine s jezika njegove prethodne asocijacije, kako bi njene reči značile nešto sveže i specifično, jedinstveno za kontekst koji im je davala, i zaista živo. Kada su je 1934. pitali o njenoj često parodiranoj rečenici „ruža je ruža je ruža je ruža“, Stajn je sažela svoj pristup u karakteristično nadmenom stilu: „Svi ste videli stotine pesama o ružama i znate do svoje srži da ruže tu nema. Nisam budala; ali mislim da je u tom stihu ruža prvi put crvena u engleskoj poeziji posle sto godina.”

Stajn nikada nije svima bila ubedljiva. „Mama tate se gaga“, objavio je marksistički časopis “New Masses” 1937. godine, dok ju je jedna čitulja opisala kao „Tifusna Marija proznog stila“. „Poklonici njenog kulta tvrdili su da nalaze kako je ona vratila netaknutu svežinu i ritam jeziku“, pisalo je u drugoj. „Medicinski autoriteti su poredili njene izlive sa pričama ludaka. Tokom 20-ih, Stajn je bila redovna meta satirične kolumne „Peterboro” u novinama Telegraf: „Lično,” napisao je cenjeni kolumnista ovog lista, „uvek sam smatrao da gospođica Stajn ima ogroman smisao za humor, i da je godinama „iznosila“ svoje potpuno nerazumljive radove kako bi vukla za nos visokoparne ‘umetnike i zanatlije’.“

Ali čitati delo Stajn kao šifru koju treba dešifrovati znači izložiti sebe ozbiljnoj frustraciji – i propustiti uzbudljivo zadovoljstvo koje ona može da ponudi. Ona je manje spisateljica u konvencionalnom smislu reči a više filozof jezika: reči su bile i njen medij i njen predmet bavljenja, a misliti uz Stajn dok ona ispituje njihovu moć i potencijal kroz kaskade ritmičke proze je opijajuće iskustvo.

„Oni to žive i ja to čujem i vidim i volim i sada i zauvek ću to pisati“, piše ona u Stvaranju Amerikanaca, obraćajući se direktno čitaocu dok se bliži ispunjenju svoje vizije. Malo pisaca drži čitaoca tako blizu kao Stajn u ovom gigantu od 1.000 stranica, koji prati mladu spisateljicu kroz peripetije uzbuđenja i razočaranja dok se bori sa ogromnim zadatkom koji je sebi postavila, potpuno uverena u značaj svog projekta. „Ako uživate u tome“, insistirala je, „razumete to.

Tekst: Francesca Wade
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o tome šta su Gertruda Stajn, Džejms Džojs i Hemingvej čitali u Parizu.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: