Roberto Bolanjo i njegovo remek-delo o vagabundima (I deo) Divlji detektivi”, roman sa preko 50 naratora koji je Bolanjo objavio 1998, kako neki smatraju, doneo je spas latinoameričkoj književnosti od mode magičnog realizma, ali i ogroman kredibilitet svom autoru.

„I onda ga više nikad nisam video“: ova fraza se sa zloslutnom učestalošću ponavlja u delu pisca čileanskog porekla Roberta Bolanja, koji je umro pre četiri godine, u Barseloni, u pedesetoj godini. U Bolanjovih deset romana i tri zbirke priča—sve nastale u njegovoj poslednjoj deceniji života, pre nego što je podlegao hroničnoj bolesti jetre za koju je i sumnjao da će zapečatiti njegovu sudbinu—likovi prolaze kroz život u stanju onespokojavajuće migracije. Oni raskidaju prijateljstva, ostavljaju poslove, napuštaju stanove bez prethodnog obaveštenja, preskaču letove kući, uzimaju nove identitete, beže od zapaljivih ljubavnih odnosa, prekidaju veze sa svima koje su ikada poznavali, odlaze u pustinju, jednostavno nestaju. Odnosi, u Bolanjovom svetu, imaju tendenciju da budu užareni, ali prolazni, ostavljajući sećanja prožeta naknadnim sjajem emocija; njegovi narativi su često svedočanstva onih ljudi koje lutalice ostavljaju za sobom. Nije slučajno što je Bolanjo svojoj najsrceparajućoj kreaciji – buntovnom, ukletom pesniku u koji ima glavno mesto u njegovom remek-delu iz 1998. godine, „Divlji detektivi“– dao ime Uliks.

Bolanjo, rođen u Santjagu 1953. („one godina kada su Staljin i Dilan Tomas umrli“, kako je naveo u jednom eseju), vodio je život koji je i sam bio obeležen sasecanjem korenja. Posao njegovog oca je bio da luta: bio je vozač kamiona. Njegova majka bila je učiteljica. Kada je Bolanjo bio dete, on i njegova porodica seljakali su se od grada do grada u Čileu, a zatim su se 1968. preselili u Meksiko Siti. Bolanjo je dislociranje doživljavao uzbudljivim: njegov novi dom, kako se kasnije prisećao, bilo je „ogromno, gotovo imaginarno mesto gde su sloboda i metamorfoza bile svakodnevni spektakl“. Do tada je već počeo da gaji apetit za književnost, toliko halapljiv da je praktično nadmašio apetit njegovog idola, argentinskog pisca Horhe Luis Borhesa. Kao i Borhes, Bolanjo je konzumirao sve, od mistične poezije do petparačke proze. Za razliku od Borhesa, on je ukrao većinu svojih knjiga.

Bolanjo je pomogao u oslobađanju latinoameričkog pisanja od deplasiranih imitacija magičnog realizma koje su usledile nakon globalnog uspeha romana Garsije Markesa iz 1967. Sto godina samoće.

Bolanjo, koji je bio disleksičar, nije voleo da bude u učionici, pa je napustio srednju školu, posvetivši se poeziji. Tokom kasnih šezdesetih, na ulicama Meksiko Sitija su često izbijale masovne demonstracije, a Bolanjo je uživao u političkim previranjima. Postao je trockista i otputovao u Salvador, gde se sprijateljio sa levičarskim pesnicima koji su uz svoje beležnice nosili i oružje.

U leto 1973. vratio se u Santjago, nadajući se da će se pridružiti levičarskoj revoluciji koja je zavladala u Čileu, nakon izborne pobede socijalističke vlade. Tog septembra, Augusto Pinoče je pokrenuo državni udar. Bolanjo je počeo da špijunira za pokret otpora. Bio je slab konspirator – zadužen za prenošenje poruka između disidenata, osećao se patetično očiglednim dok je vozio bicikl po praznim ulicama Santjaga – ali mu je to iskustvo donosilo uzbuđenje. „Sećam se dana posle puča kao bogatih, punih energije, punih erotike, dana i noći u kojima se sve moglo dogoditi“, napisao je jednom prilikom. (Fotografije na njemu iz ovog perioda prikazuju zgodnog hipija neuhranjenog izgleda: talasasta crna kosa mu je bila neuredna, a njegove osetljive oči još uvek nisu prekrile jajolike naočare koje je počeo da nosi u srednjim godinama.)

Roberto Bolanjo

Ubrzo nakon puča, Bolanjo je zaustavljen na kontrolnom punktu na autoputu. Njegov naglasak se izmenio tokom godina provedenih u inostranstvu, a policija ga je proglasila „stranim teroristom“. Bolanjo je bio u pritvoru osam dana i možda bi bio ubijen – mnogi pisci disidenti su stradali od Pinočeovog režima – da nije bilo bizarnog preokreta koji je razmrdao njegovu maštovitost. Jednog dana, zatvorski čuvar je prišao Bolanju i rekao: „Zar me se ne sećaš? Ja sam tvoj drug.” Dvojica muškaraca su nakratko zajedno pohađala srednju školu; Bolanjo je odmah pušten. Posle još četiri meseca u Čileu — u vrtlogu „crnog humora, prijateljstva… i opasnosti od smrti“ — Bolanjo je shvatio da je napisao samo jednu pesmu i da nije bila naročito dobra.

Vratio se u Meksiko Siti 1974. U kafiću na Calle Bucareli – levoj obali Meksiko Sitija – Bolanjo je upoznao Marija Santjaga, prkosnog, ciničnog, inteligentnog pesnika indijskog porekla. Njih dvojica, zajedno sa desetak prijatelja, formirali su grupu književnih gerilaca, koje je Bolanjo krstio imenom infrarealisti. Estetika grupe, kako je Bolanjo kasnije rekao, sastojala se od francuskog nadrealizma u kombinaciji sa „dadaizmom, meksičkog stila“. Objavljivali su ikonoklastičke časopise i praktikovali bezbrojne oblike provokacija, kao što je uzvikivanje sopstvenih pesama na književnim večerima njihovih “neprijatelja” iz latinoameričkog kulturnog establišmenta – to se naročito odnosilo na Oktavia Paza, pesnika koji je na kraju postao prvi meksički nobelovac. Druga istaknuta meksička spisateljica Karmen Buljosa, govorila je o „strahu“ koji je osećala pre izlaska na govornicu, zbog infrarealisti koji možda vrebaju u publici: „Bili su užas književnog sveta“.

Sa Maderom i Belanom, Bolanjo, koji je obožavao književne šale, uspeo je da ugura dve verzije sebe u isti roman.

Bes koji je Bolanjo osećao prema književnom mejnstrimu – koji ga je pogađao veoma duboko i koji je bio na granici dečjeg – trajao je čak i nakon što je njegovo delo postalo kanonsko. (Na zboru pisaca u Sevilji, u Španiji, šest nedelja pre nego što je Bolanjo umro, proglašen je za najuticajnijeg latinoameričkog pisca svoje generacije.) Bolanjo je izašao na loš glas u zemljama španskog govornog područja jer je tvrdio da magični realizam „zaudara.” On je ismevao Gabrijela Garsiju Markesa kao „čoveka koji je užasno zadovoljan što se družio sa toliko predsednika i nadbiskupa“; nazvao je Izabel Aljende „piskaralom” čiji se „pokušaji književnosti kreću u rasponu od kiča do patetike”. (Aljende, intervjuisan 2003. godine, odbacio je Bolanja kao „izuzetno neprijatnog” čoveka, dodajući: „Smrt te ne čini finijom osobom.”) Bolanjova bučnost je ponekad bila poza — slično kao što je voleo da se slika u crnoj kožnoj jakni, strogo pušeći cigaretu — ali njegovi „bezrazložni napadi“ imali su lekovite efekte. Pomogao je u oslobađanju latinoameričkog pisanja od deplasiranih imitacija magičnog realizma koje su usledile nakon globalnog uspeha romana Garsije Markesa iz 1967. Sto godina samoće i ponovo uspostavile primat onih kosmopolitskih eksperimentatora poput Borhesa i Hulija Kortasara. (Za Bolanja je Kortasarov ćudljivi roman Školice bio Početak i Kraj, upravo zato što niti ima početak, niti ima kraj.) Naravno, iza njegove pozicije je stajala neka kalkulacija. Postojao je jedan živi latinoamerički romanopisac koje su knjigoljubivost i formalna pamet učinili očiglednim naslednikom modernističke tradicije: Roberto Bolanjo.

Bolanjova proza je dobrim delom ironična mitologizacija njegove lične posvesti, a Divlji detektivi su najbliži onome što latinoamerički pisci nazivaju legendom o Bolanju. Roman Divlji detektivi, kolažnog tipa poput Menhetn transfer, krcat je naratorima kojih ima više od pedeset, ali težište njegovih prvih sto stranica je u jednom jedinom, živolaznom glasu – glasu Huana Garsije Madera, sedamnaestogodišnjeg siročeta iz Meksika koje 1975. godine napušta studije u Meksiko Sitiju zbog grupe pesnika otpadnika poznatih kao „visceralni realisti“.

Maderova naracija ima formu iseckanih, energičnih dnevničkih zapisa: „Depresivan sam ceo dan, ali pišem i čitam kao parna mašina“; „Čitam mrtve meksičke pesnike, moje buduće kolege.” Još od Remboa svet stihova nije izgledao tako zločinački zavodljiv. Maderov ulazak u pesničko podzemlje podseća na naglu inicijaciju mladog mafijaša kojeg Rej Liota glumi u Dobrim momcima. Visceralni realisti ne samo da kradu po radnjama (Madero se hvali da, u njegovoj “iznajmljenoj sobi već raste mala biblioteka zahvaljujući mojim krađama i posetama knjižarama”); oni finansiraju časopis “Li Harvi Osvald” (američki vojnik optužen za atentat na Džona Kenedija, prim. prev.), tako što preprodaju marihuanu. Ipak, svrha ove nezakonite aktivnosti ne može biti čistija. „Svi smo se u potpunosti složili da se meksička poezija mora transformisati“, kaže Madero.

"Divlji detektivi", Roberto Bolanjo, izdavač: LOM
“Divlji detektivi”, Roberto Bolanjo, izdavač: LOM

Visceralne realiste predvode Uliks Lima, konfliktni Meksikanac kojeg drugi opisuju kao „bomba koja otkucava“, i Arturo Belano, neumoljiv čileanski izgnanik kojeg je Pinočeov režim nakratko pritvorio. Oni su bukvalno nahrupili u Maderov svet, prekidajući radionicu antiseptičke poezije koju on pohađa. (Sa Maderom i Belanom, Bolanjo, koji je obožavao književne šale, uspeo je da ugura dve verzije sebe u isti roman.) Lima se glasno prepire sa profesorom, a zatim izvlači neke „musave, zgužvane listove iz džepa jakne“, pročitavši sa njih nešto što Madero naziva „najboljom pesmom koju sam ikada čuo“. Madero, ohrabren, dobacuje svoje uvrede; nakon časa, Lima i Belano ga odvode u „jezivi“ bar na Calle Bucareli gde kamenjarke od konobarica nude oralni seks za određenu cenu („Volela bih da mi napišeš pesmu“). Madero će mafijašku metaforu učiniti eksplicitnom: „Brinuo sam se da su Belano i Lima bili toliko zauzeti razgovorom sa svakom nakazom koji je došla do našeg stola da su zaboravili na mene, ali kada je dan počeo da sviće, pitali su me da se pridružim bandi. Nisu rekli grupi ili pokretu, rekli su bandi. To mi se dopalo.” Ovde postoji element parodije: Bolanjo ceni da ima nečeg smešnog u žestokim momcima koji citiraju Rejmona Kenoa. Ipak, kalemljenjem tropa gangsterskih filmova u svet poezije, Bolanjo predočava odmetnički duh koji prožima svaki avangardni pokret.

Iako dnevnici čine neku vrstu bildungs romana, Bolanjo nikada ne iznosi Maderovo pesništvo, kao što, recimo, Džejms Džojs čini sa Stivenom Dedalusom u Portretu umetnika u mladosti. To ispuštanje je upadljivo: Bolanjo želi da se fokusira na umetnost živih. Maderovi neusiljeni zapisi imaju lepotu sirovog entuzijazma, posebno kada se uzme u obzir njegov razulareni seksualni život. Madero gubi nevinost sa Marijom Font — divljom pesnikinjom koja je imala ruke „kao kandže sokola“ — nakon čega nastavlja da niže uspehe. O jednoj partnerki piše sledeće: „Izvila se kao da joj duh golica kičmu. Svršio sam tri puta. Kasnije smo izašli napolje i kupali se kišom koja se slivala sa stepeništa.” O drugoj: „Imala je ukus kao cigarete i skupa hrana. Ja sam se osećao na cigarete i jeftinu hranu. Ali obe vrste hrane bile su dobre.” U Bolanjovom delu, vitalnost je poezija.

Njegova lutanja bila su kazna su njegovo telo; kasnije se šalio da je iza sebe ostavio trag od zuba, “kao što su Ivica i Marica pravili trag od mrvica hleba”.

Dok Madero ulazi u unutrašnji krug visceralnog realizma, otkriva da taj pokret ima tajnu istoriju. Lima i Belano su pozajmili ime grupe od jednako beskompromisne grupe pesnika iz dvadesetih godina prošlog veka; jednom njihovom članicom Cezareom TInahero su posebno fascinirani. Njeni sunarodnici su se veoma divili njenim stihovima, ali oni se ne mogu naći u bibliotekama. Čini se da je nestala pre nekoliko decenija u pustinji Sonora, severno od grada. Lima i Belano sumnjaju da je još živa. Baš kao što japanski romanopisac Haruki Murakami strukturira svoje snolike narative oko potrage za nestalom devojkom, u Bolanjovoj prozi više puta se javlja lov na nestalog pisca. Bolanjove priče, čiji su protagonisti obično pesnici, svojim detektivskim radnjama izbegavaju da budu preopterećene književnim temama. Ta tehnika liči na Borhesovu, čije proročanske fikcije obiluju privatnim očima.

Maderova tutnjava Meksiko Sitijem završava se kao što to često biva u Bolanjovim pričama – iznenada.  Kuća u kojoj se pesnici okupljaju na novogodišnjoj zabavi je pod opsadom. Naoružani makro i njegov pomagač parkiraju se ispred nje u kamaru i traže da im vrate prostitutku Lupe — prijateljice Marije Font — koja je podnela otkaz na bavljenje prostitucijom. Pesnici odlučuju da reše sukob tako što će zbrisati u kolima prijatelja; otići će u pustinju Sonora, u potrazi Tinaherom. U prvom pasusu poslednjeg dnevničkog unosa, Madero prenosi vrtoglavu akcionu scenu dostojnu filma Starski i Hač: „Video sam dvojicu nasilnika kako izlaze iz kamara i kako kreću ka meni … Video sam da me Lupe gleda iz kola i da otvara vrata. Shvatio sam da sam oduvek želeo da odem. Ušao sam i pre nego što sam stigao da zatvorim vrata Uliks je dao gas.” Pesnici koji daju gas do daske: Vrum! Romanopisci svi zajedno razbijali i jako i slabo, ali Bolanjo to radi snagom akceleratora čestica.

Dok je živeo u Meksiku, Bolanjo je objavio dve zbirke poezije, ali ga je 1977. neuspela romansa naterala da ode u inostranstvo. „Da sam ostao u Meksiku, obesio bih se“, rekao je. Infrarealisti su venuli bez njega. Proveo je godinu dana putujući po Francuskoj, Španiji i severnoj Africi, a zatim se nakratko nastanio u Barseloni, sudelujući u „velikoj seksualnoj eksploziji“ koja je potresla Španiju nakon smrti generala Franka. Zabrinut da mu čari velegrada skreću pažnju sa poezije, krenuo je na dugo lutanje obalom Sredozemnog mora, baveći se besmisleno različitim poslovima: berač grožđa, radnik u pristaništu, čuvar kampa, vlasnik prodavnice đinđuva. U slobodno vreme pisao je bujne, sentimentalne pesme o svojim meksičkim prijateljima. Otprilike u to vreme, štampao je vizit karte na kojima se predstavljao kao „Roberto Bolanjo, pesnik i lutalica“. Njegova lutanja bila su kazna su njegovo telo; kasnije se šalio da je iza sebe ostavio trag od zuba, “kao što su Ivica i Marica pravili trag od mrvica hleba”. Od pomoći nije bilo ni to što je postao heroinski ovisnik.

Piše: Daniel Zaewski
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić
Drugi deo teksta pročitajte ovde.

Pročitajte i govor koji je Roberto Bolanjo održao 2000. godine na simpozijumu Austrijskog društva za književnost.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *