Sve što bi Mejvis Galant (1922 – 2014) napisala i poslala im iz Pariza, urednici Njujorkera odmah bi objavljivali. Za više od pola veka, od kako je dala otkaz u montrealskim novinama i zaputila se u Evropu bez ikakvog drugog plana do da se profesionalno posveti književnosti pa do smrti, Mejvis Galant objavila je desetak zbirki priča i novela, dva romana, jednu dramu i desetine eseja i prikaza.
Njena proza nagrađivana je najvišim kanadskim i američkim priznanjima, preštampavana je u brojnim izdanjima, jedna književna nagrada nosi njeno ime, o njoj sa pažnjom i divljenjem govore autori poput Margaret Atvud, Majkla Ondačija, Džumpe Lahiri ili Rasela Benksa, kritičare i čitaoce njene priče podsećaju na Čehova i Henrija Džejmsa, a porede je, ne bez osnova, i sa njenim savremenikom Dž. D. Selindžerom.
A kod nas, sticajem neznanja, nezainteresovanosti i drugih nesrećnih okolnosti, njene priče jedva da su prevođene i objavljivane. Prenosimo zato ovde, povodom veka od rođenja Mejvis Galant, duži intervju koji je sa njom uradila Dafne Kalotaj, 1999. za Pariz rivjuu, sa željom da vrata ka prozi jedne od najznačajnijih kanadskih spisateljica svih vremena budu bar malo šire otvorena.
***
Mejvis Galant je rođena u Montrealu 1922. godine, kao jedinica anglo-škotskog poslovnog čoveka i njegove žene Amerikanke. Njen otac, slikar amater, umro je kad joj je bilo deset godina; njena majka uskoro se ponovo udala. Uspomene na detinjstvo su joj uskomešane: porodica se često selila, pa je za osam godina pohađala sedamnaest različitih škola pre nego što je maturirala u srednjoj školi u Njujorku.
Sa osamnaest se vratila, sama, u Montreal. Radila je kratko za Nacionalni filmski odbor Kanade, pa potom za Standard, gde je, između ostalog, intervjuisala Žan-Pola Sartra; pisala prikaze filmova, reportaže i nedeljnu kolumnu. Ispunjavajući obećanje samoj sebi da će bataliti novinarstvo pre 30. rođendana, 1950. godine dala je otkaz u novinama. Nekoliko dana kasnije poslala je prvu priču Njujorkeru, odakle joj je ona vraćena uz molbu da pošalje još radova; njen drugi prilog, “Medlinin rođendan”, bio je prihvaćen. Proza joj je godinama je objavljivana u Njujorkeru. Zapravo, samo su S. Dž. Perelman i Džon Apdajk objavili više tekstova na stranicama tog časopisa.
Ubrzo pošto je napustila novinarstvo, Galantova je otišla u Evropu da bi tamo živela kao profesionalna spisateljica: “Verovala sam da bi, ako već hoću da sebe smatram spisateljicom, trebalo da živim od pisanja. Ako ne bih mogla da, makar skromno, živim od toga, onda bi trebalo da uništim svaku skicu, svaki trag, svaku svesku i da živim drugačije”.
Nakon što je neko vreme putovala, preselila se u Pariz, gde i danas živi. Galantova je objavila deset zbirki kratkih priča, dva romana i dramski komad, kao i nebrojene eseje i prikaze. Njena prva knjiga, zbirka priča Drugačiji Pariz (The Other Paris), pojavila se 1956; usledio je roman Zelena voda, zeleno nebo (Green Water, Green Sky) 1959. Vraćajući se ovoj formi posle skoro trideset godina (njen drugi roman, Prilično dobro vreme, objavljen je 1970. godine), trenutno završava treći roman. Po objavljivanju Istina pod tepihom (Home truths), sa podnaslovom Kanadske priče, 1981. godine, dobila je Orden Kanade, kao i Nagradu guvernera Kanade, najviše književno priznanje te zemlje.
Njene Sabrane priče, na skoro hiljadu strana, imale su veliki odjek 1996. i nagrađene su Molsonovom nagradom Saveta za umetnost Kanade.
Prvi intervju vođen je napolju, u “Le Selektu” u Parizu, kasnog avgustovskog popodneva 1996. Galantova je predložila taj kafe nedaleko od njenog stana na Monparnasu. Okružene uličnom vrevom i povremeno prekidane (Galantova decenijama živi u ovom kraju, pa zna mnoge stalne goste kafea), razgovarale smo do kasno uveče. Glas Mejvis Galant snažan je, zvuči kao devojka, povremeno se smeje mladalačkim smehom, često nakon mrtvo ozbiljno izrečenih komentara. Ostatak intervjua urađen je kroz prepisku.
Živite u Francuskoj skoro pedeset godina, a izdržavate se pišući na engleskom. Očigledno se trudite da to bude baš tako. Zašto?
Isto to radili su i drugi pisci. Margerit Jursenar i Sen-Džon Pers godinama su živeli u Sjedinjenim Američkim Državama, ali su nastavili da pišu na francuskom. Francuski romansijer Mišel Deon živi u Irskoj. Elijas Kaneti živeo je u Engleskoj, ali nikada nije napisao ni retka na engleskom. V. G. Zebald živi u Engleskoj od 1950-ih, ali i dalje piše na nemačkom. Iako živim u Francuskoj, što znači da svakodnevno češće govorim francuski nego engleski, sve što mi padne napamet, u onom delu uma odakle pišem, pojavi se na engleskom.
Prva škola bila mi je škola u francuskom manastiru u Montrealu. Ako se to doda na ovih nekoliko decenija koliko živim u Francuskoj, ispada da sam zapravo veći deo života provela u Francuskoj. Ali ne mogu sebe da nateram da pišem na francuskom, izuzev pisma prijateljima. Fikciju smišljam na engleskom. Pisanje jeste engleski. Pisanje i engleski su nerazdvojivi. Možda je razlog u tome što prvi bljesak priče poprimi oblik kadra, kao da je film iznenada zaustavljen i, naravno, savršeno je nem. Kada dođe ton, on je na engleskom. Nisam sigurna da ovo dobro objašnjavam.
Da li sebe vidite kao Parižanku? Iseljenicu?
Ja sam spisateljica i, naravno, Kanađanka. Jednom, u Švajcarskoj, dok sam se budila iz duboke anestezije, nisam imala predstavu gde sam, ni zašto sam tu. Znala sam samo da sam spisateljica iz Kvebeka. Čula sam da neko govori francuski i pomislila sam da sam imala saobraćajnu nezgodu negde u Kvebeku. Na kraju sam se setila kako se zovem.
Putujete li i dalje mnogo van Francuske?
Odem u Kanadu jednom ili dvaput godišnje. Volela bih da se vratim u svaki grad u Evropi koji sam dobro upoznala, i to putujući vozom. Svaki put kada se vratim u Pariz shvatim da je to moje omiljeno mesto i odlučim da više nikada ne pakujem kofer. Ali onda nešto iskrsne i ja ga, eto, ponovo vučem sa sobom.
Rekli ste da se osećate prijatno u svakom miljeu, da ste u svakoj situaciji kao kod kuće. Da li se ikada dogodilo da ste se osećali nelagodno, da niste mogli da podnesete situaciju u kojoj ste?
Da. Osetila sam to kada sam posetila Sovjetski savez; osetila sam da je tamo nemoguće povezati se. Bilo je to u vreme Brežnjeva. A osetila sam da je nemoguće povezati se, začudo, i jednom kad sam putovala u Finsku. Često sam putovala sama, kolima; odletela bih negde, iznajmila auto, i išla naokolo sama. Ali u Finskoj nisam mogla da se sporazumem, francuski je bio beskoristan, a iznenadilo me je to koliko ljudi nije govorilo engleski. To je jedina zemlja odakle sam se sa putovanja vratila ranije nego što sam htela.
Navikla sam da prosto pričam sa nepoznatim ljudima. Nisam se tada plašila da usput pokupim autostopere. Odlazila sam na mesta gde nisam poznavala nikog živog, a vraćala bih se sa sveskom punom adresa. To sam volela da radim. Obožavala sam da vozim. Uvek sam volela da budem prepuštena sama sebi. To ne znači da nisam putovala i drugačije. Ali bilo je drugačijih situacija, kada nisam mogla da se povežem, i to ne samo zato što nismo imali zajednički jezik. Tako nešto može čoveku da se dogodi i u sopstvenoj zemlji.
Kada kažete sopstvenoj zemlji…
Kanadi. Kada sam najzad stigla u Evropu, nisam imala problema da se uklopim. Sad mislim da sam se jako brzo prilagodila imaginarnom mestu, kao što se može proći kroz ogledalo ili ušetati u roman ili u sliku.
Na koji način? Intelektualno?
O, intelektualno, u potpunosti. Bilo je to davno, a Kanada je ranih pedesetih bila intelektualna pustinja.
A što se tiče društva?
Nisam imala problema. Kada sam došla prvi put u Pariz iz Kanade, neko je rekao: “O, Mejvis stalno izlazi sa Francuzima”. A neko drugi rekao je: “Da, ali ona izlazi sa pandurima. Ona će izaći sa svakim; ona izlazi s pandurima”. Svemu sam od početka pristupila tako da ne odbijam nijedan poziv, ali na početku. Dobro, osim ako bi to bilo nešto apsolutno beznadežno.
Otišli ste u Evropu da biste živeli od pisanja književnih dela 1950. godine, kada vam je bilo 28; dali ste sebi rok dve godine da vam krene, a ako ne budete mogli da živite od pisanja, odustali biste od toga. Jeste li ikada bili u dilemi tokom te prve dve godine?
Teško je živeti od pisanja, naročito od onakvog kakvo je moje. Otisnula sam se bez ikakve predstave o tome na kakve poteškoće bih mogla da naiđem. Jedini trenutak kad sam pomislila da sam strašno pogrešila bilo je negde na početku, kad sam živela u Madridu.
Angažovala sam agenta u Njujorku, nekoga ko mi je pisao kada mi se prva priča pojavila u Njujorkeru. Potražila sam njegovo ime u knjizi koja se, otprilike, zvala Godišnjak umetnika i pisaca u biblioteci Američke čitaonice u Salcburgu. Pomislila sam da bi bilo dobro imati agenta u Americi, pošto sam se tada stalno seljakala; ni napamt mi nije palo da neko čije ime je navedeno u takvoj knjizi može da ne bude ugledan. To me još čudi. Poslala sam mu priče za koje je rekao da ne može da ih plasira. A istina da je da su priče objavljene, ali je on zadržao novac za sebe.
Da bi sprečio da u Njujorkeru otkriju da mi ne plaća, ljudima u tom časopisu je umesto moje adrese rekao da sam post-restant na Kapriju. Pisma koja su mi slali iz Njujorkera su im se vraćala, naravno, ali niko tamo nije znao baš mnogo o meni i lako su mogli da pomisle da sam neka lujka koja ne proverava poštu. Posledica svega bila je da sam, u proleće 1952. godine u Madridu, oskudevala u svemu. Ne kažem da sam bila švorc, mislim na to da mi je manjkalo svega, od hrane do papira za pisanje. Ali najgore od svega bilo je to što sam mislila da niko ne želi da objavi moje radove, poverovala sam agentu kad je rekao da on ceni moje priče, ali ne i drugi.
I onda, jednog dana u Madridu, naišla sam na primerak Njujorkera (ne sećam se ni gde ni kako, pošto nisam mogla sebi da priuštim da ga kupim) u kom je, na moje ogromno zaprepašćenje, bila moja priča. Upoznala sam Vilijema Maksvela, mog urednika, 1950. godine, pre nego što sam otišla u Evropu, ali smo još bili na “gospođica Galant” i “gospodin Maksvel”, ili bismo bili da sam primila ijedno od pisama koje je pokušavao da mi pošalje. On je bio prvi urednik mojih književnih radova i ta veza potrajala je 25 godina.
Bila sam neverovatno srećne ruke kad sam naišla na njega. I tako sam mu pisala, jednostavno tražeći da mi kažu na čemu sam. Sećam se da je njegov odgovor počeo sa “hvala bogu pa sad znamo gde ste”, a da je moj agent rekao da sam na Kapriju. Nisam spominjala novac, više me je uznemirilo to što je priča objavljena a da mi to nije rečeno, ali je on dalje u pismu naveo kao još važnije pitanje da li sam dobila novac za dve priče. Dve priče? A bilo je i priča u drugim časopisima.
Poštedeću vas ostalog, s tim što ću reći da sam jednog dana pročitala, mislim u Herald tribjunu, da je agent poginuo u nesreći na motociklu. Najveća šteta, što se mene tiče, bila je što sam izgubila samopouzdanje. Osećaj beznadežnosti i poraza koji sam doživela kada sam verovala da su sve do jedne priče koje sam mu poslala bile čista propast nikada me nije do kraja napustio. Zapravo, sve i jedan pisac kog sa upoznala nosi nešto od toga. To je van pameti. Da nije, niko ne bi ništa mogao da napiše.
Kakav je bio vaš odnos sa Maksvelom? Kako je uticao, ako uopšte jeste, na vaše pisanje?
Bili smo, što se mene tiče, u najboljem mogućem odnosu. Čitala sam njegove radove pre nego što sam ga upoznala, ali pri našem susretu nisam shvatila da je to taj Vilijam Maksvel. On nije ni pokušavao da utiče na pisce.
Njemu ste posvetili Sabrane priče?
I Denijelu Menejkeru, koji je pošto se Vilijam Maksvel penzionisao došao na njegovo mesto. Knjiga je nazvana Sabrane priče, ali je u njoj samo oko polovine objavljenih dela.
Hoće li sabrane priče ikada biti kompletirane?
Tu knjigu ne biste mogli da podignete. Napisala sam oko 120 priča samo za Njujorker. Nema svrhe objaviti ih sve u knjizi tog obima, ne biste mogli da je nosite; ne biste mogli da je čitate u krevetu; ne biste mogli da je stavite na sto. Držala sam onaj roman Vikrama Seta Pogodan momak godinu dana na kuhinjskom stolu jer nisam mogla nigde da ga ponesem. Ostavila sam ga na stolu i svaki put kad bih sela da popijem šolju kafe otvorila bi Vikrama Seta i malo čitala. Bila mi je potrebna cela godina.
Istina, ako ne možete da je ponesete sa sobom u voz ili…
Ne možete da je ponesete u autobus. Čitam u kafeima i volim knjižice. Uvek nosim neku od njih u torbi za slučaj da negde zaglavim. Obično imam i svesku, pa pišem pisma.
Kada su vam objavljene Sabrane priče, kritičari su prigrabili priliku da ponovo vrednuju vaš celokupni književni opus. Kako su njihova pažnja i pohvale uticale na vas?
Bila sam zahvalna na tome što niko nije rekao: protraćila je i svoje i naše vreme. I pomislila sam koliko sam imala sreće da dobijem tu zbirku i kritike za života.
Šta se vama najviše dopada u vašem pisanju?
Mislim da na to ne mogu da odgovorim. Mislim da niko nije impresioniran sopstvenim delom. Ne mogu tako nešto ni da zamislim. Suština je u tome da nešto radite kako treba, a ne da se tome divite.
Da li je to onda vaš odgovor? To da možete da ga čitate i kažete: ovo je kako treba.
Ne. Čak ni tad to nije sigurno. Ne mislim da pisci tako vide svoj rad. Zapravo, mislim da sam napisala samo jednu stvar za koju sam, nakon što sam je ponovo pročitala, pomislila: ovo je dobro i sviđa mi se. Duga pripovetka, “Stanica Pegnic” čita se upravo onako kako sam htela. Napisala sam je u naletu i žurbi. Kao da mi je sve bilo u glavi i samo je čekalo da bude zapisano, skoro kao da sam radila diktat. Bilo je izvrsno.
Da li je pisanje uopšte prijatno iskustvo?
Ono je kao ljubavna veza: najbolji deo je početak.
Kako izgleda jedan vaš običan dan? Da li organizujete dan tako da se zna kada pišete ili vam nije potreban raspored?
Pišem svakog dana, osim kada putujem, odustala sam čak i od vođenja dnevnika putovanja pre dosta godina; uvek zvuči veštački. Kad sam ovde, chez moi, po prirodi stvari pišem svakog dana. Najčešće ujutru, ali nekim danima i popodne ili uveče. Zavisi od toga šta pišem i u kojoj je fazi. Ne pada mi to teško. Tako živim.
Da li vam je nekad bilo nemoguće da pišete? Da li se desilo da vam ne pada napamet bilo šta što biste napisali?
Ne mogu da zamislim to da nemam ništa na umu.
Imate li neke navike koje vam pomažu pri pisanju?
Čitanje poezije ujutru mi je navika, čitam je pre nego što počnem da radim. Kad god ljudi kažu da niko više ne čita poeziju, pomislim: e pa ja je čitam.
Čitate li na francuskom ili na engleskom?
Čitam podjednako na francuskom i engleskom. Ujutru, iz navike, čitam samo na engleskom.
Kako radite? Pišete li i dalje rukom?
Sve novo počinjem rukom. Onda prekucam. Onda ispravljam rukom. Onda to prekucavam, pa ponovo prepravljam i ispravljam rukom. I tako stalno. Često se iznenadim time koliko drugih ljudi piše rukom, govorim o fikciji. Prikaze i članke započinjem takođe rukom, ali brzo pređem na kucanje. Nemam ništa protiv kompjutera, ni najmanje, bilo bi glupo. Ali način na koji radim mi odgovara i bilo bi besmisleno da to menjam iz korena samo zato da bih videla šta će da se desi. Moglo bi da me zakoči.
Kad počnete da pišete, znate li da li će to biti priča ili roman?
Znam od početka.
Šta vam je na umu kada počnete da pišete? Prva rečenica, kraj, glavna tema, da li će biti u prvom ili trećem licu?
Rekla bih da sve držim u glavi. Ali skoro uvek skraćujem.
Pre nego što ste se preselili u Francusku ste radili kao novinarka. Mislite li da vam je iskustvo u novinarstvu uticalo na pisanje fikcije?
Novinarstvo nije uticalo na to kako pišem fikciju. Radila sam u novinama, za Standard iz Montreala koji je odavno nestao, a kod kuće sam pisala fikciju. Tako sam provela šest godina i tri meseca u svojim dvadesetim. To mi je bilo šegrtovanje. Volela sam da radim i volela sam da živim, ali to nije bio život kakav sam želela. Želela sam da živim u Parizu, da ne pišem ništa drugo osim fikcije i da budem savršeno slobodna. Rešila sam da to sve bude sređeno pre nego što napunim trideset, tako da sam dala otkaz na poslu i preselila se u Pariz sa 28. Prosto sam duboko udahnula i skočila. Nisam čak ni pogledala da li u bazenu ima vode.
I tada osam godina nisam pisala ništa od nefikcije, osim dnevnika što sam ga vodila prosto kao neku vrstu ličnih beleški. Potom sam ponovo počela da pišem nefikciju, ne redovno, tek ovo ili ono, i lako sam se tome vratila. Videla sam da se jedna vrsta pisanja ne meša sa drugom. To su kao dve paralelne železničke pruge. Još ponekad sanjam da sam reporterka koja pokušava da intervjuiše strance što govore jezikom koji ne razumem.
Okolnosti nisu uvek iste, ali to je suština. Pretpostavljam da je to razlika, ili makar jedna od njih, između fikcije i novinarstva. U fikciji ne samo što se zna šta svi govore, nego i zašto govore baš to. Nefikciju, uzgred, nije lakše pisati. Prosto je drugačije.
Smeta li vam to što postoje istinite priče koje nikada nećete zapisati?
Zavisi od toga šta podrazumevate pod istinitom pričom. Jedna studentkinja novinarstva iz Nemačke svojevremeno mi je rekla da je muči činjenica da najprostija i najobičnija priča u novinama može da bude u dobroj meri zasnovana na neistinama.
Kao primer mi je navela, recimo, par koji proslavlja sedamdesetu godišnjicu braka. Oni bi seli držeći se za ruke pred fotografa, imali su uspona i padova tokom svih tih godina, ali je to bio srećan brak. Novinar može samo da prenese ono što kažu. Ali šta ako je istina da se oni nesumnjivo mrze? U tom slučaju je ceo razgovor sa njima laž. Rekla sam joj da bi, ako hoće da objavi laž koju je primetila ispod površine, trebalo da piše fikciju. (Uzgred, postala je kritičarka.)
Neko vreme pisali ste dokumentarističku knjigu o Drajfusu. U kojoj je fazi knjiga?
U toj je fazi da ogromna gomila rukopisa i materijala iz istraživanja stoje na polici, pravoj polici u mom plakaru, između bade-mantila i peškira, na jedinom prostoru gde sam mogla da mu nađem mesta.
Smeta li vam kad imate nedovršene projekte?
Ne. On nije trajno nedovršen.
Ovoj knjizi pristupili ste drugačije. Mnogi istoričari prosto pregledaju dokumente. Vi ste izašli i pričali sa ljudima.
Ja nisam istoričarka. Usavršavala sam se kao novinarka. Kada su me pitali da li želim da pišem o aferi Drajfus (prihvatila sam to delimično i zato što nijedna žena to nije radila, osim Hane Arent, a i zato što sam pomislila, budalasto, da veći deo istraživanja mogu da završim za godinu i po). Pročitala sam ono što sam napisala i bila sam nezadovoljna. Osećala sam se kao da čitam o papirnim lutkama. Odlučila sam zato da počnem od toga što ću pronaći ljude čiji su prijatelji ili rođaci bili na neki način povezani sa tim slučajem, makar indirektno. I onda sam uradila ono što bi novinari uradili: izvukla sam svoj pariski imenik i pozivala sam sve odatle.
Nije prošao ni mesec, a upoznali su me sa Drajfusovom ćerkom, madam Žanom Levi. Potom sam imala sreće da upoznam mnogo direktnih potomaka ljudi koji su zapravo učestvovali u celom slučaju. Nisam srela nikoga od potomaka Esterhazija, negativca u toj priči. Njegove dve ćerke preminule su, a nisu imale dece. Jedna, glumica, udavila se skokom u Senu. Mlađa ćerka umrla je u bedi u jednoj dobrotvornoj ustanovi. Otkrila sam da je jedna porodica koju sam ja poznavala poznavala njih, kao i Esterhazijevu suprugu, nakon što ju je on ostavio sa dvoje male dece i pobegao u Englesku.
Ta porodica primila je devojčice i njihovu majku za vreme Drugog svetskog rata. Devojčice su dotad već odrasle, ali nisu imale novca i nisu imale kuda da odu. Otišle su iz Pariza dole do Nanta, a njihovi prijatelji sačekali su ih na železničkoj stanici. Esterhazijeva udovica nosila je staromodnu crninu, a dugi crni veo lebdeo je svuda oko nje. Sišla je niz stepenice iz stanične zgrade sa svoje dve ćerke i sve vreme ponavljala: ja sam grofica Esterhazi, najnesrećnija žena u Francuskoj.
Nedostaje li vam, pošto živite u Francuskoj, podrška tamošnje književne scene?
Da li književna zajednica ikoga “podržava”? Da li je to ikad radila? Podrška stiže od čitalaca, bez svake sumnje. Pisci, prema mom iskustvu, ne razgovaraju međusobno o onome što rade.
Da li sa nekim uopšte razgovarate o svom radu?
Ne ako to ikako mogu da izbegnem.
Čitaoci kratkih priča su posebna vrsta čitalaca, poput čitalaca poezije. Mnogi čitaoci romana ne vole zbirke priča.
Da li vaši prijatelji Francuzi čitaju vaša dela?
Dela mi nisu prevođena na francuski sve do pred kraj osamdesetih. Moji brojni prijatelji u Francuskoj godinama nisu imali predstavu šta ja to radim. Nisam to krila ili bilo šta slično; prosto se tako dogodilo. Znali su da pišem, ali nisu zapravo razumeli šta sve dok nisu uzeli francuski prevod u ruke.
Smatrate li prevode na francuski uspelim?
Mislite kako mi se čine? To sasvim zavisi od prevodilaca. Šta god to bilo, to nije ono što ste napisali i tu nema pomoći. Znala sam da će moja dela biti drugačija na francuskom jer kada pišem ne razmišljam na francuskom; razmišljam na engleskom. Kao što je i razgovor na francuskom potpuno drugačiji od razgovora na engleskom, francuski prevod ne odražava ono što se piše na engleskom. Volela bih da prevod bude na tečnom francuskom, da ne bude doslovan prevod engleskog.
Pisala sam jednom o Margaret Jursenar i kritikovala prevode njenih dela na engleski. Rekla sam da je teško ubediti Amerikance da je ona velika spisateljica jer su prevodi užasni. Dobila sam gnusno pismo od jednog prevodioca, a potom i jedno lepo od pesnika Ričarda Hauarda u kom kaže: “Problem je u tome što ne shvatate koliko je teško prevesti ‘La Grande Mademoiselle’ jer ona insistira na doslovnom prevodu. Rekla je da ne želi da bude izneverena, ali ako to prevedete doslovno na engleski, to zvuči ko beton”.
Šta mislite o situaciji u kojoj se nalaze kratke priče?
Uz poneki izuzetak, knjige priča retko se prodaju dobro. Čitaoci kratkih priča su posebna vrsta čitalaca, poput čitalaca poezije. Mnogi čitaoci romana ne vole zbirke priča. Rekla bih da im se ne dopada česta promena vremena, mesta i ljudi. Naravno, priče ne bi trebalo čitati jednu za drugom. Knjiga priča nije roman. Neko mi je jednom rekao: “Ketrin Mensfild umrla je pre nego što je bila spremna da napiše roman. Verovatno nikada ne bi ni bila spremna”. Mislila sam da je to prosto glupo.
A publika? Imate li na umu nekog posebnog čitaoca dok pišete?
Nikada. Sve o čemu mislim je to da sve bude jasno.
Vaše priče su skrojene poput romana, prate celokupne živote i prošlost, a opet ostaju priče. Ne mislim tu pritom samo na dužinu, nego i na sabijenost štiva. Ta sabijenost podseća na Tolstojeve priče i novele.
Ne bih rekla da su Tolstojeve priče uticale na mene. Pre bi to bio Čehov. Uvek sam u književnosti težila tome da ukuvam, skratim, otarasim se svega suvišnog. Volela bih da mogu da vam izađem u susret, pošto vidim na šta ciljate, ali problem je u tome što ja zaista zapravo ne analiziram sopstvena dela. Želim samo da priča bude savršeno jasna i da ne bude dosadna. C’est tout.
Moglo bi se reći da kršite svako pravilo kratke priče. U vašim pričama ima mnogo likova i ne baš mnogo akcije; duge su i pune opisa, detalja i prošlosti u pozadini, više nego što imaju zaplet. Jeste li svesno hteli da kršite pravila?
Volela bih da mogu da vas ubedim da mi poverujete kada vam kažem da ne analiziram sopstvena dela.
Govorili ste ranije da je Anton Čehov pisac koji je najsnažnije uticao na vas, a Judora Velti savremena spisateljica kojoj se najviše divite. Možete li nam reći više o tome?
Kada se nekome postavlja stalno isto pitanje, on onda podsvesno izgradi odgovor koji je passe-partout, ali je nesumnjivo nedorečen. Što se Čehova tiče: nemam ni približno neku ideju koji su se njegovi uticaji ovaplotili. Čehova sam otkrila u mladosti, u prevodu Konstans Gernet. I još ga čitam, reklo bi se da mi uvek neka knjiga stoji tu negde, sa obeleživačem unutra. Ali isto važi i za Prusta.
Pitam se da li ijedan pisac ume da kaže šta je uticalo na njega. Mislim da je uticaj skoro sve čemu se divite u mladosti. Možda je na nekoga, a da to i ne zna, uticao neki pisac prema kom je divljenje posle splasnulo. Nedavno sam čula jednog pisca kako kaže da ne voli Hemingveja, a zapravo delo istog tog pisca ne bi bilo takvo kakvo jeste da Hemingvej nije došao pre njega.
Što se tiče Judore Velti: njena dela otkrila sam u svojim dvadesetim. Sada ih ponovo čitam i jednako u njima uživam i divim im se.
Jeste li se ikada sreli sa njom?
Ne, nikada se nisam srela sa gospođicom Velti. Nikada nisam bila u njenom delu sveta, ali čak i da jesam ne bih je nikad uznemiravala.
Imate li omiljene priče od ovo dvoje pisaca?
Ne bih rekla da imam omiljene priče. Delo je delo.
Napisali ste brojne međusobno povezane priče: priče o Anriju Gripu; priče o Eduaru, Leni i Žulijet; nastavak sa Linet Mijor. Šta vas privlači tome da se na jednom liku zadržite u više priča?
Bilo je zabavno pisati priče o Anriju Gripu. Napišem po jednu kad god mi je potrebna pauza. Ne čitam ponovo šta se dešavalo ranije, jer bi, ako tim pričama počnem da pridajem suviše značaja, prestale da me zanimaju.
Priče o Eduaru su mi se u glavi začele kao roman o čoveku čiji život su okupirale, kao što neka zemlja bude okupirana, dve žene. Ali sam onda shvatila da bi bilo bolje opisati samo nekoliko incidenata u njegovom i njihovom životu. Ne znam odakle mi ta tri lika, ali je, pošto su se priče pojavile u Njujorkeru, jedan američki arhitekta pisao svom sinu u Parizu, takođe arhitekti, da ja izgleda znam sve o prošlosti njihove porodice, pa ako sin može da sazna gde sam čula za njih.
Otac je bio američki oficir koji je tokom rata upoznao svoju prvu ženu u Londonu i oženio se njom. Ona je bila Jevrejka, malo starija od oficira. I dobili su sina. A onda je otac upoznao drugu ženu, u Francuskoj, koja je bila protestantkinja kao i Žulijet. Majka nije htela ni da čuje za razvod, ali je na kraju uspeo da se razvede. Otac se zvao Edvard. Bilo je tu još mnogo koincidencija, neke od njih sam i zaboravila. Ne verujem da vam ova anegdota može biti od bilo kakve koristi, ali sam razmišljala o tome u poslednjih 15 godina. Priče o Linet Mijor su fikcija, ali su onoliko bliske autobiografiji koliko to fikcija može da bude.
Kako to?
Linet Mijor je izmišljena, ali ljudi koji me znaju kažu: “To si ti. Svaki potez, svaka reč, sve je baš onako kakva si ti bila”. I prihvatila sam to. Bila sam oprezna dok sam pisala te priče jer su ljudi koji su me poznavali kad sam bila dete još bili živi. Nisam mislila da treba svoje roditelje da predam čitaocima, jer nisam mogla, pošto su umrli, da ih pitam šta oni o tome misle.
Otac mi je umro kad sam bila dete; majka dosta kasnije. Majka mi se ponovo udala čim mi je otac umro i posle toga se nije mnogo bavila mnome. Započela je novi život. Znate, to se dešava. Još me to pogađa, ali mislim da nemam prava da eksploatišem ta osećanja, kao ni nju. Preuzela sam samo određene crte njenog karaktera. Postoji priča “Burma” i tu moja majka skroz liči na sebe. Pročitala sam je ponovo kad je bila prevedena na francuski i tačno takva je bila: sasvim smirena, a onda odjednom povuče dramatičan potez. Ili napiše pismo iz kolibe na selu (to pismo sam izmislila) u kom svoj brak preispituje i razlaže ga na delove, pa pismo pošalje mužu koji radi u gradu, dodajući: “p.s. ‘Ponesi pečenu jagnjetinu kad budeš dolazio za vikend. To je za T’.”
Priče o Linet Mijor zasnovane su na onome što se zaista dogodile; sve što je neposredno zasnovano na sećanju u glavi se javlja u vidu fikcije. Devojka koja se vraća u Montreal gde joj je otac umro i pokušava da shvati šta se dogodilo – to je stvarno. Tu mi je bilo potrebno da budem precizna. I to je bilo upravo tako: nalazi svoju francusko-kanadsku babicu; dobija posao; počinje sama, bez porodice, bez novca i nekako uspeva da se probije.
Hoćete li napisati memoare?
Ne. Nikako. Osim tih nekoliko autobiografskih priča u Istinama ispod tepiha, jedino što sam pisala o bilo čemu ličnom bio je predgovor za Sabrane priče, gde sam pokušala da objasnim odakle ti redovi potiču. Morala sam da se vratim u detinjstvo. Mučila sam se pišući taj predgovor jer nisam pisala mnogo o svom najranijem detinjstvu. Pomislila sam da će me ljudi tretirati kao lik iz sapunice. Ima ljudi sklonih tome da, čim napišete bilo šta zaista lično, sve to pretvore u sapunicu, a vas u lika u njoj.
Piše: Dafne Kalotaj
Izvor: The Paris Review
Priredio i preveo: Matija Jovandić