Milica Špadijer: Izgleda da smo, i pored svega, ipak više lirsko društvo Šar-planina je bila neka vrsta borbe za život, Novo groblje je dijalog sa njim, kaže Milica Špadijer, dobitnica nagrade “Mladi Dis”, povodom izlaska svoje druge zbirke poezije.

Beogradska promocija samo što nije, pa smo za razgovor zamolili srpsku pesnikinju mlađe generacije, Milicu Špadijer; kroz desetak pitanja i isto toliko odgovora fokus je ciljano ostao na toj, novoj zbirci (Novo groblje), kao i na poeziji u širem smislu i drugim joj aspektima. A vi ste slobodni da, između ostalog, malo čitate i između redova. Valja se, a i ne može da škodi.

Da krenemo pešački, otkud, zašto Novo groblje?

Ima više razloga. Zbirka je i nova, i groblje je, u smislu da sam u nju sahranila ili pohranila važne delove svog života. Preselila sam se blizu Novog groblja pre dve godine, tako da je to za mene, s jedne strane čisto geografska odrednica, a sa druge simbol jednog novog života. Konačno, na Novom groblju je sahranjena moja kuma kojoj je knjiga posvećena.

U kojoj vezi je Novo groblje sa prethodnom zbirkom (Šar-planina)?

Imaju istu autorku; šalu na stranu, suštinski to jeste najvažnija veza između njih, u smislu da je moja poezija veoma vezana za moj život i odrastanje, tako da su se u prvu zbirku skupile moje dvadesete i jedna Milica, a u drugu, jedna druga žena na početku tridesetih. Šar-planina je bila neka vrsta borbe za život, Novo groblje je dijalog sa njim.

Na tom tragu, mora li, ili je barem prilično poželjno, da poezija (u izdavačkom smislu i drugačije) danas ima i okvirni koncept koji će čitaoci onda dovoljno brzo detektovati?

Ja sam se dugo bunila protiv ukoričavanja poezije, bilo mi je bizarno da se pesme spakuju u knjigu, kada svaka živi za sebe, čita se na večerima poezije ili na internetu, u svom prirodnom efemerno-nasumičnom obliku. Možda je to neki moderni oblik one drevne pobune protiv pisane reči, kao kod Sokrata. Onda se nešto promenilo, i moja druga knjiga nastala je baš kao taj rukopis koji mi je bio tako neshvatljiv, gde su pesme ipak povezane u jednu celinu, ili više njih, i – da se konačno vratim na pitanje – imaju neki koncept. Tako da apsolutno ne mora, ali možda nije zgoreg, kad je već knjiga, da je u koricama s razlogom, odnosno – konceptom.

Naravno, sa tvoje tačke gledišta da li ponajpre poezija i dalje može da sebi pruišti i dopusti varljivost i ambivalentnost oličenu, na primer, i u tvojim stihovima “Poštujem samo nasilje / I verujem samo u ljubav / Ili obrnuto / Stalno zaboravljam?”?

Mislim da apsolutno mora. Svako ko razmišlja pre ili kasnije dođe do nekog paradoksa. Ja se osećam najslobodnije kada da shvatim i prihvatim da neki moj stav zapinje u tom paradoksu, i najuspelije kada to opišem.

Da li je poezija naših dana nužno intimistički intonirana/obojena, pa onda kao takva može da bude dom i stihovima poput “Prodajem želudac / Sve je mogao da stvari / Do juče”?

Verujem da to jeste dominantan ton. Izgleda da smo, i pored svega, ipak više lirsko društvo.

S tim u vezi, kako se stiže i kako se onda i opstaje na tački koju je u tvom slučaju Đorđe Matić kao opisao kao “glas koji donosi teško pomirljive surotnosti… humor i ispovednost, potrebu da se bude u svetu i svet intime”?

Iskreno, jako teško. Nije prijatno ni opisati neke teške i bolne trenutke iz života, a kamoli znati da će zauvek biti dostupni svakom ko poželi da zaviri u vašu knjigu. Tu humor malo olakšava stvari, kao i sazrevanje. Mislim da je iskrenost prema sebi i smirenost naspram rezultata introspekcije ključna za opstanak i na toj i na drugim tačkama življenja i stvaranja.

Šta sve menja nekog ko stvara poeziju, ima li tu na ličnom i subjektivnom nivou onoga što ipak ne može da bude građa za poeziju, u smislu da se zadrži zabat ličnog, jer “Onaj ko je bez nekog ostao / Tragično je brzo / Neko drugi postao”?

Jednom sam na pitanje kako se vole deca dobila odgovor da to ne može da opiše, da za to “služi poezija”. I zaista, čini mi se da poezija i onoga ko piše i onoga ko je čita “podešava” tako da bude otvoreniji za stvari koje se “ne mogu opisati rečima”.

Da li barem povremeno sebe vidiš u nekoj doglednoj budućnosti i kao nekog ko stvara i tradicionalističkije ustrojenu poeziju (recimo, strožije i preglednije metrike, možda i u ruhu rima)?

Da, naravno. Dobra rima i metrika su vrhunac poezije, samo pogledajte Ivana Lalića i Momčila Nastasijevića, recimo. U obe zbirke imam koketiranje i eksperimente sa formom, i mislim da su me rimi možda zapravo najviše približili prevodi. Tek kada se zaista pomučite da sačuvate i rimu i smisao i ton, shvatite vrednost sva tri.

Da li je poezija kod nas danas zbilja vidno popularnija? Ako jeste, šta onda sve može neko ko je već priznat i prepoznatljiv na polju poezije?

Izgleda da jeste. Pre desetak godina počelo je sa pesničkim večerima, korona je to malo pomela, ali meni se ranije dešavalo da u toku nedelje odem i na dva-tri takva događaja, što je stvarno lepo. Možda je i do našeg naroda i toga što smo očuvali svest o važnosti poezije, pa je čak i oni koji je ne čitaju ponekad pišu. Ali Srbi i mnogo čitaju, Sajam knjiga je i dalje jedan od najvažnijih događaja u Beogradu, pa i na nivou srbofonih zemalja.

Da pomenemo i ovo – u nekom smislu ti si i profesionalna pesnikinja, zar ne? Kako to biva, APR se saglasio?

Profesionalna pesnikinja, da parafraziram moju omiljenu izjavu, zvuči i nelogično i kao prijetnja. Pa ipak, bila sam jedno vreme u tom statusu. Kada sam dala otkaz u novinskoj agenciji gde sam radila, znala sam da mi sledi period u kojem ću formalno biti nezaposlena, a faktički se baviti knjigom koju sam tada završavala. Tada sam postala samostalni umetnik – pesnik. Tako da se nije saglasio APR, ali jeste PIO pošto mi je Grad Beograd pokrivao doprinose.

***

Milica Špadijer: (1989) rođena dva dana nakon pada Berlinskog zida, tako i živi. Završila je Filološku gimnaziju, osnovne i master studije na Katedri za klasične nauke na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dobitnica je nagrade “Mladi Dis” za 2019. godinu. Objavila zbirku poezije “Šar-planina”. Sa grčkog jezika prevela je roman “Kasandra i vuk” Margarite Karapanu, kao i zbirku pesama “Afrodita u plavom” Petrosa Stefaneasa. Član je Udruženja novinara Srbije.

Razgovarao: Zoran Janković