Marlon Džejms: Književnost još može da spase život Za dokaz o snazi književnosti dovoljno je da samo pogledamo njene protivnike, kaže bukerovac Marlon Džejms, čiji drugi roman iz trilogije Tamna zvezda izlazi do kraja februara.

Marlon Džejms foto: Promo - Youtube / BritishCouncil

Marlon Džejms se nada da nećete poverovati u sve što napiše. Jamajčanski romansijer, dobitnik nagrade Man Buker 2015. godine (za Kratku povest sedam ubistava, objavljenu i kod nas, prim. prev.) objaviće do kraja meseca Mesečevu Vešticu, kralja Pauka, drugu knjigu iz trilogije Tamna zvezda.

Ako niste pročitali prvu knjigu iz ovog fantastičnog serijala – Crni Leopard, crveni Vuk, sa kojom je bio u finalu za Nacionalnu književnu nagrade 2019. godine – Džejms kaže da je to sasvim u redu. Svaku knjigu iz trilogije priča drugi lik, pobrajajući ponovo isti sled događaja: eklektični niz poduhvata najamnika u opasnoj potrazi za dečakom čije je postojanje pretnja njihovom svetu. Svaki od naratora opisuje njihov pohod u mitski svet, inspirisan Afrikom i afričkim pripovetkama, ali ga svi oni doživljavaju sasvim različito i ostavljaju čitaocima da razluče šta je istina i kome da veruju.

U razgovoru sa Nejtom Fajlom iz Boston rivjua o svojoj novoj knjizi, Džejms razmišlja o tome šta potpunije predstavljanje može da se učini za crne čitaoce, zašto su ljudi privučeni pričama o moći i zašto je prihvatanje mitologija zdravo za gotovo svojevrsna privilegija.

Kada je objavljen Crni Leopard, crveni Vuk, rekli ste u šali da je ta trilogija poput afričke Igre prestola. To je poslužilo kao zgodna krilatica da se poveća prodaja knjige, ali su one zaista veoma različite. Da li ste ikada zažalili zbog te šale?

Ne, jer je, ako ništa drugo, ona navela ljude da obrate pažnju. Osim toga, inspiriše me ta ideja da ne morate da se lišite sveta sanjarija da biste ispričali ozbiljnu priču. U književnosti opstaje predstava da je realistička fikcija žanr za odrasle, a da je fantastika dečja igra, iako smo fantastične elemente, u određenom trenutku u prošlosti naše evolucije, prihvatali kao činjenice. U jednom trenutku je Zevs bio činjenica. Za mnoge ljude je Šango činjenica. Igra prestola podržava ideju da se priča ispriča svesno za odrasle – iako nemam ništa protiv toga da tinejdžeri kradu ovu knjigu – ali da sačuva sve ono fantastično, pa čak i natprirodno. Ona me je oslobodila da ispričam priču onako kako sam oduvek želeo, ali nikada nisam mislio da umem.

Zašto mislite da su se stvari promenile? Kada je fantastika postala neprimerena za odrasle?

Hrišćanstvo je imalo mnogo veze s tim, ima i dalje, jer na fantastične stvari gledamo tako kao da one u sebi nose nešto demonsko. Vekovima smo spaljivali žene kao veštice. A, bilo to dobro ili loše, sa usponom romana u 19. veku ponovile su se neke od ideja da je ono što se čuje kako lupa iz mraka nešto u šta veruju deca.

Jednom je Margaret Atvud rekla da se ljudska priroda nije promenila ni za hiljadu godina, a način da to shvatite je da pogledate mitologije. Saglasan sam s tim. Mislim da za fantastičnim posežemo ponekad da bismo objasnili stvari koje ne možemo da objasnimo u realnom svetu. Tolkinu i K. S. Luisu samo je fantastika uspela da objasni onu vrstu užasa kakvoj su svedočili u Prvom svetskom ratu. Još posežemo za alegorijom, još posežemo za mitom, još posežemo za pričama da bismo razumeli sami sebe.

Da li se proces pisanja Mesečeve Veštice, kralja Pauka razlikovao u odnosu na Crnog Leoparda – bavili ste se istom širom pričom, ali ste je pisali iz drugog ugla i uvodili nove delove?

Novija je po mnogo čemu kovid-19 knjiga. Moj partner i ja smo otišli iz Njujorka u Portland, u Konektikatu, u jeku korone. Dobra trećina ove knjige napisana je na trpezarijskom stolu sestre mog partnera. Svi smo se zavukli u šumu, pokušavajući da izbegnemo ovu kugu što se vrtela oko nas. A još nisam ni počeo knjigu. Ali ispostavilo se da je to moja najbrže ikada napisana knjiga.

Čekajte, počeli ste je 2020. godine?

U martu 2020.

Zanimljiv trenutak!

Sam Bog zna da nije moglo ništa drugo da se radi. A fantastika mi je ponudila izlaz. Skoro da mi je postala neka vrsta droge, jer je bilo potrebno da živim drugačiji život. Bio sam nestrpljiv, svako jutro čim ustanem, da se bacim za trpezarijski sto, da umaknem u taj svet gde se događalo mnogo užasnih stvari, ali je to ipak bio drugi svet. Fantastika mi je donela osećaj širokih mogućnosti, jer sam, dok sam pisao knjigu, stvarao svet.

Što se pisanja nastavka tiče, kada ste donekle upoznati sa likom, možete da pišete sa izvesnom lakoćom. Nije to uvek dobro, posebno ne kada različiti likovi iznose svoje verzije istih događaja u različitim knjigama. Tako da, iako su mi likovi poznati, nisam mogao da pišem sa pretpostavkom da je neko ko će čitati Mesečevu Vešticu već pročitao Crnog Leoparda. Ne moraju da pročitaju prvu knjigu da bi čitali drugu. Voleo bih da to urade, ali zaista ne moraju. Zapravo, ljudi mogu knjige iz serijala da čitaju bilo kojim redosledom. To je značilo da sam morao da se pozabavim likovima skoro kao da ih nisam znao, iako jesam. Bliskost sa njima bila je poklon koji nisam mogao da iskoristim.

Marlon Džejms foto Youtube/British Council

Kada je objavljen Crni Leopard, upozorili ste ljude da se ne vezuju mnogo za određene likove, pa čak i da ne veruju sasvim u verziju pripovedača nazvanog Tragač. A Mesečeva Veštica ispričana je iz ugla drugog lika, Sogolon, i ona odmah obrće ono što smo mislili o njoj, ona svakako nije onakva kakvom ju je doživeo Tragač. Spominjali ste da su nepouzdani pripovedači karakteristični za afričko pripovedanje i mitove.

Tako se, na neki način, povezujem sa drevnim afričkim narodnim pričama. I ne samo narodnim pričama, jer su neke od njih opstale, nego i sa širom istorijom afričke mitologije. Istovremeno sam želeo i da napustim neke od bezuslovnosti kakve imamo u zapadnjačkoj književnosti. Jedna od njih je ta da je priča, ako je već pričaš, istinita. I da priča stiče autentičnost samom tom činjenicom da je pričaš. Rekao bih da su u mnogim tim afričkim pričama, a svakako u narodnim pričama koje su mi pričali moji dede i babe, bili veoma jasni: “Možda te sasvim lažem”. Vi ne uzmete roman poput Sumorne kuće (Čarlsa Dikensa, prim. prev.) i kažete: “Znaš šta? Ne verujem nikome u ovoj knjizi”. Osim ako to nije roman poput Išigurovih Ostataka dana, gde je jasno da je pripovedač nepouzdan. U jamajčanskom pripovedanju, neko bi ispričao priču, a onda bi rekao, u suštini: “Bila je ovo moja priča. Da li mi veruješ?”. I mogao sam da odgovorim: “Ne, nimalo. Ispričaj mi neku drugu”.

Dakle, morate da prorešetate sve ove preuveličane priče i shvatite šta je istina. Veoma me je privukla ideja da čitalac sam bira istinu, da čitalac odlučuje o autentičnosti i da čitalac bude taj koji je krenuo na put kao oponent liku. Mislim da je to veoma nezapadnjački, ali ako bismo zaista hteli da budemo precizniji, veoma nehrišćanski. Mnogi od nas nisu prilježni hrišćani, ali smo prilježni kalvinisti, znali mi to ili ne. Mi još povezujemo vrlinu sa nagradom, i dalje imamo predstavu o tome šta su istina i iskrenost, i još gajimo te vrednosti koje su, na neki način, puritanske. A način pripovedanja u ovim knjigama me je udaljio od toga.

Osim toga, kada se vratite mnogim ovim starim afričkim pričama, vidite koliko je seksualnost bila fluidna pre nego što smo imali reč fluidno. Polovi su bili nebinarni pre nego što smo imali termin nebinarno. Kada sam počeo da istražujem za ovaj roman, nisam tragao za potvrdom sebe kao kvir osobe. Nisam tražio kvir. A našao sam ga, i to me iznenadilo. Znate, mnogo od tog senzualnog sveta, da se poslužim nazivom albuma Kejt Buš, postojalo je pre nego što se pojavio bilo ko, mahom stranci, da kaže: “Ne, to je pogrešno”. Dakle, našao sam tu vezu sa ranijim zaveštanjem i nasleđem za kakvu nisam znao da je imam u sebi.

Jednom ste rekli da sva velika umetnost govori o svetu u kakvom živimo. Mislite li da ova trilogija oslikava svet kakav je sada?

Dosta razmišljam o stvarima sa kakvim smo se borili, sa kakvim se još borimo. Još se borimo sa tim šta da radimo sa zloupotrebom moći. Još se borimo sa tim što nezavisne žene predstavljaju kao đavole. Na mnogim mestima, ne samo na afričkom kontinentu, postoje žene koje još zovu vešticama i još ih tuku i ubijaju zbog toga. Još imamo decu vojnike. Još pokušavamo da shvatimo šta je to ljubav.

Sogolon nije prva osoba koja se probudila jednog dana u svom domu i zapitala se: “Kako sam dospela ovde?” Još to radimo. Još se budimo sa mužem, ženom, sa dvoje dece i pitamo se: “Kako smo dospeli dovde? Kakve su vrednosti vodile ka ovome, da li je ovo to što sam stvarno želeo da uradim sa svojim životom?” Još pokušavamo da shvatimo te univerzalne stvari. A Sologon, po mnogo čemu, samo pokušava da shvati kakva treba da bude. I ko je ona, ako je sve što ona jeste ono što ljudi kažu da jeste. Po meni, fantastika može da naglasi takva pitanja.

Jasno je da ove knjige imaju mnogo toga da kažu o moći, ko maše njome i šta sa njom rade. Jedna od najpopularnijih i najčešće spominjanih TV serija trenutno je HBO-ov Succesion (Naslednici) iz 2018. godine, takođe o moći i odnosu prema moći. U čemu je privlačnost takve vrste priča?

Živimo u vremenu zloupotrebe moći svuda oko nas, kao što je uvek i bilo. (Nije to radio samo Tramp.) Ali mislim da, ako ćemo da govorimo o moći, moramo da govorimo i o osnaživanju. U ovom trenutku se različite vrste ljudi takođe osećaju osnaženo. Tako smo na neki način opsednuti time šta je moć – pokušavamo da shvatimo kako funkcioniše i pokušavamo da shvatimo da li je imamo bar malo. Kako smo izgubili toliko mnogo moći i kako je možemo vratiti? U tome je sva suština pokreta Crni životi su važni. I ove priče nam pomažu da istražimo takva pitanja, dok ona postaju sve vrelija i neodložnija.

Rekli ste ranije da vas je za pisanje Crnog Leoparda i ovog serijala dobrim delom inspirisala želja da vidite predstavljanje, realističnog, smislenog spektra crnih likova. Šta to, po vašem mišljenju, znači čitaocima? Nekada o reprezentaciji govorimo kao o nečemu dobrom i moćnom, a da pritom uopšte ne istražujemo zašto i kako se to dešava.

Ima očiglednih promašaja u načinu na koji govorimo o predstavljanju. Tu je ta ideja da je predstavljanje dobro, ali ako u tome nema nikakvog poleta i pomaka nabolje, onda pojačavamo negativne stereotipe. Ako polovinu vaših likova čine ogavni ljudi, na primer, odjednom vas doživljavaju kao anti-Crnog. Nabijali su mi to na nos, kao i spisateljicama Gejl Džons i Safir.

Čitao sam romane smeštene u Njujork u kojima nisam naišao ni na jednog jedinog crnog lika. To je jednako smešno kao i leteći ljudi ili demoni na tavanima. Jednako je fantastično.

Ali reprezentaciju ne čine samo heroji – to znači ceo spektar. Potrebni su nam i negativci. Istina je da nam nisu potrebni negativci kakvi su bili u prošlosti, gde je crni negativac ili azijski negativac samo projekcija straha belaca. To ne pije vodu; radije bismo da uopšte nemamo nikoga. Kad Fokner govori o crnim ljudima u Buci i besu, on samo kaže: “Oni su trpeli”. To meni ne ide u prilog. To ne ide u prilog nikome od nas.

Ali ako želimo da prikažemo ceo spektar ljudskog iskustva, tu mora da bude uključeno i ono loše. Mora da bude i ono složeno. Na to mislim kad mislim na predstavljanje. Želim likove koje volim, ali želim i ogavne likove, likove koje zaista ne mogu da podnesem, likove sa kojima sam u dubokom sukobu. Želim heroje, želim negativce, želim žrtve. Želim ceo spektar. Ali takođe želim i da verujem da su ljudi, kao suprotnost tipovima. U suprotnom ćemo završiti sa gomilom jednodimenzionalnih negativaca i magičnih Crnaca.

Poznat mi je taj osećaj da pročitate roman i na kraju se osećate kao da vas nikada nije bilo u njemu. Čitao sam romane smeštene u Njujork u kojima nisam naišao ni na jednog jedinog crnog lika. To je jednako smešno kao i leteći ljudi ili demoni na tavanima. Jednako je fantastično. A ne govorim samo o realističkoj književnosti, govorim i o stripovima, o naučnoj fantastici. Đavolski je velika stvar videti budućnost u kojoj nema ljudi poput vas. Ne kažem da takve priče ne treba da postoje, ali takve stvari posle nekog vremena postanu zamorne. Kada sam učestvovao na tribini o Dž. R. R. Tolkinu pre nekoliko godina, govorio sam o zadovoljstvu prihvatanja svojih mitologija zdravo za gotovo – kada dođete do tog nivoa da je toliko toga predstavljeno da više nikada ne morate da govorite o tome. Zato neki ljudi ne razumeju zašto potežemo pitanje reprezentacije, jer oni svoju, naravno, prihvataju kao gotov dar. To je i jedan od razloga što sam se vratio čitanju afričkih mitologija, jer sam želeo da znam kakav je osećaj imati takvu stvar toliko potisnutu ka potiljku moje glave da mogu da je prihvatim takvu kakva jeste. Gledam kako Evropljani šetaju naokolo sa svojim mitologijama, čak i oni što ne znaju da ih imaju. Prosečna osoba u Britaniji ne razmišlja mnogo o kralju Arturu; ne bih to od nje ni očekivao. Ali hoda sa mitom o Kamelotu svakog dana.

Dakle, zanima me kako je to šetati naokolo kao crna osoba, kao pripadnik/ca naroda američkih urođenika, kao marginalizovana osoba, sa tom privilegijom zdravo-za-gotovosti. To je drugačija vrsta hoda. Drugačiji način na koji se vidi svet, na koji vidiš samog sebe. A to ide sa svojevrsnim pravom: da postoje određene stvari i određene priče kakve bi trebalo da očekujem od sveta. A ako ih već nećemo dobiti, onda ćemo ih napisati.

Sve su češći razgovori o tome da afrofuturizam ima snage da se upusti u tu vrstu stvaranja sveta. Šta za vas znači moć fikcije?

Mnogo verujem u domete fikcije, jer je ona dobacila do mene. Nije bilo lako. Nije da sam odrastao okružen nepismenim ljudima, ali nije se lako dolazilo do knjiga. Čitanje knjiga umnogome je oblikovalo moj pogled na svet. Ogroman deo toga kako sam shvatio sebe i toga kako gledam na sebe proizašao je iz čitanja Sule Toni Morison.

Marlon Džejms foto Youtube/British Council

Za dokaz o snazi književnosti dovoljno je da samo pogledamo njene protivnike. Oni već znaju da literatura ima moć da menja svet: zato je zabranjuju i spaljuju. Zato kulturni ratovi prodiru u biblioteke širom Amerike. Neprijatelji književnosti napreduju, nikada nisu ni stajali.

Dženet Vitners je rekla da je čitanje čin slobodne volje i lični čin, zbog čega se ljudi toliko plaše toga. Ako vam knjiga promeni mišljenje ili vam oslobodi misli, niko to neće znati sem vas samih. Sad, nije to uvek dobro. Neko tamo baš sad čita Tarnerove dnevnike, a sutra će da istetovira svastiku na grudima. Ali možda je to cena koju plaćamo, jer je pomisao na svet bez knjiga daleko užasnija. Književnost zapravo još može da spase život. Predajem klincima koji samo što su izašli iz srednje škole. Tamo negde još postoje klinci koje je odgajila Džudi Blum. Još ima klinaca koji se ne bi izvukli bez književnosti za mlade. Verujem u tu moć.

Spomenuli ste Sulu. Koja još dela su uticala na vas?

Kerojedi Džesike Hejdždorn, pre svega. Kad sa se rodio, Jamajka je bila nezavisna tek osam godina. Bilo mi je veoma teško da shvatim da je glas koji mi je potreban da bih pričao priče već u meni, pošto sam uvek mislio da je književnost nešto što savladavaš, da je pisanje nešto što savladavaš. Treba to da preuzmeš od nekoga ko zapravo zna kako se to radi ili iz kulture u kojoj znaju kako se piše. Knjige poput Kerojeda i Boje purpura Alis Voker bile su mi jako važne u tom smislu. Mnoge knjige ne samo što su mi proširile svet, nego su mi proširile i polje mogućeg kao piscu. I u nekom trenutku sam shvatio da je budućnost nešto u šta mogu i sam da se upišem.

Tolstoj može da razbukta maštu mlade Toni Morison, ali to očigledno nije dovoljno, jer je ona ipak morala da napiše svoje priče.

Ne verujem nužno u to da morate da se prepoznate u svemu što pročitate, ali mislim da vas iscrpljuje kad stalno čitate knjige u kojima ne možete da nađete nikoga ni nalik vama. Jer dešava se neka vrsta elektriciteta kada se na neki način identifikujete, ako možemo da iskoristimo tu reč, sa nekim u romanu. Ne mora to da se dogodi svaki put, ali u tome ima nečega što može da naelektriše.

Bilo koja forma umetnosti koja vam otvara prostor postaje struja. I na to mislim kada čitamo književnost kakva nema nikakve veze s nama – da, možemo da u njoj uživamo, možemo da joj se divimo, možemo da je volimo. Toni Morison je rekla da Tolstoj nije mogao da zna da on piše za crnu devojku u Lorejnu u Ohaju. Ali to je i razlog zbog kog mi danas imamo Toni Morison. Tolstoj može da razbukta maštu mlade Toni Morison, ali to očigledno nije dovoljno, jer je ona ipak morala da napiše svoje priče.

Mislite li i vi dok pišete o nameri da prenesete tu iskru elektriciteta u nekoga?

Više je to briga, u stvari. Mislim: “O, Bože, nadam se da će se ovo nekome dopasti”. Sasvim suprotno od toga da svesno radim na tome, ja se nadam da će se to dogoditi. Pišem sanjareći o tome. Ali ipak većinu vremena zaista samo pokušavam da napišem dobru priču. I pokušavam da je napišem tako kao da je čitam. Dakle, ako nešto na kraju nekoga iznenadi, to je i za mene bilo iznenađenje dok sam to pisao. Za mene se to svodi na nešto tako jednostavno – samo se nadam se da će uživati u tome.

Izvor: Boston Review
Prevod: Matija Jovandić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: