Nakon romana Klara, Klarisa koji je prošao zapaženo i imao dobru recepciju (najuži krug za NIN-ovu nagradu, kao i Vitalovu), svoje stvaralaštvo nastavljate zbirkom priča Put od crvene cigle. Kako je izgledao povratak na ovu sažetiju formu?
Ne razmišljam o tome kao o odlasku i povratku, jer ni u jednom slučaju ne napuštam područje proznog teksta. Jednostavno se bavim književnim tekstom na način koji tom tekstu dopušta da iznađe svoju najbolju formu. Zavisno od esencije priče koju nosi, tekst bira hoće li se razvijati u pravcu romana, pripovetke, kratke priče, nečeg petog, a na autoru je da to oseti i dopusti. Ili pokvari. Nema unapred zadate forme u koju želim da uglavim tekst u nastajanju, jer to ne bi funkcionisalo. Nakon romana, radi zabave i novca, napisala sam nekoliko priča za književne konkurse. Što sam više pisala, jasnije je bilo da postoji opsesivna tema oko koje se razvijaju književni likovi s kojima sam u interakciji. To je trenutak u kojem se otvara jasan pravac, priče uzajamno komuniciraju, uspostavlja se koncept zbirke. Zbirka je podeljena u četiri ciklusa, u svakom su po četiri priče uvezane srodnošću atmosfere i situacija, a sve cikluse objedinjuje filozofija iza teksta, mitološka osnova ili metatekst. U tom smislu, rad na zbirci kao celini, zapravo i nije rad na sažetoj formi.
Da li imate nekakvu određenu rutinu ili metod prilikom pisanja i da li on varira u zavisnosti od toga da li je u pitanju roman ili zbirka priča? Takođe, kako je nastajala konkretno ova knjiga?
Delimično sam već odgovorila: roman, priča, zbirka – sve je to rad na tekstu i sa tekstom. Metodologije možemo naknadno izmišljati, ali ne vidim njihovu naročitu svrhu. Važno mi je da se u pisanju osećam slobodno i razigrano, da mogu da se zabavim, da tekstu ostavim prostora da me iznenadi. Pisanje je za mene proces otkrivanja. Bez toga bi to bio smrtno dosadan, prepisivački i samački posao. Početak pisanja kod mene često liči na hod kroz maglu: naziru se neki obrisi, boje su mutne, pogled ne doseže daljinu, neizvesno je hoću li se nekud probiti ili ću se opet naći u tački iz koje sam pošla. Ako zadržim poverenje u tekst i proces stvaranja, magla će ustupiti mesto jasnoći. To je trenutak u kojem se spozna tematika, pa je sâm proces usmereniji, istraživanje postaje svesnije, moguće je planirati, ali se i dalje ne držim kruto svog plana, jer znam da je tekst pametniji od toga. Za mene tekst nije pasivna materija koju uobličavam, tkivo priče nosi energiju, reči su same po sebi žive, njihova saglasja tvore muziku iza značenja. To je ovladavanje magijom jezika.
U filmu Čarobnjak iz Oza „put od žute cigle“ je staza koja junakinju Doroti vodi nazad kući, dakle na poznato i bezbedno mesto. U vašoj knjizi put na koji se referiše je „crvena nit menstrualne krvi“ koja opisuje „ne samo prokletstvo već i – tajnu ženske snage i moći“, kako navodi Slađana Nina Perković. Kako ste tretirali tu dihotomiju u vašim pričama?
Suštinski, tu nema dihotomije. Prokletstvo je izmišljeno, ono je izraz nerazumevanja i straha od života. To je kao kad biste izvor vode proglasili izvorom cijanida, pa promatrali kako ljudi umiru od žeđi. Gnusna laž sa dalekosežnim dejstvom. Na ljude koji su dopustili da budu zavedeni, ne na vodu. Voda ostaje voda, neutralna u svojoj esenciji. Pitanje je šta ćemo uraditi s njom, hoćemo li je upotrebiti ili zloupotrebiti. Bez menstruacije, niko od nas ne bi bio rođen. Ako imamo to u vidu, onda je jasno da izjednačavanje menstruacije sa prokletstvom nije samo napad na žensko postojanje, nego na postojanje kao takvo, na sâm život. Nešto što je skrajnuto kao isključivo ženska tema, obezvređeno i tabuizirano, zapravo je tema opstanka ljudske vrste, pitanje našeg postojanja na planeti Zemlji (koja je takođe ženska). S tim u vezi, povratak kući ne bih tumačila kao nekakav beg u sklonište, nego kao povratak na izvor, povratak zaboravljenim znanjima, suštini, sebi, istini unutar sebe, svojoj mudrosti, zdravoj pameti, instinktima koji su otporni na iluzije. Iz takvog polazišta, ceo svet postaje dom i dobro mesto za život.
Još jedna tema koje se dotičete jeste položaj radnica u savremenoj radničkoj klasi. Tako, recimo, u priči „Izgubljena“ stoji: „Radnica je samo broj, promenljiva, ona koja izvan skupa ne znači ništa“. Da li vam je bilo važno da transponujete u vidu književne građe položaj savremene žene na tržištu rada?
Ni najmanje. Bila mi je i ostala važna umetnost koja odoleva pošastima aktivizma. Ovim ne dovodim u pitanje moć priče da prouzrokuje katarzu, samo pravim jasnu razliku između suštinske transformacije i površnog struganja po mozgu. Da u gorenavedenoj rečenici stoji radnik umesto radnica, sigurna sam da me niko ne bi pitao da li mi je u književnoj građi važan „položaj savremenog muškarca na tržištu rada“. Verovatno bi ta rečenica otključala neko filozofsko, univerzalno pitanje o prikrivenim oblicima ropstva u modernom dobu, o dehumanizaciji, mehanizaciji ljudskog postojanja, apsurdu, Sizifu, o radu koji više ne stvara, nego obezličava čoveka itd. itd. Čim je nešto u ženskom rodu, tumači se kao neko suženo, „manje ljudsko“ iskustvo. A zašto ne bi ženski književni lik mogao biti nosilac nekog univerzalnog ljudskog pitanja? Od kada se i zašto svaka književno-umetnička tematizacija ženskog lika ili iskustva izjednačava sa nekakvim feminističkim postupkom? Zašto se rodna ideologija smatra univerzalnim ključem tumačenja svakog teksta koji je potpisala žena? To je štetno za književnost, a ne vidim ni da doprinosi boljoj poziciji žena.
U današnjem vremenu deo javnog diskursa postaju teme institucionalizovanih oblika nasilja nad ženama, poput akušerskog nasilja i drugih. Vaše junakinje trpe ponižavanja, uvrede, zanemarivanja i slično tamo gde bi trebalo da ih čeka pomoć i sigurnost. Koliko je bilo izazovno prevesti to u literarne slike i motive?
Ni manje, ni više izazovno od literarne obrade bilo koje druge tematike. Zanimala me je tačka u kojoj mesto snage postaje mesto srama, vanjska laž nadvladava unutrašnju istinu, mental negira inteligenciju tela. Sve to je trebalo da se dogodi, da bi porođaj, od svetog čina, postao industrija. U većini slučajeva, žene se danas ne porađaju, one su objekat medicinske izvedbe rađanja. To je krađa moći, oduzimanje snage, poštovanja i svetosti svemu što je nužno za stvaranje života (menstruaciji, seksu, začeću, telu, precima…). Čak i da je medicinska intervencija besprekorno izvedena u tehničkom smislu, ona ne sme biti isključivo „tehnička stvar“, jer time negira celovitost ljudskog postojanja (emocije, individualnu esenciju, psihu). Institucija već u svojoj idejnoj osnovi degradira ljudsko postojanje, ona počiva na ukalupljivanju i uniformnosti, čime automatski negira individualnost i pravo na različitosti, osporava svako pitanje ljudske duše. Ako je uloga institucija da veličanstvenost ljudskog postojanja izbrišu već u samom činu ulaska u život, onda rade dobar posao.
Šta čitaju oni koji pišu: Slavica PerovićVaše junakinje nisu heroine bez mane i straha koje lako lome prepreke pred sobom, i njihova sloboda i nezavisnost su često veoma upitne. Da li vam je u tom smislu blisko ono što je Simon de Bovoar rekla za svoje junakinje, a to je da ih prikazuje kakve jesu, ne kakve bi trebalo da budu?
Heroine bez mane i straha bile bi neke papirnate lutke, mene zanimaju žive, punokrvne, autentične individue. A dok god smo živi, suočavamo se s izazovima i učimo kako da postanemo veći od njih. To je opšteljudsko iskustvo: učiti, pogrešiti, uvideti grešku, popraviti je, učiti dalje i dublje, ovladati jednom veštinom, pasti na drugoj, ustati, nastaviti… Heroina, kao ni heroj, ne može nastati ni iz čega, ona izgrađuje samu sebe kroz različita iskustva. I kad se neko izgradi kao heroj ili heroina u jednoj oblasti, uvek će postojati oblast u kojoj je apsolutni početnik. Neka neprikosnovena, sveznajuća, bezgrešna, zlatna heroina koja uvek pobeđuje – ili nije živa, ili ima narcisoidni poremećaj ličnosti.
Priče su tematski, motivski, hronotopski veoma raznovrsne. Prostiru se kroz mnogo vremenske periode i u njima se realistički prosede često prepliće sa fantastičnim, folklorni sa savremenim itd. Koliko je to otežavalo koncepcijsko promišljanje Puta od crvene cigle?
U mojoj zamisli, to je jedna vremenska spirala koja se proteže od degradacije ženske moći, preko njene zloupotrebe i bumeranga osvete usled te zloupotrebe, ka saglasju moći i mudrosti. Uspostavljena harmonija neće trajati večno, to bi nas porobilo na vrlo nežan i perfidan način, pa svaka ravnoteža traži da ispadne iz sebe, da bi se opet uspostavilo kretanje. Razumevanje tih životnih principa mi je pomoglo u koncipiranju knjige. Takođe, ako nešto ne vidimo, ne znači da to ne postoji. Ono što se zahvaljujući torturi linearnog uma danas naziva fantastičnim, zapravo je nevidljivi deo naše realnosti. Utiče na nas, bilo da smo toga svesni ili ne. Bilo bi mi teško ako bih morala to da negiram, da se pretvaram da ne osećam, da pregrizem jezik kad god se zapitam šta je iza vidljivog. Bio bi to jednodimenzionalan, osiromašen i prazan život, a samim tim, takva bi bila i književnost. Srećom, nije.
Pitanja: Danilo Lučić
Foto: Marko Cerovac
Pročitajte i prilog Marijane Čanak u našoj rubrici “Šta čitaju oni koji pišu”.