Zašto je V. H. Odn imao tako složen odnos sa Engleskom Pesnik Vistan Hju Odn je 1946. dobio američko državljanstvo i privremeno je čak bio angažovan u američkoj vojsci, a Englesku je sve do kraja života posećivao samo ponekad, podseća Alan Džejkobs, profesor na Univerzitetu Bejlor.

Kada se, 19. januara 1939. godine, V. H. Odn ukrcao u Sautemptonu na brod za Njujork nije mogao da zna da nikada više neće ponovo živeti u Engleskoj. Ali nekoliko meseci pre toga rekao je svom prijatelju Kristoferu Išervudu da želi da se trajno naseli u Sjedinjenim Državama. Skoro odmah po dolasku u Njujork počeo je ponovo da razmišlja o svom pozivu pesnika i, štaviše, da preispituje društvenu ulogu poezije. (Takođe je počeo i svoje duhovno hodočašće koje će ga navesti da ponovo prihvati hrišćanstvo, veru svog detinjstva.)

Njegova dela iz tog perioda bila su spoj isticanja vrednosti mikrokultura i posvećenosti intelektualnom kosmopolitizmu. Hvalio je “lokalno razumevanje” neformalnog salona koji je vodila Elizabet Majer, emigrantkinja iz Nemačke, iz svog doma na Long Ajlendu, ali ono što je članove tog salona povezivalo bila je kombinacija raznolikosti kultura i nacija sa moralnim sklonostima. U pesmi nastaloj odmah nakon invazije nacista na Poljsku septembra 1939. godine napisao je:

Bespomoćan u noći
svet nam zamrlo leži;
Ipak, rasute svuda
ironične tačke svetla
sevnu gde god Pravedni
poruke razmene…

“Pravednici” su, poput Boga u jednoj drevnoj definiciji, zajednica čije je središte svuda, a kružnica nije nigde. Oni su beskućni u svetu, ali se jedni uz druge osećaju kao kod kuće.

Odn je 1946. dobio američko državljanstvo – zapravo, privremeno je čak bio angažovan i u američkoj vojsci – a Englesku će sve do kraja života posećivati tek ponekad. Činilo se da ga se tiče skoro sve sem prirode i sudbine zemlje u kojoj je rođen. Ali u izuzetnoj novoj knjizi, Ostrvo: Rat i pripadnost u Odnovoj Engleskoj (The Island: War and Belonging in Auden’s England), Nikolas Dženkins, profesor sa Univerziteta Stenford, poziva nas da zaboravimo sve što sam upravo ispričao o Odnovom životu od 1939. godine pa nadalje. Poziva nas da se oslobodimo nečega što naziva “nedostatkom retrospektive”.

Da bismo razumeli na šta Dženkins pod tim misli, možemo se okrenuti Geriju Solu Morisonu i njegovoj uticajnoj knjizi Narativ i sloboda (1994), u kojoj predstavlja ideju “naknadnog nagoveštaja”.

Naknadni nagoveštaj se može definisati kao retroaktivni nagoveštaj. Na prošlost se gleda tako kao da je sadržala znakove koji su ukazivali na ono što će se kasnije dogoditi, na događaje poznate posmatraču koji se osvrće. Ti znakovi, sada vidljivi, mogli su i tada da se primete. U suštini, sadašnjost, kao budućnost prošlosti, bila je već sadržana u prošlosti. Manje-više prava linija povučena je od posmatrane prošlosti do sadašnjosti posmatrača.

Zahvaljujući moći naknadnog nagoveštaja mi, koji znamo za Odnov odlazak iz Engleske, za njegov povratak hrišćanstvu, njegov lokalizam i kosmopolitizam, lako možemo da osetimo i da smo, obogaćeni tim znanjima, u stanju da sagledamo njegove početke i vidimo sve puteve koji su vodili ka kasnijoj karijeri. Ali ako sebi uskratimo to znanje i sagledamo prvu deceniju Odnove karijere očima bez predrasuda, šta vidimo? Dženkins je uveren da vidimo pesnika kome je cela ideja njegovog poziva povezana sa pripadnošću Engleskoj, sa istorijom i sudbinom ostrva na kom je rođen.

Dženkins knjigu započinje opisom toga kako učenici škole Grešam u Norfolku 1925. godine postavljaju na scenu Šekspirovu Buru, predstavu u kojoj ulogu Kalibana – “domoroca i nakaznog roba”, koji je rođen na ostrvu i tu će provesti ceo život, ali njime gospodari mag koji nije odatle – igra učenik po imenu Vistan Odn.

Njegovoj otuđenosti doprinosi to što je gej, ali mnogo je važnije to što je on severnjak u zemlji kojom i kulturno i ekonomski dominira jug

Knjiga se završava novembra 1937. godine, trenutkom kada se Odn susreće sa novim kraljem Engleske, Džordžom VI, da bi mu bio uručen Kraljev zlatni orden za poeziju, kao priznanje za pesnikovu nešto ranije objavljenu zbirku Gledaj, stranče!, koju je on želeo da nazove Ostrvo ili Na ovom ostrvu. (Urednicima se nije dopalo nijedno od ta dva rešenja i, dok je Odn bio na Islandu, nedostupan, smislili su svoj naslov. Kada je potpisivao primerak objavljene knjige prijatelju Sirilu Koneliju, Odn je precrtao naslov i napisao je Na ovom ostrvu, a insistirao je i da Rendom haus uzme taj naslov za američko izdanje.)

Ono što povezuje ta dva događaja nije luk, nego sinusoida, dok Odn razmatra i preispituje svoju vezu sa ostrvom na kom je rođen. U Dženkinsovim opisima početaka Odnove karijere vidimo neizmerno darovitog mladića koji se oseća kao autsajder, kao neko ko je odbačen, neko ko nije ono što bi trebalo da bude. Njegovoj otuđenosti doprinosi to što je gej, ali mnogo je važnije to što je on severnjak u zemlji kojom i kulturno i ekonomski dominira jug. (Odn je glavni grad nazivao “užasnim Londonom”.) Ali možda mu je, ipak, sama njegova udaljenost od središta stvari produbila poetske refleksije o društvu koje voli na tako komplikovan način. Dženkins opis predstave Bura zaključuje sledećim rečima:

Kroz samo deset godina, izuzetno vešto koristeći jezik umetnosti koji je počeo da uči u Grešamu, ovaj Kaliban pretvoriće se u ličnost koja baca čini jednako često koliko i kletve. Zamisliće sebe, a tako će ga zamišljati i drugi, kao pesnika vizionara iznova začarane Engleske, ostrva. Pošto je izronio iz mračnog detinjstva apokaliptičnog rata, pokušaće da pronađe reči da na trenutak prizove nastanak svetlijeg, boljeg društva i, tek nekoliko godina nakon toga, kao da je drami najzad kraj, prepoznaće ograničenja predivne fantazije da pesnik može da popravi svet.

Vidimo, dakle, ranu poeziju kojom se nadograđuju Odnovi intimni psihološki nemiri – često nemiri zbog lične seksualnosti – i slom Evrope u odjecima Velikog rata preko drevnih britanskih pejzaža, pre svega onih na severu. (Ideja da je sever zadržao neke elemente nekadašnjeg magičnog sveta i nakon što je trgovački jug raščaran sopstvenim bogatstvom nije retkost, a našla se i u središtu nekih od sjajnih književnih dela, među Kojima su i Pinčonovi Mejson i Dikson i Džonatan Strejndž i gospodin Norel Suzane Klark.)

Nakon što je načinio prve korake u tom smeru, Odn je proveo neko vreme u Nemačkoj, najviše u Berlinu, u svojevrsnom eksperimentu iz kosmopolitizma, ali je dalje koračanje tom stazom odbio kao za njega nemoguće. To jest, počeo je da veruje da sopstveni smisao, i smisao pesničkog poziva, može da pronađe samo na svom Ostrvu.

Vraća se i uranja u intelektualni i društveni život na tom ostrvu. Piše pesme, naravno; jedno vreme predaje, u Škotskoj i Engleskoj; u “užasnom Londonu” postaje lični tutor i kasnije se uključuje u poduhvat nazvan Grup teatar; piše stihove koji prate dokumentarne filmove. Traga za zajedničkim umetničkim poduhvatima kad god za to ima prilike, ali sve je obeshrabreniji. U dnevničkoj zabelešci iz 1939. naveo je da je samo neku godinu ranije “bar deo njega želeo da umre”.

Jedan od neobičnijih događaja u Odnovom životu bio je njegovo venčanje, juna 1935. godine, sa Erikom Man, ćerkom pisca Tomasa Mana. Odn je bio gej, a Erika biseksualka; oženio se njome da bi sprečio da bude deportovana nazad u nacističku Nemačku, gde joj se nije smešila srećna sudbina. (Kad smo kod toga, njih dvoje postali su bliski prijatelji, a Erikin brat Golo misli da je čak bilo i “blago erotičnih primesa” u njihovom odnosu.) Odn je od tada voleo da se šali na račun svog čuvenog tasta, ali te šale naginjale su tome da prikriju nešto mnogo ozbiljnije: Odn je sve više bio uveren da će, poput Tomasa Mana, morati da postane izgnanik iz sopstvene domovine. Počeo je da oseća da bi ostrvu na kom je rođen mogao zdravije i mudrije da odgovori samo ako bi otplovio sa njega i drugde pronašao dom. Otud ironija sa dobijanjem Kraljevog ordena za poeziju upravo onda kada je počeo da uviđa da će uskoro otići iz zemlje.

Dženkins razborito piše o celokupnom Odnovom delu nastalom 1930-ih, ali je posebno briljantan kad govori o spomenutoj zbirci iz 1936. godine (zadržimo radije Odnov naslov nego Faberov) Na ovom ostrvu. Knjiga je zbirka pesama, ali (kao što će to raditi i u drugim prilikama, a najupadljivije u zbirci Ahilov štit iz 1955.godine) trudio se da je oblikuje u koherentnu celinu. Uradio je to biranjem pesama i njihovog redosleda, ali pre svega time što je zbirku počeo “Prologom” i završio “Epilogom”. Ta početna pesma je meditacija o drevnoj Engleskoj, koja se prelepo ukazuje dok pesnik traži “ljubav” da…

… učini nas sličnim Njutnu, što je u vrtu gledajući
Kako jabuka pada ka Engleskoj, postao svestan
Između sebe i nje večne veze.  

Ali, avaj, mora da prizna da se “taj san koji nam je tako dugo snažio volju / Mislim, o ujedinjenju mrtvih u veličanstveno carstvo” neće ostvariti: On se “već povlači”.

U “Epilogu” Odn upire pogled ka kontinentu – ne spominje ličnosti iz Engleske, nego Švajcera, Frojda, Kafku, Prusta – ali je ono što tamo vidi, 1936. godine, “pakost smrti”: “Isturena i nasilna lica se slave”. Vreme je da se misli na budućnost: “A sutra / Stiže. To je svet. To je put”. I taj Put bira. Odlazi u tuđinu.

Pri kraju knjige, Dženkins piše:

Ono što Odnovu poeziju iz prve polovine 1930-ih godina čini makar delom otrežnjujućom i zbog čega ona navodi na razmišljanje je to što mitovi o Engleskoj, koje je sažeo u pesme pune nezaboravne književne rečitosti poput “Prologa”, mitovi o identitetu, engleskoj istoriji, engleskoj druželjubivosti, deluju tako trajno, ali i nekako krhko. Luk postavljen u njegovoj zbirci iz 1936. je dug i bogat na više načina, ali je zapet ka praznini – kao da, posle vekova i vekova lirskog kićenja, Odnova poenta u “Epilogu” leži u tome da u mitovima koji podupiru englesku tradiciju i njene vrednosti ima nečega iscrpljenog i neizlečivog. Ako Odn zaslužuje naziv proroka, čemu se možda ponekad i sam nadao, onda je u tome dobar deo njegovog proročanstva sadržan.

Ovo je temeljan sažetak onoga što se u drugoj polovini 1930-ih dešavalo najvećem engleskom pesniku 20. veka. Edvard Mendelson, koji se stara o Odnovoj književnoj zaostavštini, izjavio je da je Ostrvo “kopernikanska revolucija u izučavanju Odna”. I jeste tako.

Piše: Alan Džejkobs
Izvor: The Hedgehog Review
Preveo: Matija Jovandić