Korespondencija: Vladimir Nabokov i Vera Nabokov U ljubavnim pismima koje je čitavog života pisao svojoj supruzi, Nabokov je, kao i u njegovim književnim delima, kreativno i efektno koristio svoj talenat za jezičko eksperimentisanje, ali sa nežnošću i strašću.

Mnogo pre nego što je Vladimir Nabokov postao književni mudrac, najistaknutiji ruski književni emigrant i čovek široko uvažavanih čvrstih stavova, odigrao se najvažniji događaj u njegovom životu: dvadesetčetvorogodišnji Vladimir je upoznao dvadesetjedonogodišnju Veru. Ona će postati ne samo njegova velika ljubav i žena tokom preostalih pola veka njegovog života, već i jedna od najvećih asistentkinja u istoriji kreativnosti tako što je bila Nabokovljeva urednica, pomoćnica, administratorka, agentkinja, arhivatorka, šofer, istraživačica, stenografkinja na četiri jezika, pa čak i njegova telohraniteljka, jer je nosila mali pištolj u svojoj torbici kako bi zaštitila muža u slučaju atentata nakon što je postao najpoznatiji i najskandalozniji živi pisac u Americi.

Nabokov je bio toliko oduševljen Verinim žarkim intelektom, njenom nezavisnošću, njenim smislom za humor i njenom ljubavlju prema književnosti – ona je pratila njegov rad i skupljala njegove pesme od svoje devetnaeste godine, kada je on imao dvadeset dve – da joj je napisao prvu pesmu nakon samo nekoliko sati provedenih u njenom društvu. Ali nigde se njegova sveobuhvatna ljubav i uzavrela strast nisu razvile sa više opijenosti kao u njegovim pismima njoj, koja je počeo da piše dan nakon što su se upoznali, a što je nastavio da radi do svog poslednjeg časa. Ta pisma su sakupljena u knjigu Pisma Veri — čitav život spektakularnih doprinosa kanonu najvećih ljubavnih pisama u istoriji književnosti.

U julu 1923, nešto više od dva meseca nakon što su se upoznali, Nabokov piše Veri:

Neću kriti: toliko sam nenaviknut da budem — pa, shvaćen, možda — toliko nenaviknut, da sam tokom prvih minuta našeg susreta pomislio: ovo je šala… Ali onda… A ima stvari o kojima je teško pričati — dodirom reči možeš im skinuti njihov čudesni polen… Ti si divna…

[…]

 Da, trebaš mi, bajko moja. Jer ti si jedina osoba sa kojom mogu da pričam o hladu oblaka, o pesmi misli — i o tome kako mi se, kada sam danas išao na posao i pogledao visokom suncokretu u lice, nasmešio sa svim svojim semenkama.

[…]

Vidimo se uskoro, moja čudna radosti, moja nežna noći.

Do novembra, njegova ljubav je samo ojačala:

Kako da ti objasnim, srećo moja, moja zlatna čudesna srećo, koliko sam sav tvoj — sa svim svojim sećanjima, pesmama, ispadima, unutrašnjim vihorima? Ili kako da ti objasnim da ne mogu da napišem reč, a da ne čujem kako ćeš je ti izgovoriti — i ne mogu da se setim nijedne sitnice koju sam proživeo bez žaljenja — tako jasno! — a da je nismo zajedno proživeli — bilo da je to ono naj, najličnije, neprenosivo — ili tek neki neki zalazak sunca ili neki drugi na krivini puta — vidiš na šta mislim, srećo moja?

I znam: ne mogu ništa da ti kažem rečima – a kada to uradim telefonom, ispada potpuno pogrešno. Zato što sa tobom treba razgovarati čarobno, onako kako razgovaramo sa ljudima kojih odavno nema… u smislu čistote i lakoće i duhovne preciznosti… Može te nagrditi neki ružni deminutiv – jer toliko apsolutno odjekuješ — kao morska voda, draga moja.

Kunem se — ova mrlja od mastila nema veze sa tim — kunem se svime što mi je drago, svime u šta verujem — kunem se da nikad pre nisam voleo kao što volim tebe, — sa takvom nežnošću — do suza — i toliko osećajući sjaj.

Nakon šarmantnog priznanja da je počeo da piše pesmu za nju na istoj stranici, ali da je „pretekao veoma nezgodan mali rep“ i da nije imao drugog papira na kome bi mogao da počne iznova, on nastavlja u svom karakterističnom duhu iskrenog lirizma sa daškom razoružavajućeg nehaja:

Najviše od svega želim da budeš srećni, a čini mi se da bih tu sreću mogao ja da ti pružim — sunčanu, jednostavnu sreću — a ne neku sasvim uobičajenu…

Spreman sam da ti dam svu svoju krv, ako bude trebalo — teško je to objasniti — zvuči dosadno — ali tako je. Evo, reći ću ti — svojom ljubavlju mogao sam ispuniti deset vekova vatre, pesama i hrabrosti — celih deset vekova, ogromnih i krilatih, — punih vitezova koji jašu po gorućim brdima — i legendi o divovima — i žestoke Troje — i narandžastih jedara — i gusara — i pesnika. A ovo nije književnost, jer ako si pažljivo čitala, videćeš da su vitezovi ispali debeli.

Ali Nabokov jasno daje do znanja da njegova osećanja prevazilaze razigranost i sežu u dubinu:

Samo želim da ti kažem da nekako ne mogu da zamislim život bez tebe…

Volim te, želim te, nepodnošljivo si mi potrebna… Tvoje oči — koje sijaju tako začuđujuće kada, zabačene glave, pričaš nešto smešno — tvoje oči, tvoj glas, usne, tvoja ramena — tako svetli, osunčani …

Ušla si u moj život – ne kao što se dolazi u posetu… već kao što se dolazi u kraljevstvo gde su sve reke čekale tvoj odraz, svi putevi tvoje korake.

U pismu od 30. decembra koje podseća na čuvenu uvodnu rečenicu iz Lolite, Nabokov piše:

Mnogo te volim. Volim te na loš način (ne ljuti se, srećo moja). Volim te na dobar način. Volim tvoje zube…

Volim te, sunce moje, živote, volim tvoje oči — zatvorene — sve male repove tvojih misli, tvoje razvučene samoglasnike, celu tvoju dušu od glave do pete.

S jedne strane, pola veka Vladimirovih ljubavnih pisama Veri prati neurobiološku progresiju ljubavi, krećući se od strasne privlačnosti koja definiše početak romanse do duboke, mirnije privrženosti dugogodišnjoj ljubavi. S druge strane, međutim, ta pisma sugerišu da sam čin pisanja ljubavnih pisama može pomoći u održavanju uzbuđenja i strasti tokom dugogodišnje veze, suprotstavljajući se onome što je Stendal nazvao „kristalizacijom“ koja vodi do razočaranja.

U stvari, 1926. godine – nakon tri godine veze –Nabokov, doživotni zaljubljenik u igru reči, koristi posebno simpatičnu strategiju kako bi ubacio iskru strasti u njihovu prepisku. Dok je Vera u švajcarskom sanatorijumu da povrati telesnu masu koju je izgubila zbog anksioznosti i depresije, Nabokov počinje da joj se obraća nizom nadimaka koji svi zabavniji jedan od drugog – bez sumnje delom da bi je zabavio i oraspoložio, delom da bi dorastao svojim ranijim tvrdnjama da je može “nagrditi neki ružni deminutiv”, ali možda je to i kreativna vežba ljubitelja jezika za njega samog, neka vrsta razigranog svakodnevnog zadatka. Tradicionalni izrazi nežnosti koji otvaraju njegova ranija pisma — „moja srećo“, „moja ljubavi i radosti“, „moj dragi živote“ – ustupaju mesto bestijariju nadimaka sa puno ljubavi, inspirisanih Nabokovljevom i Verinom zajedničkom ljubavlju prema životinjama.

Među njegovim obraćanjima njoj tog leta su „Vrapčić“, „Mačkica“, „Mišić“, „Majmuš“ (prema ruskom za „majmun“), „Noćni leptirić“, „Petlić“, „Velika rajska ptica sa skupocenim repom” (iz pisma koje se završava rečima „Zbogom, nebeska moja, moja velika, sa blistavim repom i malim jazavičarskim šapama”), „Vatrena zverka” i naročito divnim nadimkom „Pupus”, za šta Nabokov u zagradi objašnjava da je „mala životinja nastala ukrštanjem šteneta i mačeta“.

U jednom pismu iz juna 1926, koje započinje tako što Veru oslovljava sa “komarčiću”, i nakon što je izvesti o tome kako napreduje njegov rad, iz kreću njegovi izlivi:

Nežni moj komarčiću, volim te. Ja te volim, moj najizvanredniji komarčiću… Slatko moje stvorenje… Volim te. Idem u krevet, komarčiću… Laku noć, draga moja, nežnosti moja, moja srećo.

U jednom pismu koje bi nesumnjivo osramotilo Veru koja je veoma cenila privatnost (ona je uništila sva svoja pisma Vladimiru), on joj se obraća sa „Skanky“ (Tvorić, prim. prev.) — nadimak daleko od uvredljivog u kontekstu njegove već poznate topline obožavanja i njene menažerijske manifestacije, ali one koja je možda prestravila Veru, na osnovu toga šta zločesta poslednja rečenica implicira:

Pa, Skanky, laku noć. Nikada nećeš pogoditi (ljubim tebe) šta tačno ljubim.

Ali šalu na stranu, ovde je korisno primetiti kakva remek dela jezičke veštine ova pisma predstavljaju za prevoditeljku Olgu Voronjinu. Kao da nije bilo dovoljno zastrašujuće prevoditi čoveka koji nije imao lepe reči za prevodioce, Nabokovljeva ljubav prema igri reči i sklonost neprevodivim rečima čine njegove neobične nežnosti inspirisane životinjama posebno izazovnim. Ali čak i njegovoj omiljenoj standardnoj nežnosti nedostaje engleski ekvivalent. Voronina u predgovoru piše:

Svoju ženu najčešće naziva “dushen’ka”, što je bukvalno deminutiv od ruske reči za dušu. Ovu reč bi bilo moguće prevesti kao „draga“ (naš izbor), „mila“ ili „najdraža“ (opcije sa odbačene gomile), da je pisac nije ukrasio drugim nežnim pridevima: “dorogaya” („draga“), “lyubimaya” (“ljubljena”), milaya („ljupka“, „draga“) i “bestsennaya” („neprocenjiva“). Koristili smo “voljena draga“ nekoliko puta uprkos tome što je zvučalo previše aliterativno, retko kad bismo pribegli  izrazu „mila draga“, jednom ili dvaput samo pokušali sa „slatka draga“, a jednom (15. aprila 1939.) morali smo da idemo sa „Moja voljena i dragocena draga”. Nažalost, čak ni ta barokna fraza ne odaje u potpunosti uzburkanu i doslednu naklonost ruskog izraza „dushenʹka moya lyubimaya i dragotsennaya“, sa jedan i po puta više slogova i sa pridevima koji sa umiljatošću slede imenice.

U nekim slučajevima čitaoci jednostavno moraju da prihvate kao datost da Nabokov nije oskudno koristio svoju nežnost.

I upravo je u tome poenta — pravi dar ovih pisama je to kako čitaoca uranjaju u nežnost i bujnost Nabokovljeve ljubavi, ne samo prema svojoj ženi, već i prema književnosti i prema samom životu. Ono što je Džon Apdajk jednom napisao na omotu Nabokovljevih Izabranih pisama, 1940–1977 — „Zaronite bilo gde i sledi oduševljenje. Kakav pisac! I zaista, kakav u osnovi razuman i pristojan čovek.” — još je izraženije istinito u Pismima Veri.

Piše: Maria Popova
Izvor: themarginalian.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i Nabokovljev esej “Dobri pisci i dobri čitaoci”, ili kako je on beležio i ispitivao teorije snova.