Krilo crnog psa (“Priče o gospođi Kon”, Aleksandar Šurbatović)

Bojan Vasić
Krilo crnog psa

Ko je zapravo gospođa Kon (a postavljajući to pitanje, istovremeno se i pitam šta sve tim pitanjem pretpostavljam)? Kakva žica spaja A.Š, autora, gđu Kon, lirsku junakinju, i neuhvatljivi lirski subjekt, što bi bila neka treća instanca u ovom književnom trouglu? Gde se zapravo nalazi, ako ga uopšte ima, zajedničko težište različitih subjektivnosti, tačka između lirskog i dramskog, realnosti i fikcije, gde je oslonac sfere stiha u kojoj se presecaju nekoliko disparatnih ravni? Kako uhvatiti i na papir preneti živu ličnost, prvo književnim a onda i književno-kritičkim tekstom, pa makar ona bila i imaginarna, kako uhvatiti ono konkretno što gori između sablasne praznine subjektivnosti i avetinjske punine identiteta? To su samo neka od pitanja na koja neću odgovoriti, a koja ostaju pokretač pažnje čak i nakon nekoliko čitanja ove zbirke.

Ono što je očigledno jeste to, iako je reč o pravoj lirskoj junakinji, ili baš zbog toga, da se gospođa Kon pred čitaocima pojavljuje, svuda osim u jednoj pesmi, samo svojim prezimenom. Sa jedne strane, to na prvi pogled kritički priziva patrijarhalnu matricu kao karakterističnu i, i dalje, dominantnu matricu kreiranja identitetskog, dok sa druge strane, ako to prezime uzmemo samo po sebi, ono postaje označitelj koji nosi mnoštvo asocijacija. Jer prezime Kon, skraćeno od Koen, karakteristično je i tradicionalno prezime koje su po predanju nosili pripadnici jevrejskog svešteničkog plemena, potomci Mojsijevog brata Aarona. Ali, gospođa Kon, kao pre svega književna figura, asocira i na – u topološkom smislu – slično zamišljenog predstavnika cincarske porodice Njago iz prvog Pekićevog romana. Poput Arsenija Njegovana, i gospođa Kon je neka vrsta (polu)patološki izmeštenog pojedinca-kontrapunkta, koji je u diskoraku sa društvom i vremenom u kom je primoran da živi, i koji je zbog toga tačka u kojoj se prelamaju i međusobno suprotstavljaju različita doba, drugačiji pogledi na svet, u kojoj prošlo i sadašnje postaju unutrašnje i spoljašnje, naizmenično i nesigurno razmenjujući atribute realnosti i imaginarnosti.

Iako se čini da je u samoj knjizi portret gospođe Kon dat možda nedovoljno konkretno, samo kao nešto više od krokija, to je samo utisak nastao zbog pogrešnog očekivanja na koje nas navodi ime u naslovu, na sebe skrećući svu pažnju. Figura gospođe Kon je više dobro oivičena praznina, nastala sporim senčenjem pozadine koja je uokviruje. Gospođa Kon se istovremeno može shvatiti i idiosinkratično, ali i kao tipski lik. Ona je, tako, i junakinja i slučaj, sa svom pažnjom prividno usmerenom na njenu ličnost, ali pažnjom koja se pesničkim postupkom raspršuje u unutrašnji, psihološki, i okolni istorijski mrak. Ono što je donekle pridružuje tipskim književnim figurama je to što ona istovremeno deluje kao lakmus papir, potopljen u nas same, u aktuelnu društvenu stvarnost, bivajući istovremeno privatnost onih fantazama koji čine hologramski neuhvatljivu kičmu te iste surove svakodnevice. Možda me ova kontradiktornost uz običnu sličnost u naslovu tera da se pored Pekića prisetim i Brehta i njegovih „Priča o gospodinu Kojneru”, koje se po svom izrazu čine gotovo suprotne ovim pesmama – Brehtova maskulina, materijalistička, anegdotska lapidarnost nasuprot femininoj, idealističkoj, ispovednoj nedovršenosti.

Ali spisak rascepljenosti i udvajanja se ovde ne završava. Čak je i sama zbirka podeljena u dve celine, prvu, “Kon” i nešto kraći “Takt”. Po strani stoji jedino epiloška pesma “Na veliki petak, kada sunce obasja smrt”. I na samom početku prve celine sačekuju nas tekstovi sastavljeni od niza paralelizama. Šurbatović naizmenično koristi književni jezik tzv. visokog stila, a potom progovara niskim stilom, sasvim bliskim svakodnevnom govoru. Tu stilsku razliku prati smena motivskih celina: iz bukolike pseudoklasičnog salona, iz unutrašnjeg, privatnog prostora, izlazimo u sirovu užurbanost ulice. Sve to prati i smena lica koja govore. O gospođi Kon se, naime, prvo pripoveda u trećem licu, da bi se potom stih ispunio njenim glasom. Ipak, na poklapanju književnog, idealnog i objektivnog sa jedne i niskog, svakodnevnog i subjektivnog s druge strane se ne insistira. Mešanje i poigravanje ovim nizovima ono je što daje karakterističnu boju i pruža zamah Šurbatovićevoj lirskoj naraciji.

Tako prva pesma knjige, “Bukolika”, počinje scenom buđenja glavne junakinje. Savršeno ‘rosom optočeno jutro, svetlost koja se ‘baškari u mraznim kristalima’, buđenje iz ‘jelisejke posteljine’ degradirani su pojavom obične akne koju gospođa Kon vidi u ogledalu, i zbog koje počinje svoje histerično ulepšavanje: ona se ‘umiva vatrom’, ‘varikinom izbeljuje zube’, ‘rendama usne šminka’. Nesaglasje između idealizovanog i stvarnog dati su i na sadržajnom i na retoričkom planu, gde ironijski i parodijski intornirane slike postaju sve zajedljivije, da bi se taj sukob potom pretvorio u rezigniranost i depresiju. Junakinja tako ostaje zaglavljena u buđenju koje se tematizuje u čak prve tri pesme. Ta i na kompozicionom planu podcrtana melanholična nemoć, bolest od koje ne može da se izleči glavna junakinja, u pesmi “Srebro” dobija i simbolično opredmećenje u figuri crnog krilatog psa (motiv Zvonka Karanovića). Stalno naizmenično prelaženje iz trećeg u prvo lice u ovim pesmama kao da predstavlja bezuspešni pokušaj otimanja iz date situacija kroz promenu perspektive. Ali sa ja-formom uvek stiže i realističko ogledalo u kojoj akna saobraćaja bukti na mostu preko Save, iznova se sukobljavajući sa umišljenim identiteskim jezgrom gospođe Kon, i proces počinje iznova.

U pesmi “Darovi” kombinuje se upotreba prvog lica sa podignutim književnim tonom “Bukolike”. Čitalački utisak se pri tom postupku jasno menja: iz ironične parodije stižemo u daleko iznijansiraniji prostor koji čine spoj izveštačenosti i intime, tragizma i hipohondrije, lirizovanosti i isforsiranosti. Za ovakav izuzetno uspeli retorički ton karakterističan je III deo navedene pesme: “Zato zavlačim glavu pod jastuk / i plačem tužne žilete / ne bih li njima rasekla dan, / ne bi li napokon iscurili / ti gorki darovi jutra.” Još nerasvetljena i tek skicirana biografija gospođe Kon, naznačena u narednim pesmama jasno govori o bolu, napuštenosti, preljubi, starosti, neostvarenosti i zaboravu, ali je sve to umesto u narativnoj jasnosti dato u tek podrazumevajućoj ali zato na drugi način bogatoj lirskoj ekpresivnosti. Sedeći na klupi, gospođa Kon, tako, ulazi u usta obližnje senke “kao kombajn u pšenicu, / ovenčanu zrnevljem sutona, / koje nikom, sem mrtvima, / ne može utoliti glad”. U “Bermudskom trouglu” ta napuštenost dobija konkretizaciju u vidu muške figure koja okleva da se vrati u svet živih, isto onako kako gospođa Kon nevoljno naginje ka tome da se izgubi među sećanjima i u pustoši sveta mrtvih. Kao da je ta linija mesto njihovog dodira, njihova “Sveta geometrija bez smisla”.

Jedna od centralnih pesama u knjizi je ona od nazivom “Hikikomori”. U njoj se, kroz japanski termin za potpuno, ponekad i višegodišnje povlačenje iz društva, u stvari, određuje svojevrsna dijagnoza gospođe Kon, i to potpuno prikladno, u trenutku kada ona odluči da izađe iz svoje ‘neprovetrene kapsule’ i preda se čoveku ‘brbljive vitalnosti’ koji želi da se pred njom dokaže. Sam izlazak, shvaćen kao oslobođenje od tiranije slobode usamljenosti, predstavljen je kao osvešćenje koje, u krajnjoj liniji, u realnosti potvrđuje sve skrivene premise njene bolesti: “Nedoslednost, / abortus, / strah, / te mirise sam osetila / u milion praznih reči / koje su me čekale na izlasku.” Već u uvodnoj višedelnoj pesmi druge celine, stvarnost navaljuje na gospođu Kon. Ona svoju patološku izolaciju sada zamenjuje trpljivim prihvatanjem spoljašnjosti, ćutanjem i pokoravanjem drugima, od kojih očekuje da joj pruže zamenu za izgubljeno uporište koje je predstavljala dotadašnja izolacija. Pesma “Zlatna kuća” hronološki slika život gospođe Kon u njenom novom ‘domu’: useljenje u vlažni stan na kraju Karaburme, porođaj u vreme građanskog rata, bombardovanje, gubitak stana, prelazak u provinciju, a sve se završava hapšenjem njenog nasilnog muža. I tek se tada, na samom kraju tonjenja i patnje, u gorkoj razočaranosti, otkriva ime gospođe Kon, i ostaje potpuno nebitno, jer tada “kad truplo proživljenih dana / praznog i prozirnog sveta / na površinu ispliva” ona vidi da nikada i nije imala svoje ime, da je oduvek i bila samo gospođa Kon, jer “tek tada čovek shvati / kako sigurno, / kako tiho, / kako brzo, / pobogu, kako lako / prolaze stvari.”

Na kraju ostaje samo smrt kao nužno svođenje računa koje ništa ne rešava, koje svemu nameće značenje iako ničemu ne daje smisao. Pustoš i zapitanost ostaju iza, nerazrešeni, i život se pred nama zatvara naglo, poput teksta bez zaključka, tek pesnički implicirajući sve ono što je ostalo izgubljeno, nedoživljeno, neizgovoreno – bilans jedne ljudske sudbine.