Osip Mandeljštam i njegova nežna nostalgija u epohi surove modernosti Osim što je bio otvoreni protivnik Staljina, Mandeljštam je odbacivao i poetiku ruskih futurista, smatrajući dihotomiju između “starog” i “novog” u jeziku i u poeziji lažnom.

Osip Mandeljštam je jednu svoju pesmu započeo sledećim stihom: “Ne, nikada nisam bio ničiji savremenik.” Rođen je 1891. godine, ali je živeo u pesničkom svetu u kojem je razgovarao sa Danteom i sedeo na moru sa Ovidijem, u kome je bio podjednako Grk, Rimljanin i Firentinac koliko i Rus. Rođen je u Varšavi, otac mu je bio Jevrejin, trgovac kožom, a majka nastavnica muzike. Mandeljštam je odrastao u Sankt Peterburgu, gde su ga francuske guvernante učile o Napoleonu i Jovanki Orleanki. Kao tinejdžer, studirao je u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji, gde je osetio trnce od onoga što će kasnije nazvati „nostalgijom za svetskom kulturom“. Nežnom, bolnom preokupacijom prošlošću izdvajao se od drugih u epohi opsednutom budućnošću.

Mandeljštamova pesnička karijera krenula je pod okriljem simbolizma, pokreta koji je pesnika tretirao kao medijuma sa pristupom dalekom svetu realnog, koji se mogao sagledati samo kroz veo parafraze. Za simboliste jezik je bio puka aproksimacija: pre sredstvo nego cilj. Kao i drugi ruski simbolisti, Mandeljštam je bio pod velikim uticajem pesnika Fjodora Tjučeva iz XIX veka, koji je pisao veoma dvosmislenu metafizičku poeziju lišenu lirskih heroja. (Jedna od najpoznatijih Tjučevljevih pesama počinje stihom „Ne može Rusija umom da se shvati.“)

Oko 1912. Mandeljštam se odrekao simbolizma i pridružio se kratkotrajnim, ali upamćenim akmeistima. Glavni članovi bili su Ana Ahmatova, koja je postala njegova doživotna prijateljica, i njen suprug Nikolaj Gumiljev. Akmeizam je nastojao da upotrebom poezije dovede reči do vrhunca njihovog bića, obuhvatajući svu kulturnu istoriju koju je jezik nosio sa sobom. Od tog trenutka, Mandeljštamov cilj nije bio toliko da stvori nešto novo koliko da postigne jaču percepciju onoga što je već postojalo. U „Tristiji“, pesmi iz 1918. nazvanoj po stihovnim poslanicama koje je Ovidije napisao u egzilu na Crnom moru, Mandeljštam kaže: „Sve je već viđeno, sve će se ponovo videti, / samo je trenutak spoznaje sladak“.

Za Mandeljštama, avangarda je bila „sračunato samoubistvo iz radoznalosti“. Takođe, odbacio je i teleološku orijentaciju sovjetskog projekta.

Dok je Mandeljštam razmišljao o večnom povratku, mnogi njegovi savremenici su nastojali da odbace ono što su videli kao okove starog jezika. Umetnički eksperimenti ovog perioda bili su uglavnom ikonoklastički – zbacivanje klasika sa broda modernosti, kako je rečeno u manifestu futurista iz 1917. „Šamar javnom ukusu”. Avangardni pisci su nastojali da osmisle novu vrstu jezika, ponekad sasvim bukvalno, kao u transracionalnom jeziku Velimira Hlebnjikova i Alekseja Kručeniha, zaum (ponekad preveden na engleskom kao “beyonsense“ (vanrazumno. prim. prev.)), za koji su se nadali da će postići univerzalnost koja bi mogla da okonča svako neslaganje među ljudima. Neologizam je napredovao. Ali za Mandeljštama, „staro“ nasuprot „novom“ je bila lažna dihotomija, a izdržljivost jezika bila je izvor poetske moći i zadovoljstva. U svom eseju iz 1921. „Reč i kultura“ (izvod iz odličnog novog prevoda Pitera Fransa Crna zemlja (New Directions, 2021), Mandeljštam piše:

Poezija je plug, koji prevrće zemlju da bi duboki slojevi vremena, crne zemlje, izbili na površinu. Ali postoje periodi kada čovečanstvo, nezadovoljno sadašnjošću i nostalgično za dubokim slojevima vremena, žudi kao orač za devičanskim tlom prošlih vekova. Revolucija u umetnosti neminovno vodi ka klasicizmu (…) Često ćete čuti ljude gde kažu: to je u redu, ali to je deo jučerašnjice. Međutim, ja kažem: juče još treba da se rodi. Još nije stvarno postojalo (…) Ono što važi za jednog pesnika važi za sve. Nema potrebe da se prave škole, nema potrebe da se izmišlja sopstvena poetika.

Za Mandeljštama, avangarda je bila „sračunato samoubistvo iz radoznalosti“. Takođe, odbacio je i teleološku orijentaciju sovjetskog projekta. Fantazija o osvajanju vremena, o stizanju do slavne budućnosti pre roka, imala je centralno mesto u ranoj sovjetskoj kulturi — bilo u obliku kvazinaučnih šema za ljudsku besmrtnost ili u „proizvodnim romanima“, kao što je Vreme, napred! Valentine Kataeve (1932), literarna pratnja petogodišnjih planova koje su radnici u stahanovskom pokretu nastojali da ispune u rekordnom roku. Kao što je Mandeljštam primetio, stvari su zapravo funkcionisale obrnuto: „Vreme želi da proguta državu“. Bio je u pravu, takođe, kada je reč o revoluciji koja je vodila ka klasicizmu. Tridesetih godina prošlog veka, samo deceniju nakon što je Mandeljštam izneo svoju tvrdnju, sovjetska kultura se hitro udaljila od avangarde i prihvatila socijalistički realizam, neku vrstu aspirativnog marksističko-lenjinističkog klasicizma.

Jedna od najpoznatijih Mandelštamovih pesama (…) otvara se ovom strofom:

Nit zlatnog meda tekla je iz tegle
tako teška i spora da je naša domaćica stigla da izjavi:
Ovde u melanholičnom Tavridomu, gde nas je sudbina dovela,
Nimalo nam nije dosadno— i zatim bacila pogled preko  ramena.

U svojoj čudnoj nepristrasnosti, Mandeljštam podseća na Isaka Babelja, još jednog jevrejskog pisca kojeg je Staljin upropastio.

Čitaocima će vilica možda pasti na pod kada saznaju godinu nastanka pesme: 1917. Zaista nije dosadno vreme u pitanju. Ovde postoji element eskapizma, želja za povlačenjem od zaglušujuće buke aktuelnih događaja u miran svet snova koji postoji van vremena. „Tavridom“ je Krim, mesto koje je Mandeljštam voleo zbog povezanosti sa klasičnom kulturom i klimom naklik medateranskoj – mesto koje jedva da je bilo rusko, gde su se civilizacije sudarale milenijumima. (Krim je takođe bio mesto gde se odigrala njegova romansa 1916. godine sa koleginicom pesnikinjom Marinom Cvetajevom, od te afere su nastali njegovi stihovi „U dubokim saonicama, sa slamom prostrtom na nosiljku“ i „Sumnjam u čudo vaskrsenja“, obe uključene u Crnu zemlju. ) „U kamenom Tavridomu“, piše Mandeljštam, „živi dalje nauka o Heladi”. Pesma se kreće među poznatim grčkim pričama – Jelena, zlatno runo, Odisej – u tipičnoj mešavini koja odražava mitsku auru Krima i zamršenu istoriju.

Pesma nastala u maju 1918. govori manje-više direktno o aktuelnim događajima, ali sa filozofskom, gotovo onostranom, otuđenošću: „ Slavimo, braćo, sumrak slobode, / Veliku sumračnu godinu!“[1] Možda se čini da Mandeljštam, zato što je verovao da će se prošlost uvek ponavljati, proriče nesrećne ishode ruske revolucije, sa jezivim predviđanjima i prirodnom rezignacijom:

Slavimo ovo kobno breme
Što ga kroz suze pučki vođa uze.
Slavimo vlasti sumračno breme,
Njezine nesnošljive uze.
Tko srce ima, mora slušat, vrijeme,
Kako ti prema dnu brod spuzne.[2]

On ne osuđuje revoluciju, kao što su to činili neki njegovi savremenici; niti beži od toga, kao što su to činili mnoge njegove kolege pisci, umetnici i intelektualci. Prisećajući se Mandeljštama 1919, pesnik Rurik Ivnev je primetio: „Nikada nisam sreo osobu koja je, poput [njega], uspevala da u isto vreme prihvati i odbaci revoluciju. „Ispoštujemo sumrak slobode“ se završava:

Probajmo onda: nezgrapni i krupni,
Škripav je zaokret kotača.
A zemlja pliva. Hrabrije, ljudi,
Ocean brazdajte poput orača.
Mi ćemo pamtit i na letskoj studi.
Da s deset se nebesa zemlja plaća.[3]

U svojoj čudnoj nepristrasnosti, Mandeljštam podseća na Isaka Babelja, još jednog jevrejskog pisca kojeg je Staljin upropastio. U svojim memoarima Nada protiv nade (1970), Mandeljštamova snažna supruga Nadežda, poslovične odanosti, priča priču o tome kako je jedno provela veče krajem 30-ih godina sa Babeljem, koji je pričao o tome kako je pio sa „milicionerima“ – to jest, tajnom policijom. Mandeljštam je pitao da li ga je vodila želja „da vidi kako je bilo u ekskluzivnoj prodavnici u kojoj je roba bila smrt. Da li je samo hteo da je dodirne prstima?“ „Ne“, odgovorio je Babelj, „ja samo volim da njuškam.” Ubrzo je uhapšen i streljan. Kao i Mandeljštam, nije imao instinkt za bekstvo; izabrao je da ostane i isprati priču do kraja.

Mandeljštam je odbacio ideju da poezija poseduje „bilo kakvu posebnu telesnost, konkretnost, materijalnost“.

Godine 1920, kada je Babelj radio kao novinar u odredima Crvene armije, Mandeljštam je napisao još jednu pronicljivu pesmu koja se poigravala ludostima futurista, čija je zaum opera Pobeda nad suncem premijerno izvedena u Sankt Peterburgu 1913:

Svi ćemo se ponovo sresti u Peterburgu,
kao da smo tamo zakopali sunce,
i mi ćemo govoriti blagoslovenu besmislenu reč,
prvi put je izgovoriti tamo…

Mogu da priđem stražarima bez straha,
Ne treba mi pasoš niti lozinka:
Moliću se u sovjetskoj noći,
moliti se za blagoslovenu, besmislenu reč.

Zašto bi iko želeo da pokori sunce, koje daje svetlost i život? I zar se niko nije setio priče o Ikaru? Mandeljštam nije hteo da se petlja sa zaumnošću, ali nikada nije odustao od vere u reč.

Uprkos odbacivanju dogme, Mandeljštam je sa futuristima delio ubeđenje da jezik leži u srcu novog poretka i nosi teret herojske važnosti. U tekstu „Reč i kultura“, napisao je:

Osvanulo je herojsko doba u životu reči. Reč je meso i hleb. Ona deli sudbinu mesa i hleba: patnju. Ljudi su gladni. Država je ipak gladnija.

Reč, telo, hleb su izvučeni iz Jevanđelja, naravno, ali ovde nije u pitanju Hrist nego jezik – transcendentni jezik koji obuhvata i starogrčki, latinski i italijanski, kao i ruski – onaj koji svojim svetim mučeništvom donosi iskupljenje za grehe čovečanstva. Država je želela da gospodari i poseduje jezik; kroz nekoliko godina sudiće optuženim “lingvističkim štetočinama” i procesuiraće autore rečnika. Ali poezija je takođe bila tajna hrana za mnoge Sovjete.

Sledeći vijugavu logiku dostojnu hrišćanske teologije koja je poslužila kao inspiracija za njegovo delo, Mandeljštam je odbacio ideju da poezija poseduje „bilo kakvu posebnu telesnost, konkretnost, materijalnost“. Insistiranje na ovim kvalitetima bila je puka „revolucionarna glad, impuls Tome koji sumnja“. Ovo je, sa druge strane, predstavljalo manje-više eksplicitno odbacivanje futurista, čiji su eksperimenti uključivali i „železnobetonske“ pesme Vasilija Kamenskog, koje su bile orijentisane na grafički dizajn, tretirajući slova i reči kao fizičke komponente umetničkog dela; neke od ručno ispisanih pesama Kamenskog nalazile su se pored slika. Njegova zbirka Tango sa kravama (1914) štampana je na petougaonim listovima tapeta sa cvetovima, sa originalnim crtežima dvojice futurista, braće Davida i Vladimira Burljuka.

Mandeljštam je znao da nema surovost niti sirovu snagu potrebnu za preživljavanje i da će ga vreme uskoro progutati.

U stihovima Vladimira Majakovskog ideje postaju opipljive, a neživi predmeti oživljavaju. Njegova drama u stihovima Vladimir Majakovski: Tragedija (1913) imala je radni naslov Ustanak stvari: u njoj se duša servira na poslužavniku, a poljupci oživljavaju, postaju debeli i preteći. Nasuprot tome, Mandeljštam je odnos između reči i stvari zamišljao kao metempsihozu: „Živa reč ne označava stvar“, pisao je, „nego slobodno bira kao prebivalište jednu ili drugu stvar, značenje, telesnost, voljenog telo. I reč slobodno luta oko stvari, kao što duša luta oko napuštenog, ali nezaboravnog tela.” U pesmi iz 1920. „Zaboravio sam reč koju sam hteo da kažem“, on zamišlja reči kao nijanse u Homerovom podzemnom svetu, večna bića koja dolaze i odlaze iz vidokruga i sećanja.

Mandeljštam je skoro prestao da piše poeziju između 1926. i 1930. Mnogi pisci, uključujući Borisa Pasternaka i Babelja, otkrili su da su njihove „muze utihnule“ u metežu ranih sovjetskih godina. Ali Mandeljštamov žestok satirični esej „Četvrta proza“, napisan nakon što su ga na stub srama razapeli partijski orijentisani pisci, ponovo ga je naterao da piše poeziju. Bio je napadnut ne samo zbog svojih navodno štetnih retrogradnih sklonosti, već i zbog irelevantnosti — drugim rečima, zbog odbijanja da se klanja pred oltarom budućnosti. Prema memoarima njegove supruge, tvrdnje da je Mandeljštam bio prevaziđen možda su, međutim, spasile njegove pesme od progona i uništavanja. Kratak odlomak „Četvrte proze“eksplicitno je ismevanje antisemitskih i antiromskih stereotipa: „Pisci su rasa sa odvratnim mirisom kože i najprljavijim stilom kuvanja. Oni su rasa koja se vucara unaokolo i spava u sopstvenoj bljuvotini, proterani iz gradova, progonjeni po selima, ali uvek i svuda blizu moćnika, koji im kao prostitutkama dodeljuju mesto u određenim oblastima.” Iako je u svojoj ranoj karijeri Mandeljštam često izgledao željan da se distancira od onoga što je nazvao „judaističkim haosom“ svog detinjstva i od stigme koja je navela druge pisce da ga iza leđa nazivaju „jevrejčićem“, sada je ovom zajedljivom parodijom hteo ponosno da prihvati svoj jevrejski identitet: „Moram da insistiram da zanat pisca kako se razvio u Evropi, a posebno u Rusiji, nema ništa zajedničko sa časnom titulom Jevrejina, na koju sam ponosan.”

Njegove pesme iz tridesetih godina prošlog veka bile su prožete nasiljem i strahom iz te epohe. Mandeljštam je znao da nema surovost niti sirovu snagu potrebnu za preživljavanje i da će ga vreme uskoro progutati. „Vek vulfhaunda mi već skače na leđa “, napisao je, „ali ja nemam vuka u krvi… i samo će me ubiti moji savremenici”. Ali brutalnost u ovim kasnijim pesmama bila je usklađena sa slavljenjem prirode:

Da ne vidim kukavice, da ne vidim ljige,
da nema točka sa kostima i krvlju,
već samo srebrne lisice koje sjaje svu noć
sa prepotopnom milošću.

Gotovo nijedna pesma koju je Mandelštam napisao posle 1930. godine nije štampana za njegovog života, iako je objavio svoje prozno delo Putovanje u Jermeniju. Živeo je u siromaštvu, seleći se iz jednog privremenog stana u drugi, čekajući kobno kucanje na vrata. Godine 1933, tokom gladi koju je izazvala Staljinova politika kolektivizacije, posetio je Krim – svoj voljeni Tavridom – i bio svedok nekih od užasa koje je proizvela glad, što je iskustvo koje se ogleda u pesmi „Hladnom proleću. Strašni Krim bez žita.” Tog novembra napisao je nekarakteristično direktnu političku pesmu, poznatu kao „Epigram za Staljina“: „U pogubljenjima uživa kao da su maline, / Taj širokogrudi čovek Osetije “. (Ima nečeg neprijatno limeričkog u ovoj strofi; ni originalna verzija na ruskom jeziku nije Mandeljštamovo najbolje delo.) On je recitovao epigram prijateljima – što je pokušaj samoubistvo poezijom – i neko ga je ocinkario. Uhapšen je i prognan, prvo na Ural, gde je skočio kroz bolnički prozor, a zatim u Voronjež, u plodnu „crnu zemlju” jugoistočno od Moskve.

Ovaj period proizveo je Voronješke sveske, vrhunac njegovog poetskog stvaralaštva. Ove pesme imaju izuzetnu jednostavnost: možda je to jasnoća od mirenja sa krajem života. One se zadržavaju na „hladnoj veličanstvenosti“ ravnica, „razvučenoj gladi njihovog čuda“. Postoji prodorna uteha u sigurnosti da će prirodni svet preživeti i njega i Staljina: „Ti, Ural grla, široka ramena Volge, / ili ova ravna teritorija — to su moja jedina prava, / i moram da ih udahnem da mi naupune pluća.” Tako počinje pretposlednja pesma od 30. aprila 1937 u knjizi koju je preveo Frans.

Pridižem ovo zelenilo do usana,
pridižem lišće, njihovu lepljivu zakletvu,
prekršenu zakletvu zemlje koja rađa
topole, javorove, hrastove.

Ova pesma drhi od spoznaje da će ovo proleće verovatno biti njegovo poslednje.

Mandeljštam je nadživeo Majakovskog, koji se ubio 1930. godine, nedugo nakon što je napisao pesmu u kojoj je razmišljao o tome kako je, za potrebe agitpropa, „stao na grkljan” sopstvenoj pesmi. Mandeljštam je, nasuprot tome, napisao u februaru 1937: „Pevam kada mi je grlo vlažno i duša suva, / i oči su mi vlažne, a savest ne laže.” Njegovo tvrdoglavo odbacivanje propagande i iznuđenih denuncijacija, njegova lojalnost poeziji do smrti, od glavne su važnosti za status sveca koji je stekao u kanonu ruskih pesnika XX veka. U maju 1938, nedugo po povratku iz izbeglištva, ponovo je uhapšen. Ovaj put je poslat u radne logore na ruskom Dalekom istoku. Umro je te zime, dok je još uvek bio u tranzitnom logoru. Opstanak njegove poezije posledica je pobede supružničke odanosti. Nadežda Mandeljštam je, uz pomoć nekolicine prijatelja, sačuvala njegovo delo, uglavnom zahvaljujući svom čudesnom sećanju.

(…)

Tekst: Sophie Pinkham
Izvor: poetryfoundation.org
Prevod teksta i stihova: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o ruskim futuristima, kao i tekst o Olgi Ivinskaji, pesnikinji koja je platila cenu nastanka romana Doktor Živago.

[1] Prevod: Fikret Cacan. Izvor: xxzmagazine.com
[2] Isto.
[3] Isto