Pola veka “Pošte” (I deo): Čarls Bukovski i tamna strana Diznilenda Šta čitaoci često previđaju u knjigama Čarlsa Bukovskog, piše profesor univerziteta u Los Anđelesu i publicista Piter Ričardson.

Čarls Bukovski foto: Kadar iz dokumentrarnog filma "Rođen u ovome"

Kako bi, pola veka od kada je objavljena Pošta (1971), trebalo da gledamo na književna dostignuća Čarlsa Bukovskog? Njegov izdavač predviđao je da Bukovski nikada neće dospeti do mejnstrim publike. A opet, njegove knjige, uključujući tu i poeziju, prodate su u milionima primeraka na petnaestak jezika.

Adam Kirš je, pišući za Njujorker 2005. godine, ustvrdio da su granični status i imidž pokvarenjaka bili deo njegove privlačnosti: “On je jedan od onih pisaca kojeg svaki novi čitalac otkriva sa uzbuđenjem nekog prestupnika”. Opisujući njegove stihove kao “petparačku poeziju”, Kirš ističe i autorovu sklonost ka autobiografiji. “Pesme Bukovskog najviše se cene ne kao pojedinačni verbalni artefakti, nego kao neprekidni nastavci priče o njegovim stvarnim avanturama, kao u stripovima ili filmskim serijalima”, primećuje on. “One su veoma narativne, crpu iz nepresušnog izvora anegdota u kojima su obično bar, ofucani jeftini hotel, trke konja, devojka i razne kombinacije svega toga”. Te kombinacije izazivaju jak utisak kod čitalaca. “Efekat je takav kao da je neki legendarni mačo tip, mešavina Filipa Marloua i Pola Banjana, seo na barsku stolicu do vas, častio vas pićem i priča vam svoju životnu priču”.

Poređenje sa petparačkim izdanjima ima smisla poslednji roman Bukovskog, Pulp (1994), počiva zapravo na konvencijama tvrdokornog detektivskog romana ali Kirš ističe i namere Bukovskog da se smesti u poštovanije književno društvo.

“On se povremeno trudio da se svrsta u jasno povezan književni niz, pišući o tome kako se divi Dostojevskom, Hamsunu, Selinu i Kamiju klasicima otuđenja u savremenom svetu, biografima ljudi iz podzemlja”, piše Kirš. “Posebno mu se dopadala Hamsunova Glad, priča o mladom piscu izbezumljenom bedom i ambicijom”. I dok su književne ambicije Bukovskog bile ogromne, on je, za Kirša, u suštini žanrovski pisac: prolifičan, predvidljiv i popularan.

Kirš ne spominje jednako koherentnu tradiciju kojoj Bukovski pripada, onu koja uključuje neke od najznačajnijih knjiga i filmova nastalih u Los Anđelesu za njegova života. Ova tradicija nikako nije u neskladu sa klasicima otuđenosti u savremenom svetu. Zapravo, omiljeni pisac Bukovskog bio je romanopisac i scenarista Džon Fante, koji se takođe divio Hamsunu. Nakon što je postao uspešan, Bukovski je ubedio svog izdavača da ponovo objavi Fanteove romane, među kojima je i Upitaj prah (1939).

Izbezumljen siromaštvom i književnim ambicijama tokom Velike depresije, Fanteov protagonista provodi dane u salunu u centru Los Anđelesa, gde pije lošu kafu i opseda Latino konobaricu. Bukovski se u predgovoru novog izdanja seća svojih dana kada je bio siromašni pisac u gradu: “Bio sam mlad, gladovao sam, pio i pokušavao da postanem pisac”. Dok je kopao po losanđeleskoj biblioteci tražeći prikladno štivo, savremena književnost ga nije doticala sve dok nije otkrio Fanteov roman. “Početak te knjige bio je snažan i razuzdan, prestavljao je pravo čudo za mene”, piše on. “Fante je bio moj bog i znao sam da bogove valja ostaviti na miru, da im se ne kuca na vrata”.

Ovaj omaž pokazuje da je Kirš prevideo najsnažniji uticaj na Bukovskog ili bar na njegovo pisanje. U stvari, Bukovski se ne može razumeti nezavisno od miljea Los Anđelesa iz sredine 20. veka. Njegovo viđenje grada bio je integralni deo njegovog izraza, a malo je pisaca koji su pažljivo dokumentovali svu njegovu prljavštinu. Nigde značaj grada nije očigledniji nego u Pošti, prvom i najčuvenijem romanu Bukovskog, i nigde drugde nije direktnije procurelo najdublje književno nasleđe ovih krajeva.

***

Na prvim stranicama njegove knjige Grad kvarca iz 1990. godine Majk Dejvis skicira to nasleđe i nalazi Los Anđelesu jedinstveno mesto u imaginaciji šire javnosti. Za njega je “krajnji značaj Los Anđelesa u svetskoj istoriji – i njegova neobičnost – to što je ispalo da igra dvostruku ulogu utopije i distopije naprednog kapitalizma”. Dejvis tu dvostruku ulogu pripisuje uzajamnom dejstvu podstrekača razvoja grada, njihovih kritičara i tradicije noara.

 

U svom pregledu podstrekača razvoja, Dejvis sparuje Arojo set predvođen Čarlsom Flečerom Lumisom sa naporima Privredne komore da predstavi Los Anđeles kao “obećanu zemlju milenarske anglosaksonske rasne odiseje”. Idiom podstrekača razvoja bio je jadniji, naravno. Rasistički i antilaburistički Los Anđeles tajms, na primer, grad je opisivao kao “belu tačku”. Bilo da se tom sintagmom otvoreno izražavala bela supremacija ili ne, Tajms svakako nije opisivao LA kao smeđu, crnu ili crvenu tačku. Zapravo, napisi u novinama usmereni su bili uglavnom na to da uglancaju imidž regiona i samim tim podrže ulaganje u nekretnine i ostale poslovne poduhvate Čendlerove familije.

Velika depresija uvela je na velika vrata kritičare, na čelu sa Lujem Adamičem i njegovim sveže radikalizovanim prijateljem Kerijem Mekvilijamsom. U svom članku u jednom magazinu 1930. godine, Adamič opisuje te podstrekače razvoja grada kao “grozne, prilično nehumane osobe sa jednom jedinom zastrašujućom namerom” – to jest, da zgrnu ogroman profit pretvarajući Los Anđeles u najveću nacionalnu metropolu. U članku se spominje i Veliki vodotoranj – delo Losanđeleskog vodovoda – koji je omogućio brz razvoj grada u prvim decenijama 20. veka. Adamič se preselio na istok da bi uređivao časopis Komon ground, ali ne pre nego što je Mekvilijams, inače najbolji Fanteov prijatelj, objavio knjižicu o njemu 1935. godine.

Mekvilijams je posle Drugog svetskog rata ponovo ispričao priču o vodovodu u knjizi Južna Kalifornija: Ostrvo na kopnu (1946). Često hvaljena kao najbolja knjiga interpretativne istorije o tom regionu, ta knjiga bila je značajan zamajac. Između 1939. i 1950. godine, Mekvilijams je objavljivao po knjigu skoro svake godine sa najrazličitijim temama, kao što su rad na kalifornijskim farmama, interniranje Japanaca, sistemski rasizam, antisemitizam, život Latinosa na jugoistoku i rane faze makartizma.

Njegova knjiga direktno je inspirisala Oskarom nagrađeni scenario Roberta Tauna za Kinesku četvrt (1974) i Zut sjut (1979) Luisa Valdeza. Citirao ju je i Vrhovni sud u disidentskoj proceni ustavnosti interniranja Japanaca. Kao nagrada za njegov rad, Mekvilijamsu je uporno prišivana etiketa “crvenog” i pre nego što se sklonio u Njujork da uređuje časopis Nejšn, a i nakon toga. Međutim, deceniju nakon što je umro 1980. godine, Dejvis i drugi ispevali su mu ode. Dejvis je u Gradu kvarca deo Mekvilijamsovog rada opisao kao “jedno od najvećih postignuća u američkom regionalnom nasleđu”. Slično tome, istoričar Kevin Star je u svojoj knjizi iz 2002. godine Snovi u borbi: Kalifornija u ratu i miru 1940-1950 izdvojio Mekvilijamsa kao “najpronicljivijeg političkog hroničara” te države i “najboljeg pisca nefikcije o Kaliforniji svih vremena”.

Adamič i Mekvilijams očigledno su uživali u problematizovanju menjanja istorije i imidža Los Anđelesa, ali nisu bili usamljeni u tome. Tokom tridesetih godina 20. veka su Rejmond Čendler, Džejms M. Kejn i Natanijel Vest takođe podrivali popularno shvatanje Los Anđelesa kao sunčanog raja. Kao i film noar, koji je cvetao četrdesetih i pedesetih, a kasnije uticao na Kinesku četvrt i Blejdranera (1982). Iako se opaki imidž grada širio čak i kroz nasleđe noara, to nije prigušilo utopijski impuls ovog regiona, čiji je najfantastičniji izraz bio Diznilend. Slikoviti tematski park namenjen generaciji bejbibumera doneo je njegovom osnivaču desničaru reputaciju urbanog utopiste.

U međuvremenu su i drugi pisci, filmadžije i muzičari pakovali i prodavali idealizovanu verziju takozvane kulture mladih. Gidžet, mala devojka sa velikim idejama Frederika Konera iz 1957. godine prethodila je celom nizu romana o tinejdžerima surferima na Malibuu koji su uskoro pretvoreni u popularnu filmsku i televizijsku franšizu. Grupa Beach Boys imala je svoj prvi hit 1962. godine i potom napravila desetine Top 40 singlova o surfovanju, devojkama i automobilima. Filmska franšiza Žurka na plaži, takođe sa bezbrižnim tinejdžerima, počela je da se prikazuje 1963. godine, samo 1965. pojavilo se na desetine takvih filmova sve dok se taj žanr nije zaista ugasio sam od sebe 1968. Uopšte gledano, ovi radovi predstavljali su Los Anđeles kao grad mladosti, ljubavi i zdrave zabave.

Iskustva Bukovskog bila su u jakom kontrastu sa takvom slikom. Rođen 1920. godine, dečak kog je otac redovno divljački premlaćivao, lica i tela nagrđenog čirevima, Bukovski je završio Losanđelesku srednju školu i dve godine pohađao je Gradski koledž u Los Anđelesu. Pio je, lutao, živeo u trošnim zgradama sa sobama za izdavanje, ženio se, razvodio i lečio se posle umalo fatalnog krvarenja čira na želucu 1955. Po izlasku iz bolnice, počeo je da piše poeziju. Celih 15 godina živeo je u još nedovršenom Istočnom Holivudu, radeći prvo kao poštar, a potom kao sorter pošte.

Prema biografiji Čarls Bukovski: U zagrljaju suludog života Hauarsa Saunsa iz 1998. godine, on je svom kolegi po peru ispričao da mu je taj posao bio “trostruki superpakao, bejbi (…) Pošta me je raspela na krst”. Kasnije je, međutim, rekao da mu je taj posao pomogao da savlada teren. “Upiješ smrad Los Anđelesa u kosti, znaš?”, rekao je u jednom intervjuu, čiji insert se vidi u dokumentarcu Džona Dalagana Bukovski: Rođen u ovome iz 2003. godine.

Njegov prezir prema Diznilendu, otvorenom one godine kad je pušten iz bolnice, navelo je jednog od kolega (takođe citiranog u Rođenom u ovome) da ustvrdi da je celokupan opus Bukovskog posvećen “dediznifikaciji svih nas”. Nasuprot viziji podrstrekača razvoja Los Anđelesa kao mesta mladih i zdrave zabave, Bukovski je ponudio svoju viziju grada sa omatorelim, izanđalim, izmučenim alkoholičarima.

Kada je Džon Martin osnovao Blek sparou pres 1969. godine, Bukovski je imao 49 godina i pisao je kolumnu nazvanu Beleške matorog pokvarenjaka za Los Anđeles fri pres. Cenio je to što mu andergraund nedeljnik rastura radove naokolo, ali nije gajio simpatije prema kontrakulturnoj muzici, drogama ili politici, kao ni prema političkim ciljevima uopšte. Martin, koji je vodio prodavnicu kancelarijske opreme, dugo se zanimao za savremene pisce, uključujući tu i Henrija Milera i bitnike. Nakon što je otkrio poeziju Bukovskog u andegraund časopisu, prodao je svoja prva izdanja knjiga D. H. Lorensa i prihod od toga iskoristio za otvaranje svoje male izdavačke kuće sa štamparijom u Los Anđelesu. Iako njih dvojica nikada nisu potpisali ugovor, Martin je obećao Bukovskom da će mu plaćati 100 dolara mesečno celog života ako da otkaz u pošti. Kada je njegovoj poslednjoj smeni došao kraj, Bukovski se danima napijao. “Pošto sam živeo u kavezu, prošao sam kroz vratanca i uzleteo – kao ispaljen ka nebesima”, navodi Sauns njegove reči.

Martin je podsticao Bukovskog da piše šta god poželi, ali mu je sugerisao i da bi mu dobro došao roman. Tri nedelje nakon što je Bukovski prionuo na pisanje, neočekivano mu je poslao završen rukopis Pošte. Uspeh ovog romana, isprva skroman, ubedio je Martina da će njegova izdavačka kuća opstati. Roman je posebno dobro prodavan u Evropi, a Martin je prihode iskoristio da ponovo štampa Fantea, Pola Boulsa, Vandu Kolmen i druge pisce. Bukovskom je pred kraj života Martin plaćao 10.000 dolara mesečno, a krajem svake godine mu isplaćivao i dugove. Prava na dela Bukovskog, Fantea i Boulsa prodao je 2002. godine kući Harper Kolins. Martin nije smatrao da je Blek sperou izdavač petparačke poezije; svoj poduhvat opisivao je pre kao “jednu od samoodrživih, veoma uspešnih, neveliko distribuiranih, čisto književnih izdavačkih kuća”.

Drugi deo teksta Pola veka “Pošte” (2): Šta je zapravo napisao Bukovski pročitajte ovde.

Tekst: Piter Ričardson
Izvor: LA Review of Books
Preveo: Matija Jovandić

 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: