Portret ženske svesti u romanu Ingeborg Bahman Malina Iako poznatija po poeziji, Ingeborg Bahman autorka je romana Malina, koji je dubinski ispitao položaj žene u svetu i uticaj koji društvo vrši na njenu psihu i način na koji realizuje svoju ljubav

Sećam se kada sam prvi put čula reč Malina. Gde sam stajala, u kojoj sam sobi bila, koji čovek je izgovorio tu reč. Zvučala je tako važno i celovito: Ma-li-na, sa akcentom na završnom slogu. Sa akcentom na svakom slogu. Tako simetrična i glatka.

 –  To je roman? – pitala sam tog čoveka.

– Da, veoma važno delo velike austrijske spisateljice.

Iz „važno“ i „austrijskog“ i „delo“ zaključio sam da je autorka, žena, zapravo počasni muškarac. Čovek sa kojim sam razgovarala nije to morao da kaže. Rekao je to načinom na koji su sijale njegove cipele. Načinom na koji je držao svoj skupi kišni mantil preko ruke. Kao da smo bili u kancelariji, a on je bio na višem položaju od mene. Način na koji je objavio postojanje Ingeborg Bahman sugerisao je da veruje, svesno ili ne, da ona pripada svetu muškaraca; možda je čak i proistekla iz njega. Sve je moguće. Bez obzira da li svesno ili ne,  ja polažem pravo na nju, kao neko koga treba da proučavam, zbog njenog statusa počasnog muškarca.

Odmah sam pročitala roman. Naišla sam na jezički portret ženske svesti, istinitiji od svega napisanog nakon Sapfinog Fragmenta 31. Narativni glas, iz prvog lica i ženskog roda, zabrinut je za ono što ona naziva „danas“, reč „koju bi samo samoubicama trebalo dopustiti da koriste, bez značenje za druge ljude“. „Danas“ je vreme urgentnosti, sadašnjost koju je strefilo ono što, na drugom mestu, naziva „virusom“, pod čime pretpostavljam da misli na ono što bi neko drugi nazvao ljubavlju (ili zaljubljenošću), ako su, izgovarajući reč ljubav, mislili na stanje koje odjednom osobu učini nepotpunom.

„A žuća sam nego trava – Čini mi se, zamalo, te bih bila umrla jadna“ kaže Sapfo. Ovi stihovi su otvoreni za interpretaciju, ali od Longina za njih se generalno smatra da ukazuju na duboki gubitak sopstva u želji za drugim. Ali niko ne zna u kom pravcu je Sapfo htela da dalje ide, jer su poslednji stihovi pesme izgubljeni. Elizije u knjizi Bahman o ženskoj požudi i svesti i gubitku sopstva, namerne su: one su brutalne i unutrašnje; Malina je celovita.

„Mnogo sam voleo Bahman“, rekao je jednom prilikom njen austrijski kolega Tomas Bernhard. „Bila je vrlo inteligentna žena. Čudna kombinacija, zar ne? Većina žena je glupa, ali podnošljiva, možda čak i prijatna; inteligentna takođe, ali retko.“

Nekoliko puta je u intervjuima od nje traženo da odbrani svoju odluku da odustane od poezije. „Prekidanje je snaga, a ne slabost“, uzvratila je.

Može li muškarac da razume Malinu? Potpuno. Ni manje ni više nego što žena može da razume Tomasa Bernharda. Muškarac može da ceni Malinu. Ne mora da propati od nje, dok bi žena koja čita ovu knjigu mogla da oseti iste ogrebotine i svrab od vunene haljine koju pripovedačica oblači tokom radnje romana –  ne po svom izboru već zbog osipanja kosmosa, jer njene stvari počinju da nestaju. Ali Malina, koja je prvi put objavljena 1971. godine, nije roman koji je lako shvatiti, u nekom normalnom smislu reči shvatanje – ko, šta i zašto. Neću se pretvarati. Teško je snaći se u njoj. Tu se nalaze svakakve reference, na Šenberga, na Beč, na istorijske događaje, koje čitalac neće sve pohvatati. Ali jednom kad proniknete u nju, to je to. Ne dekodirate. Jurite sa njom, pred kraj, potpuno u ritmu naratorkinih misli, koje su istinite do koske i demonski inteligentne – i mislim da je pravi teret biti toliko mentalno prisutan, znati toliko ne može biti dobro, od toga se može samo razboleti, propiti i očajavati –  a onda se roman izvrne preko litice. Iako su i “izvrtanje” i “litica” subjektivni. Pripovedačica nestane, neizbežno i uznemiravajuće.

Ko je ona? Nepoznata žena, kako sama kaže, neimenovana i spisateljica. Šta se događa? Nije jasno, osim što ona živi u stanu u Beču sa jednim čovekom (Malinom), a zaljubljena je u drugog (Ivana), koji živi u istoj ulici. U prvom poglavlju, „Srećna sa Ivanom“, štos je u tome što ona nije srećna, ali sreća nema veze  s tim. Mnogo vremena provodi čekajući Ivana i pušeći cigarete, a noću piše pisma koja cepa umesto da ih pošalje. Pripoveda fantastičnu priču o princezi koja postoji u nekoj vrsti predmoderne utopije. U drugom poglavlju sanja paklene scene ratnih patnji i smrti, fašizam i imperiju i veoma loše očeve. U trećem i poslednjem poglavlju, ona govori Malini o poštaru koji je gomilao pošiljke koje je trebalo da isporuči, a zbog egzistencijalne krize koju naziva „privatnošću pošte“, što znači da nijedno pismo nikada ne bi trebalo biti poslato. Ona govori Malini o svom bivšem poslu na kojem je radila u noćnoj smjeni informativne službe, zbog čega je izbliza bila izložena podvalama, to jest besmislenosti svakodnevne uznemirenosti, aktuelnih vesti, pa čak i vremenu u kojem delimo zajedničke događaje. Govori o beskućniku u Parizu kojeg je duhovno poništilo jedno tuširanje. Nikoga ne treba spremati, kaže ona, za novi život „koji ne postoji“. Beskućnik i poštar su dobili visoke ocene, ali ona uglavnom donosi porazne sudove o muškarcima. Intelektualce naziva „muškarcima bez istinskih tajni“. I kaže da izobličenja kroz koja žene prolaze da bi udovoljile muškoj požudi nalažu ženi da mora izmisliti lažna osećanja kako bi mogla u njih da skloni ona prava. Ali, kaže, „najveći deo vremena uopšte nisam imala osećanja, jer sam tih godina ulazila u razdoblje razuma“.

Ingeborg Bahman rođena je u Klagenfurtu u Austriji 1926. godine. Bila je briljantna studentkinja, doktorirala je sa disertacijom o Martinu Hajdegeru (za koga je želela da dokaže da nije u pravu), ali čini se da je gotovo odmah svoju intelektualnu privrženost prebacila na Vitgenštajna. Pisala je radio drame i poeziju i osvojila prestižnu nagradu Grupe 47 1953. godine, jedna je od svega dve žene koje je ta grupa proslavila, a u kojoj su se nalazili Hajnrih Bol (Heinrich Boll), Ginter Gras (Gunter Grass) i Uve Jonson (Uwe Johnson). Čak i nakon što je napustila poeziju zbog proze, i dalje je bila poznata pre svega kao pesnikinja. Nekoliko puta je u intervjuima od nje traženo da odbrani svoju odluku da odustane od poezije. „Prekidanje je snaga, a ne slabost“, uzvratila je. Imala je aferu sa Polom Celanom. Još jednu sa Maksom Frišom. Bila je nešto kao mentor Tomasu Bernhardu, koji ju je ovekovečio u liku pesnikinje Marije u svom poslednjem romanu Izumiranje. Izgleda da je savetovala Bernharda da pobegne iz Austrije i spase se.  Godine 1953 preselila se u Rim, gde je ostala do kraja života, koji je došao pomalo iznenadno, 1973. godine, nakon nesreće dok je pušila u krevetu.

Družila se sa švajcarskom spisateljicom Fler Jegi (Fleur Jaeggy), koja ju je opisala na njihovom letovanju 1971. kao soignee (fran. – uredno i elegantno odevena osoba, prim. prev), mirisala je na ruže i s njom je lako moglo da se ćuti. Bahman je, kaže Jegi, precizno poznavala “sve nijanse koje bi mogle da povrede ili rane“. A Bahman je bila ta koja je „gospodarila“ mapama na putu. Ali naravno da je ona gospodarila mapama. Izgleda da je još uvek bila počasni muškarac. U serijalu Razumevanje moderne evropske i latinoameričke književnosti ona je bila jedina žena kojoj je bilo posvećeno zasebno izdanje – bar u vreme kada je moj primerak odštampan 1995. godine. Možda su sada dodali još nekoliko žena. Nema veze, Bahman je bila pokrenula pisanje, čini se, na hiljade disertacija o feminističkoj misli, pa čak i knjiga koje preispituju feminističku misao inspirisanu njenim radom.

Ono što ju je pokrenulo na pisanje, rekla je u intervjuu neposredno pre smrti, bilo je nepokolebljivo verovanje u utopiju za koju je znala da nikada neće doći.

U Malini su neki od pripovedačicinih razgovora ukrašeni muzičkim napomenama – rubato, con fuoco, forte, fortissimo itd. Čime je ova pripovedačica tako iziritirana? Virusom, koji nije baš ljubav, sad kad razmislim, nego poništavanje koje je skoro kriminalno, jer se njegova gramatika čini nedovoljnom. Ona operiše na planu znakova, čitave čulne stvarnosti, koji je muški. Muški likovi u knjizi, neki su nagađali, samo su alter egoi, nisu „pravi” muškarci već deo njene sopstvene psihe. Njene nevolje su dublje od običnog patrijarhata, i potiču takođe od nacizma i načina na koje se fašizam transformiše iz javne u privatnu pretnju, posleratni bauk okrutnosti i razaranja. Ona je zaglavljena u širokom spektru egzistencijalnih pitanja koja je peku kao zapaljene cigarete. Takođe je veoma duhovita, posebno u trećem poglavlju knjige, kada mentalno pregori. Na pitanje Maline da li ide na sahranu prijatelja, ona kaže da ne želi da je stalno obaveštavaju o smrti tog –  ili bilo koga drugog – prijatelja. „Ne govore mi stalno da je neko živ“, kaže ona. I u svakom slučaju, „retkost je da je iko živ, osim u pozorištu mojih misli“. Ideja da postoje muškarci koji su dobri ljubavnici, kaže ona, „legenda je koja se mora uništiti”. Možda joj neki muškarac pokaže gola leđa koja je neka druga žena nagrdila noktima i ostavila ogrebotine. “Šta bi trebalo raditi sa ovim leđima?” Ovo vraća na pitanje iz prvog poglavlja, koje se nalazi u pismu upućenom „g. predsedniku“, gde ona izjavljuje da je rođena sa pola placente. „Šta biste učinili, gospodine predsedniče, sa pola predsedništva, pola časti, pola priznanja, pola šešira, šta biste uopšte uradili sa ovim polu-pismom?“

Malina je trebala biti samo jedan knjiga u ciklusu koji je Bahman nazvala „stilovima smrti“ ili „načini smrti“. Nakon što je umrla, Verner Šeter (Werner Schoeter) po ovoj knjizi je snimio film, u kojem glumi Izabel Iper (Isabelle Huppert), a scenario je napisala Elfrieda Jelinek. Kritičari su napali film kako nije dovoljno iznijansiran. Još uvek ga nisam pogledala, ali verovatno je bolji nego što su oni mislili.

Ono što ju je pokrenulo na pisanje, rekla je u intervjuu neposredno pre smrti, bilo je nepokolebljivo verovanje u utopiju za koju je znala da nikada neće doći. „Neće doći, a ipak verujem u nju“, rekla je. Opisi princeze u Malini, koja jaše na crnom konju i prati Dunav kao da je reka koja teče slobodna od država, carstava, možda su najdoslovniji primeri njene verzije nade. Princeza, međutim, stiže do „ivice sveta“. A njena priča mora ostati smeštena u drugu koja je sumorna i mračna. Pripovedačica je Ivanu obećala da će napisati divnu knjigu, ali na kraju je napisala, kako kaže, knjigu o paklu. Ali ta knjiga – o paklu – nije Malina, ili nije skroz. Malina je pismo koje je Bahman – ili njena pripovedačica, i zaista nije važno koja od njih dve – izabrala da ne pocepa ili baci na gomilu drugih, već da ga napiše i pošalje, uz hitnu napomenu „danas“.

 

Tekst: Rakel Kušner
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *