Nikolaj Gogolj i njegovi svetovi žarkog besmisla (II deo) Gogolj u Revizoru, Šinjelu i Mrtvim dušama prikazuje falsifikatore, obmanjivače, prevarante, glupake, ističući njihovu duhovnu prazninu kao odsustvo onoga što ih suštinski čini ljudima.

Gogolj smišlja tako otužne razgovore, ne bi li postigao neku vrstu negativne uzvišenosti. Junak iz jedne njegove rane priče, „Ivan Fjodorovič Šponka i njegova tetka“, s ponosom izgovara  veoma duboke misli, poput: „Imao sam priliku da vidim kakve sve daleke zemlje postoje na svetu!“ i “Mnogo je muva leti, gospođo!” Kad Šponka čita, to je uvek ista knjiga, baš kao što će činovnik Akakije Akakijevič nekoliko puta dnevno čitati adresar sa neizmernim zadovoljstvom, bez ikakvih skrivenih ciljeva; njega jednostavno zabavlja štampani spisak imena. „Ah, Ivan Gavrilovič Tako-i-tako!“ mrmlja u sebi u tišini … i sledeći put to pročita ponovo sa potpuno istim uzvicima.

Jedan lik iz Mrtvih duša čita mu sve što mu se gurne u ruke, jer razumevanje nije najvažnije: ono što on voli je „sam proces čitanja – čujte i počujte, ova ili ona reč neizbežno je u jednom trenutku nastala iz gomile slova, iako ponekad sam đavo zna šta ta reč znači.“

Pokret koji nikuda ne vodi, energija koja se troši ni na šta i aktivnost odvojena od svoje svrhe stvaraju privid biografija koje žive ljudi u simulakrumu. U Mrtvim dušama jedan lik Nozdrjov besmisleno laže samo radi laganja, čak i protiv sopstvenih interesa, a drugi, Pljuškin, toliko je škrt da zapravo počinje od toga da siromaši. „A da li bi čovek od takve beznačajnosti, sitničavosti, podlosti mogao da potone?“ pita pripovedač. Mnogi kritičari primetili su da su Gogoljevi ljudi homunkuli ili ljudi u pred-individualnom stadijumu koji lebde „na samoj ivici nepostojanja“, kako je junaka „Šinjela“ opisao kritičar Apolon Grigorijev u XIX veku.

Da li ovi likovi imaju duše? Kada javni tužilac u Mrtvim dušama umre, tek tada građani otkrivaju da je uopšte imao dušu, „iako se iz skromnosti nikada nije razmetao“. Čak su i njihovi životni apetiti ograničeni na jelo. Gogoljeva verzija idiličnog bračnog para, njegovog Baucisa i Filemona, u „Zemljoposednicima Starog sveta“ ne radi ništa drugo osim što hrane jedno drugo slatkišima, a njegovi pripovedači opisuju beskrajna jela sa takvim oduševljenjem da su, izveštava Solženjicin, gladni zatvorenici iz Staljinovog Gulaga zabranili samo ime Gogolj. Neki likovi su toliko poput biljaka da se njihovo ponašanje sastoji od tropizama: u „Aveniji Nevski“ „mlada dama … okreće glavu prema blistavim izlozima kao što se suncokret okreće ka suncu“.

Bez duše koja drži čoveka na okupu, deo tela – posebno nos – može se potpuno odvojiti. Sumanuti junak „Dnevnika jednog ludaka“ smatra da ljudi ne mogu da vide sopstveni nos jer su se svi nosevi uputili na mesec. Ponekad se čini da je neka crta lica zavladala životom. Na aveniji Nevski „srećete čudesne brkove (…) kojima je posvećen veći deo života“. Postoje čak i „brkovi koji mogu izazvati zaprepašćenje “.

Gogoljeva najpoznatija priča „Šinjel“ je studija o oduzimanju. Koliko možete oduzeti čoveku a da ga i dalje ostavite, makar jedva, čovekom? Junak, Akaki Akakijevič – kakati na ruskom je deminutivni glagol koji znači „srati“ – nema, bukvalno i figurativno, gotovo nijednu sopstvenu reč. Ispunjava razgovor poštapalicama – eto, znate, pa, slično – i ponekad nikad ne stigne dalje od toga. On nije samo ćata – vrsta ljudske Kseroks mašine – on u prepisivanju takođe pronalazi „viziju sopstvenog raznovrsnog i prijatnog sveta …“. Neka pisma su mu bila najdraža, a kad je stigao do njih, bio je izvan sebe.“ Kod kuće prepisuje pisma za svoj ćef.

Iako krajnje zanemarujući svoju odeću, Akakija Akakijeviča je napokon ruska zima primorala da zameni svoj neverovatno iznošeni šinjel. Da bi uštedeo dovoljno za novi, jede manje i hoda „gotovo na vrhovima prstiju” kako bi poštedeo kožu cipela. Ali on ima svoj san. Iako gladan, „bio je duhovno nahranjen, noseći u mislima večnu ideju budućeg šinjela“. Njegov život postaje puniji, kao da se oženio (…) kao da se (…) prijatna životna saputnica složila da ide životnim putem zajedno s njim – a taj pratilac bio je niko drugi do debelo postavljeni kaput sa jakom postavom na kojoj se ne vide tragovi habanja.

Tek što je kaput dovršen – „najsvečaniji dan u životu Akakija Akakijeviča “ – on biva ukraden. Po prvi put krši protokol da bi se direktno obratio „značajnoj ličnosti“ (koja je donedavno „bila beznačajna ličnost“), ali ovaj je jedan od onih Gogoljevih likova kojima niko nije ravan ako nije njihovog ranga. Voli da vređa potčinjene: „Kako se usuđujete! Da li znate sa kim razgovarate? “ Kad prekori Akakija Akakijeviča, ovaj siroti službenik odlazi kući i umire.

Ali tu nije kraj priče. Kruže izveštaji da je leš, kojeg neko prepoznaje kao Akakija Akakijeviča, lutao ulicama, nerazumljivo mrmljajući i zahtevajući od ljudi da mu daju svoje kapute. Policija izdaje naredbu „da se po svaku cenu uhvati leš, mrtav ili živ, i da se najoštrije kazni, za primer drugima“. Kod Gogolja je čak i natprirodno često banalno, ali zbog toga nimalo manje zastrašujuće.

Gogoljev svet je naseljen imitatorima, falsifikatima i ljudima sa velikim samopouzdanjem, otelotvorenim prazninama. Naslov Mrtve duše doslovno se odnosi na nešto što nije opipljivo. Bogatstvo i poreska obaveza ruskog zemljoposednika utvrđeni su brojem „duša“ – odraslih muških kmetova – koje je on posedovao. Između popisa, zemljoposednici su bili dužni da plaćaju porez na kmetove koji su umrli – to jest, na „mrtve duše“. Čičikov, junak romana, stiže u provincijski grad, šarmira lokalne zvaničnike svojim ekstravagantnim dodvoravanjem i kameleonskom sposobnošću da deli njihove opsesije. Zatim posećuje vlasnike zemljišta u okolnom selu. Nakon što je sebe učinio savršenim slušaocem, on nudi da kupi mrtve duše zemljoposednika – to jest, da izvrši službeni čin kupovine duša, kao da su žive. Vlasnik zemljišta imao bi koristi na dva načina: od novca koji bi dobio i od ukidanja poreske obaveze. Tek na kraju romana saznajemo da Čičikov planira da koristi ovu zakonski potvrđenu imovinu kao zalog za hipoteku.

Ponekad Čičikov ima problema da objasni zemljoposedniku svoj predlog. Korobočka je, objašnjava pripovedač, jedna od onih osoba koja, bez obzira na to koje argumente koristite, ne može da promeni način razmišljanja. Ona se brine da bi „nekako mogla da pretrpi gubitak“. Bezuspešno se Čičikov pita: Kako možete izgubiti ništa, i zašto vam treba nešto što postoji samo na papiru? Drugi zemljoposednik, Sobakevič, tvrdi pazar: „Vi cenite ljudsku dušu kao da je kuvana repa. Dajte mi najmanje tri rublje “. Kada Sobakevič tvrdi da „trpi gubitak“, Čičikov ističe da ono što prodaje jeste ništa, izmišljotina, nebitna senka, vazduh, nikome ne koristi. Možda je tako, odgovara Sobakevič, ali čemu onda služe živi? “Muva je mnogo, ljudi ne!”

Vraćajući se u grad, Čičikov, poput đavola, sa oduševljenjem pregledava spisak stečenih duša. Kad ga pitaju da li ima dovoljno zemlje za toliko kmetova, on odgovara: „Biće je dovoljno za kmetove koje sam kupio.“ Neko se brine da li će doći do pobune među tim iskorenjenim ljudima, ali Čičikov objašnjava da su „bili izuzetno poslušnog karaktera“.

Kada se sazna da kupuje mrtve duše, stanovnici grada rade na tome da shvate zašto bi ih neko želeo. Možda, smatraju oni, sama fraza „mrtve duše“ ima skriveno značenje, za koje svaka osoba otkriva da je njegov najgori prestup. U vezi s tim, oni pitaju, ko je Čičikov? Možda je on skriveni vladin inspektor? Činjenica da se ne ponaša kao da se skriva samo pokazuje koliko mu je dobra maska. Slabo odbranjive teorije stvaraju još više slabo odbranjivih teorija. Da li bi Čičikov mogao biti Napoleon, koji je nekako pobegao sa Elbe i ušunjao se u Rusiju da ugasi tržište mrtvim dušama? Možda je on zaista … antihrist? Ako čitaoci prigovore da je sve ovo prilično malo verovatno, primećuje pripovedač, trebalo bi da vide kako naučnici razvijaju svoje omiljene teorije.

Ljudska sklonost da se nedostatak dokaza tretira kao dokaz – neizbežna karakteristika zavereničke logike – oblikuje radnju Revizora. Kako se predstava otvara, gradonačelnik udaljenog grada poziva sve gradske zvaničnike, koji su nesposobni i korumpirani čak i po ruskim standardima, kako bi otkrio zapanjujuće tajne informacije: skoru posetu anonimnog revizora. Oni moraju brzo učiniti da sve stvari izgledaju pristojno. Možeš li učiniti nešto s tim svojim činovnikom koji uvek smrdi na votku? zahteva gradonačelnik. Ne, zvaničnik odgovara, to je njegov „prirodni miris“: „njegova sestra ga je ispustila kao bebu i od tada je miriše malo na votku“. Zvaničnik zadužen za bolnice insistira da leče pacijente „kao muve“.

Dva lokalna nametljivca žure da izjave da je maskirani revizor već u gostionici. To ne može biti niko drugi jer odbija da plati račun i neće da ode. U stvari, posetilac je neozbiljan mladić, Hlestakov, koji je sav novac izgubio na kartama. Dok mu se gradonačelnik i zvaničnici dodvoravaju, udovoljavaju i podmićuju ga, on u početku ne može da razazna šta se dešava. Neoprezni kritičari opisali su Hlestakova kao prevaranta, ali to je mašilo poentu: gradske vlasti same sebe obmanjuju – kao što ljudi čine češće nego što su toga svesni. Kada Hlestakov konačno prihvati sve to, ne može da se obuzda. Zavodi gradonačelnikovu ćerku: „Pobeći ćemo u neku srećnu dolinu ispod sene potoka!“ Preuveličavajući svoju važnost, on tvrdi da zapošljava „35.000 glasnika“, služi lubenice u vrednosti od sedam stotina rubalja i da se druži sa Puškinom: „Pa, stari Puš, kako stoje stvari? “-„ Kao i obično, dragi moj “, kaže on (…) Kakav lik! “ Kao što je Gogolj objasnio, nadahnuti Hlestakov je toliko zanesen da zaboravlja da laže: „Ovo je generalno najbolji i najpoetičniji trenutak njegovog života“.

Kada Hlestakov, na nagovor svog sluge, konačno napusti grad pre nego što istina izađe na videlo, ne može da odoli da jednom svom prijatelju ne napiše pismo puno nimalo lepih opisa domaćina. Šef pošte, naravno, otvara pismo i okupljenim zvaničnicima otkriva identitet Hlestakova. Svi su ispali budale i rasipali mito, ali najgore od svega je, žali se gradonačelnik, to što će ih, kad priča izađe na videlo, neko škrabalo –„prokleti liberali!“ – staviti u komediju. Dok se publika smeje, gradonačelnik se iznenada okreće prema njima – prema nama – i izgovara najcitiraniu rečenicu ruske komedija: „Čemu se vi smejete? Sebi se smejete!”

Baš u tom trenutku ulazi žandar da najavi dolazak pravog revizora, koji uopšte nije prerušen. Predstava se zatvara tako što svi stoje u šoku, sleđeni u grotesknim držanjima i stavovima, „pritupa scena“ koja traje „skoro minut i po“. Lako ćemo otkriti alegoriju o strašnom sudu ili sopstvenoj savesti ili, na neki način, užasnoj istini koja nas sve stiže.

Prvi deo ovog teksta pročitajte ovde.

Piše:Gary Saul Morson
Izvor: nybooks.com
Prevod: Danilo Lučić
Ilustracija: Vasilisa Aristova