Roman Reja Bredberija Farenhajt 451 objavljen je prvi put pre tačno 70 godina. Tim povodom upućujemo čitaoce ovde na razgovore za Paris rivju, objavljene u leto 2010. godine, u kojima pisac u više sesija (sa urednikom Vilijamom Plamerom i novinarom i biografom Semom Velerom) ne govori samo o svom najpoznatijem romanu, nego na neki način i sumira svoja uverenja i sedam decenija dugu književnu karijeru. Intervju prenosimo ovde u dva dela, a oprema je redakcijska. (Prvi deo može se pročitati ovde.)
***
Da li za vas roman i kratka priča u sebi nose različite probleme?
Da, problem sa romanom je ostati veran. Priča, ako ste zaista u naletu i imate uzbudljivu ideju, piše se za nekoliko sati. Trudim se da podstaknem prijatelje studente i prijatelje pisce da napišu kratku priču za dan, ali tako da bude obmotana svojom kožom, da ima sopstvenu snagu, život i razlog postojanja. Postoji razlog, to zašto vam se ideja pojavila baš u tom trenutku, pa prionite na to i istražite, savladajte. Dve do tri hiljade reči za nekoliko sati – nije to tako teško. Ne dozvolite ljudima da vas ometaju. Izbacite ih, isključite telefon, sakrijte se i završite to. Ako sa pričom prenoćite, možda preko noći racionalizujete nešto u vezi s njom i pokušate da je učinite previše privlačnom, pokušate da udovoljite nekome.
Ali pisanje romana nosi sa sobom sve vrste zamki jer traje duže, okruženi ste ljudima i ako ne pazite dovoljno još ćete i pričati o njemu. Pisanje romana je teško i u smislu čuvanja snage ljubavi. Teško je zadržati erekciju dvesta dana. Dakle, prvo ispričajte veliku istinu. Ako dođete do velike istine, male istine će se okupljati oko nje. Neka budu namagnetisane, privučene njom, a onda neka se drže nje.
Kakvi su to posebni problemi koje ste imali sa svakim od vaših romana?
Kad je reč o Farenhajtu 451, Montag mi je došao i rekao: ludim. Rekao sam: “Šta se dešava, Montag?” “Spaljujem knjige”, kaže mi on. “Pa, je l’to više ne želiš da radiš?” Kaže: “Ne, volim ih”. Kažem: “Idi uradi nešto u vezi s tim”. I on mi napiše knjigu za devet dana.
Da li vam je raspored rada zgusnut?
Strasti me gone za pisaću mašinu svakog dana u životu i još od kad mi je bilo 12 godina. Dakle, nikad ne moram da se brinem o rasporedu. Neka nova stvar stalno eksplodira u meni i ona me raspoređuje, ne pravim ja raspored. Kaže: “Smesta uzmi pisaću mašinu i završi ovo”.
Gde pišete?
Mogu da radim bilo gde. Pisao sam i u spavaćim i u dnevnim sobama dok sam odrastao kod roditelja sa bratom u maloj kući u Los Anđelesu. Pisao sam za svojom mašinom u dnevnoj sobi, dok je svirao radio, a istovremeno su majka, otac i brat pričali. Kasnije, kada sam pisao Farenhajt 451, otišao sam na Univerzitet u Los Anđelesu i pronašao radnu sobu u podrumu gde ste, ako ubacite 10 centi u pisaću mašinu, mogli da platite za pola sata kucanja.
Jeste li ikada koristili kompjuter?
Koristio sam pisaću mašinu sve do moždanog udara. IBM selektrik. Kompjuter nikada. Kompjuter je pisaća mašina. Zašto bi mi bila potrebna još jedna pisaća mašina? Već imam jednu.
Mnogi ističu da kompjuter mnogo olakšava ispravke. Da ne govorimo o tome što proverava i spelovanje.
Pišem već sedamdeset godina, pa ako do sada nisam naučio da spelujem…
Zapisujete li nešto u beležnicama?
Ne. Čim dobijem ideju, napišem priču ili počnem roman ili napišem pesmu. Dakle, ne treba mi beležnica. Čuvam fascikle sa idejama i pričama koje nisu baš legle pre godinu, pet, deset. Kasnije im se vraćam i pregledam naslove. Kao kad tata ptica dođe sa crvom. Pogledate ispod i vidite sve te male gladne kljunove, sve te priče što čekaju da budu završene, i kažete im: “Ko od vas hoće da bude sit? Kojoj od vas je potrebno da bude danas završena?” I priča koja najglasnije kriči, zamisao koja ustane i otvori usta bude ta koju nahranim. I onda je izvučem iz fascikle i završim je za nekoliko sati.
U Zenu u umetnosti pisanja napisali ste da ste na počecima karijere pravili spiskove imenica kao način da pokrenete ideje za priče: vrč, cisterna, jezero, skelet. Da li i dalje to radite?
Ne toliko, pošto mi se sada ideje rađaju automatski. Ali u davna vremena sam znao da džaram svoju podsvest, a imenice su to radile. To sam rano naučio. Tri stvari su vam u glavi: prvo, sve što ste doživeli od dana kada ste rođeni do danas.
Sve i jedna sekunda, svaki božji sat, svaki božji dan. Onda kako ste reagovali na te stvari u trenucima kada su se dešavale, bilo da su one bile pogubne ili prijatne. Te dve stvari nosite na pameti da bi vam dale građu. A onda, nezavisno od iskustava iz života, tu su i svi vaši doživljaji umetnosti, stvari koje ste naučili od drugih pisaca, umetnika, pesnika, filmskih režisera i kompozitora. Dakle, sve to vam je u glavi kao čarobna stelja i morate da je iznesete. Kako to radite? Ja sam to radio tako što sam pravio spisak imenica i pitao: šta svaka ova imenica znači?
Možete sad da odete i napravite svoj spisak i on će biti drugačiji od mog. Noć. Zrikavci. Pisak voza. Podrum. Tavan. Patike. Vatromet. Sve te stvari su veoma lične. Onda, kada ispišete spisak, počnete sa asocijacijama na reč. Pitate: zašto sam zapisao ovu reč? Šta mi ona znači? Zašto sam zapisao baš ovu reč, a ne neku drugu? Uradite to i na putu ste da postanete dobar pisac. Ne možete da pišete za druge ljude. Ne možete da pišete za levicu ili desnicu, ovu ili onu religiju, ovu ili onu veru. Morate da pišete onako kako vi vidite stvari. Kažem ljudima: sastavite spisak deset stvari koje mrzite i uništite ih u priči ili pesmi. Sastavite spisak deset stvari koje volite i slavite ih. Kad sam pisao Farenhajt 451 mrzeo sam spaljivače knjiga i voleo sam biblioteke. I eto.
Nakon što sastavite spisak imenice, šta vam je sledeći korak?
Počnem da pišem male pensées o tim imenicama. To je poetska proza. To su podsećanja. Pokušavaju da budu metaforična. Sen-Džon Pers je objavio nekoliko obimnih tomova ove vrste poezije na divnom papiru i sa lepim fontom. Njegove knjige poezije nosile su naslove poput Kiše, Snegovi, Vetrovi, Morekazi.
Nisam nikada mogao da sebi priuštim njegove knjige jer mora da su koštale dvadeset ili trideset dolara, a to je bilo pre 50 godina. Ali uticao je na mene jer sam ga čitao u knjižarama i počeo sam i ja da pišem kratke, opisne pasuse, po dvesta reči svaki, i u njima sam počeo da preispitujem svoje imenice. Onda bih uveo nekog od likova da govori o toj imenici i tom mestu, a onda bi, iznenada, počela da mi se odvija priča. Slične stvari sam radio i sa fotografijama koje bih istrgao iz šarenih časopisa. Uzeo bih fotografiju i napisao malu pesmu u prozi o njoj.
Izvesne slike podsećaju me na stvari iz prošlosti. To se dešava dok gledam slike Edvarda Hopera. On je slikao te predivne urbane prizore sa praznim kafeima, praznim pozorištima u ponoć, sa možda jednom osobom tu. Osećaj izolacije i samoće je fantastičan. Gledao sam te prizore i punio ih svojom maštom. Još čuvam sve te pensées. Bio je to početak izražavanja onoga što jesam.
Možete li da nam navedete primer za pensée iz vašeg dela?
Opis brodske sirene za maglu u priči “Sirena za maglu”. Pasus sa opisom dinosaurusa u “Zvuku groma”. To su dobri primeri.
Šta mislite, zašto više volite kratke priče nego romane? Da li je to stvar strpljenja? To danas zovu poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću.
Mislim da ima neke istine u tome. Pretvori slabost u prednost. Nisam pažjiv. Dakle, pišem ono što mogu: kratke priče.
Ako vam je prva ruka takva da vam se, kao što često kažete, pre svega podsvest prenosi na stranice, da li to racionalizujete u kasnijim fazama pisanja?
Svakako. Prolazim kroz to i kratim. Mnoge kratke priče su preduge. Kada sam napisao Nešto zlo ovamo ide, prva ruka imala je 150.000 reči. I prošao sam kroz nju i izbacio 50.000. Važno je skloniti se samom sebi sa puta. Očistite piljevinu, otpad. Neka bude jasno.
Brzo pišete. Da li brzo i uređujete?
Ne. Prvu ruku napišem brzo, čak impulsivno. Nekoliko dana kasnije sve prekucavam, a podsvest mi, dok prekucavam, dodaje nove reči. Nekad je možda potrebno prekucati sve mnogo puta dok ne bude završeno. Nekad je potrebno jako malo izmena.
U koje doba dana najčešće pišete?
Pišem sve vreme. Svakog jutra se budim ne znajući šta ću da radim. Obično mi se javljaju opažaji oko zore kada se probudim. Imam nešto što zovem jutarnjim pozorištem u svojoj glavi, sve te glasove koji mi nešto govore. Kada smisle neku dobru metaforu, onda skačem iz kreveta i hvatam ih u zamku pre nego što iščeznu. U tome je sva tajna: da radite stvari koje vas uzbuđuju. Takođe, uvek odremam posle podne. Tako imam dva jutra!
Pišete li skice?
Ne, nikada. Ne možete to da radite. Baš kao što ne možete da planirate za sutra, sledeću godinu ili deset godina unapred. Kada unapred planirate knjigu, vi iz nje isisate svu energiju i vitalnost. Nema krvi. Morate da živite iz dana u dan i dozvolite svojim likovima da rade stvari.
Vraćate li se nekada unazad i ponovo čitate svoje knjige i priče?
Povremeno, kasno noću, siđem niz stepenice, otvorim neku od svojih knjiga, pročitam pasus i kažem: “Bože moj”. Sedim tamo i plačem ubeđen da nisam odgovoran ni za šta od toga. To je od Boga. I toliko sam zahvalan, toliko, toliko zahvalan! Najbolji opis moje spisateljske karijere je “u igri na poljima Gospodnjim”. Sve to je bilo predivno zabavno i neka sam proklet ako znam odakle sve to dolazi. Imao sam sreće. Mnogo sreće.
Pretpostavljam da ne treba ni da pitam da li uživate u pisanju.
Očigledno je tako. To je izuzetna radost i ludilo mog života i ne razumem pisce koji moraju da rade na tome. Volim da se igram. Zanima me da se poigravam i zabavljam idejama, da ih bacam u vazduh kao konfete i onda trčim ispod njih. Da moram na tome da radim, odustao bih. Ne volim da radim.
Spomenuli ste moždani udar koji ste preživeli 1999. Šta vam je ostalo u sećanju u vezi s tim iskustvom?
Bio sam u svojoj kući u Palm Springsu i pisao sam priču. Prošetao sam oko kuće i iznenada sam se osetio nestabilnim. Nisam mogao dobro da hodam i dobro da govorim. Pozvao sam ženu (bila je kod nas kući u Los Anđelesu) i ona je poslala vozača po mene. Kad je došao, rekao sam mu da hoću kući, a on mi je rekao da to ne dolazi u obzir i da me vozi pravo u bolnicu. I tako mi je spasao život. Odvezao me je u Ajzenhauerov medicinski centar nedaleko od Palm Springsa, oni su me ispitali i videli da sam u veoma lošem stanju. Noga mi je bila paralizovana, ruka paralizovana, teško mi je bilo da govorim.
Znao sam da je ozbiljno jer nisam mogao da se krećem. Ležao sam u krevetu i govorio svojoj nozi: “U redu, hajde mrdni se”. A ona nije. Bila je kao mrtvi pas. “Okret, mrtvi psu, hajde okret”. “A da li ti se ruka mrda?” Ne. I tako, nedeljama kasnije, konačno sam počeo polako, polako da mrdam prst na ruci, prst na nozi. Mislio sam da neću pregurati prvi mesec, ali jesam. I konačno je noga počela da se budi. Bog je bio dobar prema meni. Preneti su mi dobri geni i celo to iskustvo mi je koristilo jer sam skinuo sve te kilograme. Šećer u krvi mi je sad u granicama, ne uzimam više lekove za to. Krvni pritisak mi je ponovo, posle mnogo godina, normalan. Sve sam ja to sam sebi napravio, ko mi je kriv. Mnogo piva, mnogo vina, tridesetak kila viška i bilo je vreme da se to skine.
Nisu vam se vratile motiričke sposobnosti da ponovo kucate. Kako uspevate da pišete?
Nekoliko dana posle šloga sam pozvao ćerku Aleksandru, koja radi kao moja pomoćnica, i rekao joj da dođe u bolnicu. Rekao sam joj i da ponese rukopis na kom sam radio, roman Hajde da svi ubijemo Konstans. Diktirao sam joj priču i ona ju je otkucala. I od tada tako pišem. Pozovem je telefonom, izdiktiram joj moje priče, ona ih prekuca i pošalje mi ih faksom. Onda ih ja prepravljam olovkom. Taj proces nije idealan, ali šta da se radi.
Da li vam se ova fizička promena u načinu pisanja odrazila na prozu?
Related
Pol Oster: Ovo bi moglo da bude poslednje što sam napisaoNije mnogo. Ako pogledate novu zbirku priča na kojoj sada radim, Džagernaut, priče su đavolski jake. Voleo bih da ponovo koristim svoju pisaću mašinu. Užasno mi nedostaje, ali to prosto nije moguće. Prilagođavam se.
Koliko vam je vaša optimističnost bila važna u karijeri?
Ne verujem u optimizam. Verujem u optimalno ponašanje. To je nešto drugo. Ako se svakog dana života ponašate stremeći gornjim granicama svog genetskog sklopa, šta možete da uradite? Probajte. Saznajte. Ne znate to jer to još niste uradili. Morate da živite svoj život najglasnije što možete! Da vičete iz petnih žila i slušate odjeke. Naučio sam lekciju pre mnogo godina. Sedeli smo porodično za trpezarijskim stolom, majka je iznela predivne švedske ćufte i kad sam završio, odmakao sam se od stola i rekao: “Bože, ala je ovo bilo divno!” A moj brat je rekao: “Ne, ovo je bilo dobro”. Vidite razliku?
Nada je u delanju. Na kraju svakog dana, kad ste završili sa poslom, ležite i mislite: “E, đavo me odneo, ovo sam danas završio”. Nije važno koliko je to dobro ili loše, uradili ste to. Krajem nedelje će vam se nakupiti određena količina toga. A na kraju godine pogledate preko ramena i kažete: “E, đavo me odneo, bila je ovo dobra godina”.
Šta mislite o elektronskim knjigama i Amazonovom Kindlu?
To nisu knjige. Ne možete kompjuter da držite u ruci kao što možete knjigu. Kompjuter nema miris. Postoje dva knjiška parfema. Ako je knjiga nova, miriše sjajno. Ako je stara, miriše još bolje. Miriše kao drevni Egipat. Knjiga mora da ima miris. Morate da je držite u rukama i molite se uz nju. Stavite je u džep i šetate s njom. I ostaje kod vas zauvek. Ali kompjuter vam to ne radi. Žao mi je.
Po objavljivanju Farenhajta 451 slavili su vas kao vizionara. Na šta biste nas danas upozorili?
Naš obrazovni sistem je otišao dođavola. Moja ideja je da od sada prestanemo da trošimo novac na obrazovanje dece od 16 godina. Taj novac trebalo bi da uložimo u vrtiće. Mala deca trebalo bi da uče da čitaju i pišu. Ako deca nauče da čitaju i pišu pre nego što pođu u prvi razred, bićemo spremni za budućnost, zar ne? Ne bismo smeli da dopustimo da dođu u četvrti ili peti razred, a da ne znaju da čitaju. Dakle, moramo da izvadimo knjige sa edukativnim slikama ili da koristimo stripove pri učenju dece da čitaju.
Kad sam ja imao pet godina, moja tetka dala mi je primerak knjige sa predivnim bajkama pod naslovom Nekada davno, a prva bajka u toj knjizi bila je “Lepotica i zver”. Uz tu jednu priču sam naučio da čitam i pišem, jer sam gledao u sliku one lepe zveri, ali sam očajnički želeo da čitam i o njoj. Pre nego što sam napunio šest godina, naučio sam da čitam i pišem.
Ne možete kompjuter da držite u ruci kao što možete knjigu. Kompjuter nema miris. Postoje dva knjiška parfema. Ako je knjiga nova, miriše sjajno. Ako je stara, miriše još bolje
Treba da zaboravimo na podučavanje dece matematici. Nikada je neće koristiti u životu. Dajte im jednostavnu aritmetiku, jedan i jedan su dva, da dele, da oduzimaju. To su jednostavne stvari koje se brzo daju naučiti. Ali ne i matematiku, jer je nikada neće koristiti, nikad u životu, osim ako ne postanu naučnici, a onda prosto mogu da je nauče kasnije. Mom bratu, na primer, škola nije baš išla, ali kada je bio u svojim dvadesetim bio mu je potreban posao pri Birou za struju i rasvetu. Nabavio je knjige iz matematike i elektrotehnike, pročitao ih, sam se naučio i dobio je posao.
Ako ste bistri, naučićete kako da sami savladate matematiku ako vam je potrebna. Ali prosečno dete nikada neće. Dakle, to mora da bude čitanje i pisanje. To su važne stvari. A do šeste godine su deca potpuno obrazovana i onda mogu sama sebe da uče. Biblioteke će biti mesta gde odrastaju.
Bili ste u braku 56 godina pre nego što vam je supruga preminula 2003. U čemu je tajna dugovečnosti vaše veze?
Ako nemate smisla za humor, nemate brak. U onom filmu Ljubavna priča ima replika: “Ljubav znači ne morati nikada da kažeš izvini”. To je najgluplja stvar koju sam ikada čuo. Ljubav znači da kažete izvini svakog dana zbog ove ili one sitnice. Pravite greške. Zaboravio sam sijalice. Nisam doneo ovo iz radnje, izvini. Znate? Dakle, biti u stanju da prihvatite odgovornost, ali pre svega da imate smisla za humor, tako da sve što se dogodi može da ima i svoju zabavnu stranu.
Nedelju dana nakon što vam je preminula supruga vratili ste se pisanju. Kako ste bili u stanju da to radite?
Rad je jedini odgovor. Imam tri životna pravila. Prvo, završi svoj posao. Ako to ne ide, umukni i popij svoj džin. A kada sve drugo popusti, beži ko đavo!
Na koju od vaših skorijih priča ste posebno ponosni?
Jedna od jako omiljenih priča iz bilo kog perioda moje karijere mi je “Tojnbijev radijator”. Govori o čoveku koji ubeđuje svet da je izumeo vremensku mašinu, da je video budućnost i da će, ako nešto ne promenimo, svet otići dođavola. Naravno, to je laž, ali ljudi mu veruju. Na više načina je taj čovek u toj priči zapravo ja, upozorava ljude na budućnost.
Kada se osvrnete na svoju karijeru, postoji li trenutak koji se izdvaja kao posebno uzbudljiv?
Prva zaista sjajna stvar dogodila se kad mi je bilo 20 godina. Poslao sam priču, “Nije to grejanje, to je Hu”, u časopis Skript Roba Vagnera. Jednog avgustovskog dana mi stiže pismo od Vagnera, piše da je priča divna i da će je odmah objaviti. Povikao sam za majkom i strčao u prednje dvorište da joj pokažem pismo. Nisu mi ništa platili, ali su mi poslali primerke časopisa, tako da sam mogao da ih pokažem svim prijateljima i dokažem im da sam pisac. Ta prva prodaja je jako važna. Njen psihološki efekat traje celu godinu! Možda i ne prodate ništa drugo cele te godine, ali Bože moj, jedanput ste uspeli.
Pišete li za idealnog čitaoca ili određenu publiku?
Svaki put kada pišete za svakoga, bez obzira na to ko su, bez obzira na to koliko je važan cilj u koji verujete, vi lažete. Stajnbek je jedan od malobrojnih pisaca iz tridesetih koji se i dalje čita pošto nije pisao ni sa kakvim ciljevima. Pisao je ljudske priče koje su se dogodile da bi posredno izrazio cilj. Plodovi gneva i druge njegove knjige nisu politički traktati. Farenhajt 451 jeste na neki način politički traktat, ali i nije, jer sve što on govori, emotivno, jeste: svako neka ostavi sve druge na miru!
Da li onda književnost ima obaveza prema društvu?
Ne direktnih. To bi trebalo da bude kroz promišljanje, posredno. Nikos Kazancakis kaže: “Živi zauvek”. To je obaveza prema društvu. Spasitelj Boga slavi život na ovom svetu. Svako veliko delo to radi. Sva Dikensova dela govore da živite život svom snagom. Edgar Rajs Barouz nikada na sebe ne bi gledao kao na zamajac društva, nekoga sa obavezama prema društvu. Ali ispostavlja se – a volim to da kažem jer to svakoga užasno uznemiri – da je Barouz verovatno najuticajniji posac u celokupnoj istoriji sveta.
Zašto to mislite?
Pružajući romantiku i avanturu celoj generaciji dečaka, Barouz je uticao na to da se odluče da postanu posebni. To je ono što treba da učinimo za svakoga, pružite dar života kroz svoje knjige. Kažite devojčici ili dečaku od 10 godina: “Hej, život je zabavan! Gađaj visoko!” Pričao sam sa više biohemičara, astronoma i tehnologa iz različitih oblasti koji su se, kada su imali 10 godina, zaljubili u Džona Kartera i Tarzana i odlučili su da postanu nešto romantično. Barouz nas šalje na Mesec. Svi tehnolozi su čitali Barouza. Sreo sam se jednom na Kalifornijskom tehnološkom institutu sa čitavom gomilom naučnika i svi su to priznali. Dva vodeća astronoma, jedan sa Kornela, drugi sa Kalteha, otvorili su se i rekli da su zato postali astronomi: “Hteli smo da vidimo Mars iz veće blizine”.
To vidim u najvećem broju oblasti. Potreba za nečim romantičnim je stalna, a intelektualci to ipak pljuju. Na kraju će zbog toga sprečiti svoje klince da se razvijaju. Ne možete da ubijete san. Društvena obaveza treba da proistekne iz življenja sa nekim osećanjem stila, velike avanture i romantike. Kao moj prijatelj Gospodin Elektriko.
To je lik koji se nakratko pojavljuje u Nešto zlo ovamo ide, je l’ tako? I često ste govorili o Gospodinu Elektriku, iako niko od proučavalaca nije mogao da potvrdi da je postojao. Priča se pretvorila u neku vrstu mita – direktor Centra za izučavanje Reja Bredberija potragu za Gospodinom Elektrikom smatra “Svetim gralom” studija o Bredberiju.
Da, ali on je bio stvaran čovek. To mu je bilo pravo ime. Cirkusi i karnevali su stalno prolazili kroz Ilinois u mom detinjstvu i bio sam zaljubljen u njihovu tajanstvenost. Jednog jesenjeg vikenda 1932, kada sam imao 12 godina, u grad su stigle Udružene predstave braće Dil. Jedan od izvođača je bio Gospodin Elektriko. Seo je u električnu stolicu. Scenski radnik je povukao ručicu i kroz njega je prošlo 50.000 volti čiste struje. Munje su mu sevale u očima i dizala mu se kosa.
Sutradan sam otišao na sahranu jednom od svojih omiljenih stričeva. Dok sam se sa porodicom vozio sa groblja, pogledao sam nizbrdo ka obali jezera Mičigen, video sam šatore i zastave luna-parka i rekao sam ocu da zaustavi auto. Pitao me je kako to mislim. Rekao sam da moram da izađem. Jako sam razbesneo oca. Očekivao je da ostanem sa familijom na pomenu, ali sam ja svejedno izašao iz kola i strčao niz brdo do luna-parka.
To mi tad nije palo napamet, ali sam bežao od smrti, zar ne? Trčao sam ka životu. I tamo je bio Gospodin Elektriko, sedeo je na platformi ispred luna-parka i nisam znao šta da mu kažem. Uplašio sam se da ne ispadnem budala.
U džepu sam nosio mađioničarsku rekvizitu, jedan od onih trikova sa kuglicom i malom vazom, posudicom sa kuglicom unutra koja vam nestane i ponovo se pojavi, izvukao sam to i pitao: “Možete li da mi pokažete kako se ovo radi?” Upravo je to trebalo da uradim. Tako smo se povezali. Znao je da priča sa mladim mađioničarem. Uzeo ju je, pokazao mi kako se to radi, vratio mi je, pogledao me u lice i rekao: “Hoćeš da te upoznam sa ljudima u onom šatoru tamo? Sa onim čudnim ljudima?” Odgovorio sam: “Da, gospodine, hoću”.
I tako me je odveo tamo, kucnuo je štapom po šatoru i viknuo: “Upristojite jezik! Upristojite jezik!” Uveo me je i prva osoba sa kojom sam se sreo bio je ilustrovani čovek. Nije li to divno? Ilustrovani čovek! On je sam sebe nazivao tetoviranim čovekom, ali sam mu ja kasnije promenio ime u svojoj knjizi. (U originalu The Illustrated Man, kod nas objavljena pod naslovom Tetovirani čovek, “Kentaur”, Beograd, 1979, prim. prev). Upoznao sam i snagatora, debelu damu, ljude sa trapeza, kepeca i skeleta. Svi oni postali su likovi.
Gospodin Elektriko je bio divan čovek, vidite, jer je znao da je pred njim stajao pomalo uvrnuti klinac koji je imao 12 godina i želeo je mnoge stvari. Šetali smo obalom jezera Mičigen i odnosio se prema meni kao prema odraslom. Ja sam udario po svojim velikim filozofijama, a on je govorio o svojim malim mudrostima.
Onda smo izašli, seli na dine kraj jezera i on se iznenada nagnuo ka meni i rekao: “Drago mi je što si mi se vratio u život”. Pitao sam ga: “Kako to mislite? Ja vas ne poznajem”. Rekao je: “Bio si moj najbolji prijatelj izvan Pariza 1918. godine. Bio si ranjen na Ardenima i umro si mi tamo na rukama. Drago mi je da si se vratio na ovaj svet. Lice ti je drugačije, drugačije ti je ime, ali duša koja ti isijava sa lica ista je kao ona mog prijatelja. Dobrodošao nazad”.
E, sad, zašto je to rekao? Objasnite vi to meni, zašto? Možda mu je umro sin, možda nije ni imao sinove, možda je bio usamljen, možda je bio ironični šaljivdžija. Ko to zna? Možda je video sa kakvom silovitošću živim. Povremeno na potpisivanjima knjiga vidim dečake i devojčice koji su toliko vatreni da im to isijava kroz lica i onda obratite više pažnje na to. Možda ga je to privuklo.
Kada sam odlazio iz luna-parka tog dana, stao sam pored ringišpila, gledao kako se konji kreću u krug uz muziku iz “Lepoh Ohaja” i plakao sam. Suze su mi se slivale niz obraze. Znao sam da mi se tog dana dogodilo nešto važno zbog Gospodina Elektrika. Osetio sam da sam se promenio. On mi je dao na važnosti, besmrtnost, mistični dar. Život mi se iz korena promenio. Sav se stresem kad pomislim na to, ali otišao sam kući i tih dana počeo da pišem. I nikad nisam prestajao.
Pre 77 godina je to bilo, a savršeno se toga sećam. Vratio sam se i gledao ga te večeri. Seo je u stolicu sa svojim mačem, okrenuli su prekidač, kosa mu se podigla. Posegnuo je mačem i dotakao svakog u prvom redu, dečake i devojčice, muškarce i žene, a elektricitet je vrcao sa mača. Kad je stigao do mene, dotakao me je po obrvi, pa po nosu i bradi i rekao mi, šapatom: “Živi zauvek”. I odlučio sam da tako i bude.
(kraj)
Piše: Sem Veler
Izvor: The Paris Review
Priredio i preveo: Matija Jovandić